На нашим просторима још увек представља мање-више непознату воћну врсту која се и ретко може уочити у кућним вртовима. Узрок томе је слабо познавање ове вредне јагодасте воћне врсте која код нас има слабу традицију узгоја.


Огрозд потиче из Сибира и Манџурије, а у северној Европи узгаја се од XVI века. Иако се на први поглед чини да огрозд није богат хранљивим материјама, њихова количина у његовим жутим, зеленим или црвеним плодовима није занемарива. А ради се о воћки која обилује витаминима B групе и витамином А, док C витамина садржи у сличним количинама као и црвене рибизле. Поред тога, огрозд садржи и већу количину дијететских влакана, бета-каротина и нешто мању количину калцијума, фосфора и гвожђа.




Огрозд је скромна воћна врста која добро подноси неповољне услове узгоја. Према ниским температурама је посебно отпоран, те у време дубоког зимског мировања издржи температуре од - 25°C, а промрзлине настају тек на - 35°C. Ипак, не погодују му нагла захлађења у време цветања јер то може проузроковати смањење приноса, али и утицати на формирање ситнијих плодова који местимично отврдну, односно, одумру. Али и поред свега ово је воћна врста којој годи нешто хладнија клима.


Споменимо и како у погледу земљишта огрозд није посебно избирљив, па га с успехом можемо гајити и на нашим карбонатним земљиштима. Наиме, огрозд је калцифилна биљка што значи да му одговарају и земљишта богата калцијумом.


Огрозд се најчешће узгаја у облику грма а може и са стаблом. А његову садњу најпожељније је обављати крајем јесени или почетком пролећа, при том имајући на уму чињеницу како овај вишегодишњи жбун рано долази на род, неретко већ у првој години узгоја.



Мимица Костић-Ђорђевић дипл.инг.