Ficus carica

Смоква је позната од давнина. Још у античко доба користила се за исхрану, чак су јој због лековитог својства приписиване и митске особине, тако да се помиње у многим легендама, бајкама и песмама.


Смоква је субтропска воћка. Подручје успешног узгоја смокве протеже се до 400 m надморске висине. Може успешно да се гаји и у континенаталном делу стим што треба знати да се смрзава на -10 до -22 °С. Отпорност зависи од стања воћке, исхране, земљишта и влаге. Старија стабла подносе без већих оштећења -16 до -17 °С, а млада, ненеговане мрзну већ на -8 °С. На слабијим земљиштима и након сушног лета смокве су подложније смрзавању.


За раст и родност треба доста светла. Најбољи раст и родност постиже се на редовно обрађиваним и плодним виноградарским земљиштима. Способност тла да очува влагу има највећи утицај на количину и квалитет рода.


Од око 1.500.000 t светске производње смокве више од 80% производи Средоземље. Највећи произвођачи и извозници су Турска, Грчка, Италија, Алжир, Мароко и Шпанија.


Ретко се размножава из семена јер се из њега развије полудивља смоква. Размножава се резницама, калемљењем и полагањем грана у земљу. Листови су наизменични, кожасти, са горње стране храпави, а с доње стране мало длакави. Тамнозелени су са петељком 3-6 cm. Цветови су једнополни (изузетно двополни), врло су мали на кратким дршкама и има их много. Има их 3 врсте: мушки са три прашника, женски с тучком и женски стерилни.


Питома смоква има само женске цветове. Дивља смоква и укрштена дивља и питома смоква у својој цвасти садржи женске и мушке цветове. Питома смоква има пролећно и летње, а дивља пролећно, летње и јесенскозимско цветање.



Коренов систем је добро развијен и прилагођава се терену. Има добру способност продирања у дубље слојеве и бочне кроз пукотине тла проналазећи тако потребну влагу и хранљиве материје. Завршеци корена могу бити удаљени од стабла и до 12 метара.


Плодови су крушколики меснати и настају из читавих женских цветова, различите су величине, на површини су голи, у зрелом стању најчешће жути, смеђи, ређе љубичасти или потпуно тамни. Плод је врло сочан и сладак. Сушене смокве су без витамина. У сувим смоквама има преко 50% грожђаног шећера.


Од главних сорти производни значај имају дворотке беле (петровача бела и белуша), дворотка црна (златуља), једноротка бела (заморчићи) и једноротка црна (шарагуја), од пратећих сорти дворотка бела (водењаци), дворотка црна (жентиле), једноротке беле (модруља, каргиња, дрхтавица, лопудка) и једноротка црна (бружетка), а од споредних дворотка црна (петровача црна).


Петровача бела, врло родна, има бујно стабле која развијају два цвета. Просечан плод првог цвета има 60-100 g а другог 50 g оплођује се капрификацијом (опрашивање поленом дивље смокве који преноси смоквина осица - бластопхага).


Смоква садржи мало калорија, али доста корисних састојака потребних људском организму: бакар, бета каротен, биљна влакна, биљне масти, биљна уља, витамин А, витамине В1, В5 и В12, витамин С, витамин Е, витамин Р, гвожђе, ензиме ( фицин), етрична уља, калијум, калцијум, магнезијум, манган, олигоелементе, селен, фосфор, фолат, шећер. У 100 грама сирове смокве има 17,5 mg. магнезијума и садржи око 40 калорија, а суве смокве их имају пет пута више.


Свежа и сува смоква повољно утичу на здравље, мада се користи и сок од зелене смокве или лист. За исхрану и као лек користи се свеж или осушени плод, сок, вино, лист (за припремање чаја и облога), али и кора дрвета. Смоква је доступна за исхрану током целе године (свежа или сушена). Смоква је погодна за исхрану због доста лековитих састојака а релативно мало калорија.


Најчешче болести смокве јесу шупљикавост (Phillosticta sycophilia) и рђа листа (Uredo fici). Од штеточина нападају је смоквина бува (Homotoma ficus), смоквин мољац (Simaethis nemorana), смоквин медић (Ceroplastes rusci) ...



Драгољуб Глишић, инг.пољ.