Дуња је у структури нашег воћарства заступљена са свега 0,8% и то са просечним приносом по стаблу од 7 до 15 kg, што указује на чињеницу да се код нас ради о екстензивном гајењу дуње.

Дуња припада фамилији Rosaceae, подфамилији Pomoideae, роду Cydonia. Културне сорте су настале од врсте Cydonia vulgaris L.; Cydonia oblonga Mill. У Грчкој се назива cydonia, у Италији cotogno, у Шпанији membrilo, у Француској coing, у Енглеској quince, у Бугарској đula, у Русији ajva, и латински Cydonia.


Дуња као воћна врста позната је још од пре 4 000 година. Дрво дуње живи обично од 30 до 40 година а поједина усамљена стабла могу да живе и до 70 година. Први род даје у 2. години а значајнији принос почев од 4. године. Обилнији род се добија од 5. – 6. године а максималан око 10. године. Принос по стаблу се креће од 10 до 60 kg у плантажним засадима, а појединачна стабла дају 100 па и до 400 kg плодова.


Дуња је хелиофилна (светлољубива) воћка, па јој највише одговарају добро осветљена места. Уколико су стабла дуње засењена, она слабо рађају, у прегустом склопу рађају само по периферији круне. Плодови у сенци не добијају сортно карактеристичну арому и знатно су зеленији и маљавији од нормално осунчаних плодова.


На раширеност дуње утичу и њене биолошке особине. У нашим крајевима цвета касно – од краја априла до средине маја, па тако избегава позне пролећне мразеве. С друге стране и сазрева доста касно (160 – 170, чак и 180 дана од фазе пуног цветања) па је њено гајење везано за крајеве у којима су дуге, топле јесени.


Дуња на сопственом корену израсте најчешће до висине од 3 до 5 m. Ређе се срећу појединачна стабла висине 6 m и више. Природни облик дуње је жбун, међутим, релативно лако се узгаја као стаблашица у виду свих узгојних облика. У плантажним засадима дуња се обично и гаји само као стаблашица.



По облику плод може бити округласт (јабучаст), издужен (крушкаст), звонаст, спљоштен итд. Петељка плода је практично гранчица на којој је настао цвет. Покожица је глатка или маљава, равна или неравна у пуној зрелости лимунасто жуте боје и врло пријатног мириса.У Србији практично не постоје плантажни засади дуње на већим површинама осим на неколико плантажа већих од 20 хектара.


За успешну комерцијалну производњу дуње веома је значајно да се изврши добар избор локације. То значи да би требало да се пре подизања дуњика, поготово на већим површинама, установи да ли постоје услови за њено гајење. То су климатски услови, земљишни услови и орографија терена.Ограничавајући фактор ширења дуње је управо топлота. Дуња добро расте у условима виноградарских зона, док у хладнијим зонама и на већим надморским висинама често страда плод па и дрво.


Дрво дуње измрзава на око -27° С, док део родних пупољака и старијих грана измрзава већ на -23°С. Северна дуња, коју је створио Мичурин, издржи и до -35°С а да не дође до било каквих промена тј. оштећења. Измрзавање корена дуње јавља се на температури од -12°С. Оштећења цвета дуње настају већ на -1°С у фази отворених круничних листића, док ако нису отворени оштећења ће настати на око -1,5°С. Плодови дуње, уколико буду изложени дејству раних јесењих мразева почињу да измрзавају на -2,2°С док се нпр. плодови јабуке смрзавају на -1,97°С а крушке на -1,8°С.


Количина воде у појединим органима дуње се креће до 85%, па се зато без довољно воде у земљи и ваздуху она не може успешно гајити. Ипак, дуња сразмерно добро подноси сушне периоде. У екстремним случајевима савија листове у трубицу ради смањења транспирације. За нормалан раст и успешно гајење дуње, у литератури се наводи да је потребно да падне годишње 750 до 990 mm воде са добрим распоредом у току вегетације. Међутим у пракси се показало да се дуња веома успешно гаји и у воћарско-виноградарским крајевима где најчешће не падне више од 600 mm воде годишње. Ипак она даје знатно боље резултате у условима наводњавања па оптималну влажност земљишта треба одржавати током целе године, а посебно у августу и септембру када је прираст плодова најинтензивнији.


Најпогоднија земљишта за дуњу су она која су умерено влажна, пропусна и богата хранљивим материјама. Тешка и влажна земљишта, као и јако сува и песковита и карбонатна су непогодна за гајење дуње. На јако карбонатном земљишту дуња на дуњи је угрожена хлорозом.


Стабла дуње врло повољно реагују на ђубрење стајњаком па је као и код других воћних врста пожељно да садржај хумуса буде што виши, макар 2-3%. Пракса је међутим показала да има врло успешних засада који су подигнути на земљишту са свега 1% до 1,5% па чак и мање хумуса.



Дебљина ораничног слоја за дуњу треба да буде најмање 50 – 60 cm, да би се дуња нормално развијала.


Растојање између редова и у самом реду зависи од низа чинилаца и то од: примењене подлоге, бујности сорте, узгојног облика, типа засада, еколошких услова и нивоа агротехнике. У пракси се срећу растојања између редова од 4 – 6 m, а у реду од 2,80 до 4,50 m. Растојање од 4 m између редова показало се као недовољно, јер дуња гајена слободним обликом, у пуном роду при крају вегетације, под теретом рода савија гране до земље и потпуно затвара међуредни простор. Растојање од 6 m је превелико за пљоснате облике круне а и био би исувише мали број стабала по јединици површине. Растојање у реду, применом пилара могло би се смањити на cca 2 m и тиме би се омогућило повећање броја садница на 1 000 стабала по хектару.


Ради бољег опрашивања дуње, у воћњаку се мора извршити распоред главне (водеће) сорте и сорти опрашивача (пратећих). Пожељно је да главна сорта не буде удаљена од сорте опрашивача више од 15 m. Ово се постиже ако не садимо више од 6 редова главне сорте. Могући распоред у таквом случају је 6:2:2. Ипак, далеко повољнији су случајеви односа 4:2; 4:2:2 или 4:1:1. У пракси се најчешће срећу засади у којима су лесковачка и врањска дуња, па однос може бити 6:2; 6:1 и слично.


Економичност гајења дуње као алтернативне воћне врсте у односу на друге врсте воћа које се налазе у тренутној кризи због хиперпродукције, отвара нове могућности. Ово пре свега и због тога што дуња тражи знатно мања улагања у почетну инвестицију него друге воћне врсте, а у процесу редовне производње трошкови су такође знатно нижи него што је то случај код јабуке и крушке.



Драгољуб Глишић
Саветодавац за воћарство и виноградарство