Затрављивање међуредног простора, за разлику од ледине, представља савремени начин одржавања земљишта.Травни покривач се формира између редова, чија је ширина зависна од датог засада.Трава се засејава на претходно добро припремљеном земљишту. За сетву се користе смеше различитих врста трава, као што су: енглески љуљ, ливадарка, црвени вијук, бела детелина, јежевица идр.


Ради уштеде финансијских средстава, може се пустити да дивља трава формира свој покривач, који касније треба само одржавати кошењем или тарупирањем. Трава која спонтано израста, често је гушћа, а и отпорнија је и на сушу.


Травни покривач се тарупира, или коси, више пута током године (најчешће 6 до 8 пута). Кошење се обавља када трава достигне висину од 10cm, обично на три недеље, а уколико је већа количина падавина може бити и чешће. Уситњена трава остаје на том месту, разлаже се и тако обогаћује земљиште органском материјом. Простор између травног покривача и воћака, зависно од сортимента и старости засада, одржава се адекватном применом хербицида, постављањем фолије или малчирањем, као и обрадом помоћу бочних фреза.


Основне предности оваквог начина одржавања земљишта у засадима воћака јесу могућност употребе механизације током читаве године, што самим тим обезбеђује спровођење и помотехничких мера, као што су резидба, заштита и берба. Мањи су трошкови одржавања у односу на јалови угар, а и мања је појава ерозије, тамо где је то могуће.



Основни недостаци су скупо формирање травног покривача сетвом трава, као и могућност намножавања штеточина, глодара идр.


Овај начин се доста користи у земљама западне Европе, и то нарочито у хумиднијим подручјима где је преко 800mm падавина годишње, правилно распоређених.
Концепт савремених воћњака, поред осталог, треба да се заснива и на правилно изабраном одржавању земљишта, како би се воћке што боље развијале и давале високе приносе са што квалитетнијим плодовима.



Гвоздић Љиљана дипл.инг.воћарства и виноградарства