После ораха, као доминантне врсте, лешник је најзначајнија врста из језграсте групе воћака. Иако је леска раширена на великом пространству наше планете ( било као шумска састојина или гајена култура ) као једна од најстаријих воћака (уведена у културу пре више од 2000 година, и упркос лаком размножавању вегетативним путем, производња лешника у свету је дефицитарна, док на нашем тржишту не подмирује ни 20 % реалне тражње.


Недовољно знања о овим дуговечним воћкама ( чији је животни век уз адекватне услове и преко 100 година) код произвођача, као и скромна примена, или изостанак помотехничких мера у њеном гајењу, спутавале су раширеност заснивања плантажа под овом културом. Ипак, развојем и све већим потребама прехрамбене индустрије, као и значајном толерантношћу према агроеколошким условима (задовољава се скромнијим условима станишта) и уз стручне, максимално механизоване помотехничке операције, приступ гајењу леске се значајно мења.


Пројектована рентабилна производња, која изискује примену савремених агротехничких мера, и врло повољна (у односу на остале плодове) висока откупна цена, омогућили су да у главним произвођачким земљама, као што су Турска, Италија, Шпанија, САД и др., екстензиван вид гајења пређе у интензивну произвођачку праксу. У нашој земљи оваква орјентација је преко потребна, будући да увозимо 95-97 % плодова ради подмирења сопствених потреба.


Дајући здраве и квалитетне плодове, за високоприносне сорте леска се може гајити као стаблашица уколико се калеми на мечју леску (у условима наводњавања и максималне механизоване обраде), или као жбун, ако се сади изданак. Висококалемљене саднице погодне су за садњу на окућницама. Пре листања леске образоване ресе се издужују, тако да се још голо стабло истиче својом декоративношћу крајем зиме и у рано пролеће – пре осталих биљних култура.


Једна од најдуговечнијих воћака пророди у просеку у трећој - четвртој години, уз могућност плодоношења 50 - 80 година. Пуну родност остварује са 7 - 8 година и она обично траје 30 - 50 година. У овом периоду једно стабло просечно остварује 8 - 12 kg плодова, у ком приносу око 50 % отпада на љуску.


При правилном избору сортимента, узгојног облика, густине садње, старости и наводњавања стабала, фитотехничких и других мера, засад леске може у просеку остварити род 2,5 до 3,5 t/ha свежих плодова.



Леска није велики пробирач земљишта, али су за профитабилну, комерцијалну производњу најпогоднија растресита, пропустљива и плодна земљишта, у ширем опсегу киселости ( pH од 5 до . Мочварне парцеле, са високим нивоом подземне воде и јако збијена земљишта не погодују њеном развоју. Лешник је хелиофитна воћка, формира своје репродуктивне органе по периферији круне, због чега би требало бирати осветљеније положаје, што се може регулисати и густином саме садње. Такође, за развој и плодоношење захтева довољно влаге у земљишту ( око 700-800 mm водног талога) и релативне влаге у ваздуху, које су најпотребније у фази интензивног пораста плодова и летораста, па се за успешно комерцијално гајење у условима – какви су у нашој земљи мора обезбедити и систем за наводњавање.


Сорте леске су углавном странооплодне, а само мањи број је самооплодан. За исплативу комерцијалну производњу, зависно од подручја гајења и намене плодова, пресудан је правилан избор сортимента ( при добијању плодова за стону употребу, индустријску – кондиторску, или комбиновану намену ). Могу се препоручити следеће сорте: енис; истарски дуги; римски и халшки џин ( оба су добри као опрашивачи ); округли лешник од рима; пиемонтски; бели ламбертски; истарски округли; Tonda Gentile Romana; као и negret и cosford (оба добри опрашивачи).


Необичним изгледом карактерише се варијетет „contorta“, са увијеним стаблом, гранама и лишћем. Код ове форме млађа стабла имају усправне гране, док касније се повијају на доле, добијајући амреласту форму. Поседује густу и округласту крошњу, а у јесен, након опадања лишћа, до изражаја долазе спирално увијене гране.


За декорацију окућница, посебну пажњу заслужују украсна стабла леске црвене боје листа, као што је сорта ламберт црвенолисни. Овај култивар има ситне и веома укусне плодове, док црвена боја лишћа у току лета се губи и прелази у зелену. Corylus maxima „Purpurea“ формира нешто крупније плодове, а лишће током лета је интензивније – црвенопурпурне боје. Стабла украсних сорти леске требало би садити на видљивом и истакнутом месту (негованим парковима, узвишењима или покрај стаза ), где нису заклоњена осталим стаблима, како би и у декоративној улози пружали задовољство једног, привредно, веома вредног воћа.



Мр Бранко Танасковић