(Pyrus communis L.)



Селекција у оплемењивању крушке подразумева одабир и стварање нових генотипова који располажу позитивним (бољим) особинама у односу на постојеће сорте. Захтеви оплемењивача према тим карактеристикама су се мењали током времена гајења крушке, као врсте. Стварање генотипова, високих помолошко-технолошких особина зависи од степена развоја научних области, у првом реду генетике, биохемије макромолекула, молекуларне биологије, физиологије и др. Развој ових научних дисциплина, као и захтеви тржишта пољопривредних производа, омогућио је да се јасно дефинишу савремени циљеви оплемењивања воћака уопште:



- стварање родних сорти високог квалитета плода;

- селекција генотипова отпорних према проузроковачима болести, штеточинама и неповоњним еколошким условима;

- издвајање генотипова погодних за механизовану бербу плодова, као и одговарајућих подлога јабучастих воћака.



За успех у оплемењивању крушке потребно је располагати много већим бројем различитих генотипова, насталих еволуционим током. Отуда је од непроцењиве важности и очување постојећих генотипова воћака насталих путем природне хибридизације, спонтаних мутација и селекција.


Рад на селекцији крушке сматра се једним од најтежих у оплемењивању континенталних врста воћака. О томе сведочи мали број привредно значајних сорти, створених систематским оплемењивањем. И поред тога, у многим институцијама широм света значајна пажња посвећује се добијању квалитетнијих сорти од постојећих.


Крушка има веома дугу сезону стоне употребе, од јуна до априла, а користи се и за разне видове индустријске прераде (сокове, каше, компоте, дечије каше, мармеладе, за сушење, као сировина за справљање ракије и сл). Свежи плодови садрже: суве материје; угљене хидрате; органске киселине; пектине; танине; целулозу; минералне материје, витамине; бојене и ароматичне материје и др.



Најважнији посебни задаци селекције крушке у Србији су стварање:



- сорти ранијег сазревања, а квалитетнијих плодова;

- квалитетних стоних зимских сорти крушке;

- погодних сората за индустријску прераду које сазревају после Vilijamovke

- сорти отпорних према проузроковачима болести( Venturia pirina, Erwinia amylovora)и крушкиној буви (Psylla pyri).



Сорте крушке у плантажним засадима наше земље углавном се налазе у производном сортименту осталих земаља са оптималним условима за њихово гајење. Карактеришу се великом старошћу, а неке од њих се налазе у производњи преко 200 година (пр. вилијамовка). То указује на чињеницу да оне полном хибридизацијом ( спонтаном и вештачком) и соматским мутацијама нису до сада испољиле одређен виши степен варијација у позитивним особинама и променама квалитета, а уколико и јесу до изражаја, углавном, долазе одређене промене у боји покожице (пример сорте црвена вилијамовка, старкримсон и др). Остале особине су углавном остале на нивоу постанка одређене сорте, односно нису се доказале, очекивано, значајно бољим).


Ова стабилност генотипова данашњих сорти указује на чињеницу да клонском селекцијом не би требало очекивати велике успехе у оплемењивању крушке, као врсте.Такође ни полна хибридизација не може у кратком периоду довести до великих достигнућа. Због тога требало би имати велики број потомства из малобројних комбинација укрштања.


У циљу добијања отпорних форми требало би избегавати директна укрштања између дивље врсте и сорте, јер се у том случају добија потомство чији су плодови врло слабог квалитета због доминантности особина дивљих врста. Зато се препоручује укрштање између више или мање отпорних врста, од чијих комбинација се може очекивати потомство са одређеним квалитетом плодова, па тек онда вршити укрштање са погодно изабраним сортама.


Последњих година код нас се подижу засади крушака са врло раним и раним сортама, често само са једном или две сорте, ради обезбеђења тржишне производње. Том приликом се, практично, не води рачуна о њиховој међусобној оплодњи, поготову када се на једном месту гаји мали број неодговарајућих сорти. Тада се и очекивана родност засада доводи у питање, а један од основних разлога за то је што су практично све сорте крушака аутоинкомпатибилне (односно самобесплодне) и што се међу појединим сортама јавља једнострана или реципрочна интеринкомпатибилност (међубесплодност). Управо зато се посебан значај мора посветити правилном избору и броју сорти опрашивача крушке у засаду.




Мр Бранко Танасковић