Постизање високих приноса условљено је претежно режимом исхране. Велике количине хранива износе се плодовима из земљишта изградњом нових органа и ткива. За нормалан пораст, развој и плодоношење потребно је да дуња има на располагању сразмерно велике количине азота и калијума, као и скромне количине фосфора.


Дуња реагује на азотно ђубриво, јер га у земљишту редовно нема довољно; на калијум реагује на лаким земљиштима, а на фосфор када се гаји на слабо бујним подлогама.Ђубрењем се уносе минералне материје у земљиште са циљем да се њихове количине у лако приступачном облику одржавају у оптималној количини када је реч о потребама дуње.


Родније и мање бујне сорте дуње потребно је интензивније ђубрити , нарочито азотом. Cортама окалемљеним на подлогама са јачим кореновим системом (сејанац Crataegus sp., Sorbus domestica, дуња BA 29 и др) потребне су сразмерно мање количине ђубрива.


Млада стабла дуње, до пете године живота, најчешће се ђубре појединачно, са по 0,2-0,5 kg KAN - ом и 0,5-1,2 kg комплексног NPK (10:12:26 формулације). Старија стабла треба интензивније ђубрити азотом, уз одговарајућу резидбу да би се подмладила и обновило родно дрво. Исто треба учинити и са стаблима оштећеним ниским температурама или елементарним непогодама. Родним стаблима потребне су велике количине хранљивих елемената, а посебно азота и калијума у току цветања, као и за време интензивног пораста летораста.


У периоду пуне родности дуње, за принос од 40 t/hа потребне су следеће оријентационе количине основних биогених елемената, односно ђубрива:

-У јесен, 400-600 kg NPK, формулације 8:4:20 или 10:12:26, у зависности од старости и исцрпљености стабла, густине садње и др

-У пролеће 200-400 kg нитромонкала (KAN-а).



Летње ђубрење (у јуну и јулу) делује врло корисно на развитак плодова и образовање цветних пупољака. Међутим, оно се мора опрезно применити.


Ако се изврши касније - крајем лета и почетком јесени - може се изазвати друго растење летораста, што умањује отпорност дуње према мразевима.То зависи највише од бујности, родности и времена завршетка вегетације као наследне особености. Ипак га треба применити код дуња јако оптерећених родом и склоних алтернативном рађању, јер се тада омогућава образовање већег броја цветних пупољака и ублажује алтернативно рађање.


Прихрањивањем се обезбеђују потребни минерални елементи током читаве вегетације, а не само у јесен и у пролеће, као што се највише практикује. Прихрањивање дуње може бити успешно само азотним ђубривима, јер су она растворљива и покретљивија па лакше продиру до жила саме воћке.

Младе неродне дуње прихрањују се у три рока ради обезбеђења доброг прираштаја и развитка круне: рано у пролеће, у почетку растења летораста и при најинтензивнијем растењу летораста. Ако су воћке бујне а услови средине омогућавају дуже трајање вегетације, трећe прихрањивање није потребно.




дипл.инг.Дејан Јоцић