Средства уложена у подизање и одржавање воћњака су веома висока па је жеља сваког произвођача да уложено брзо и врати тј. да воћњак што пре пророди и достигне максимални родни волумен. Начин одржавања земљишта у воћњаку у многоме може утицати на рано пророђевање и висину приноса. Корови који расту у воћњаку, такмиче се са гајеним биљкама за воду, храну, сунце. Младим биљкама поготову, близина корова смета и узрокује слаб развој и касније ступање у период плодоношења.


Одлука о начину одржавања земљишта мора бити донета пре подизања засада. Пре доношења такве одлуке морају се сагледати и преиспитати све могућности и одабрати најоптималнији начин одржавања. Идеалан начин би био такав да омогућава лако одржавање, да помаже раст и плодоношење гајених биљака, чува структуру земљишта, смањује ерозију, идр. У пракси, не постоји ни један посебан начин који испуњава баш све наведене циљеве, али треба наћи компромис узимајући у обзир тип земљишта, нагиб терена, старост биљака, систем наводњавања и начин бербе.



Постоји неколико уобичајених начина одржавања земљишта од којих је код нас најзаступљенији тзв. јалови угар или одржавање земљишта у стално обрађеном стању.


Добре стране овог начина су те да гајене биљке немају апсолутно никакву конкуренцију и максимално користе расположиве залихе хране и воде, у току пролећа засади под јаловим угаром су мање осетљиви на мразеве (голо земљиште одаје више топлоте него покривено)...и то би биле предности, а мана је далеко више: високи трошкови (машине, гориво, хербициди), у кишно време практично је немогуће ући у засаде ради спровођења заштите, нарушава се структура земљишта (земљиште се лако сабија) и уништава се прекопотребна микрофлора и фауна земљишта која уствари и чини земљиште плодним и за гајене биљке пријатељским стаништем.


Добар компромис у већини случајева, представља затрављивање међуредног простора док се простор у реду одржава у стању без корова (тзв.хербицидни појас ширине 0,5-1м са сваке стране). Предности су вишеструке: лако кретање механизације по воћњаку, спречавање ерозије земљишта, побољшава се пенетрација воде у земљиште, чува се земљишна структура а земљиште обогаћује органском материјом. На затрављеним површинама минимизована је појава коровских биљака.


Као травни покривач углавном се користе смеше. Од трава се могу користити енглески љуљ(Lolium perene), италијански љуљ (Lolium multiflorum), црвени вијук (Festuca rubra), права ливадарка (Poa pratensis), мачији реп (Phleum pratense), безосни власен (Bromus arvensis). Избор смеше треба прилагодити условима и технологији гајења. Детелине нису добро решење за ову сврху јер су велика конкуренција за храном и водом гајеним биљкама, а такође су и мање отпорне на гажење. Заснивање травњака најбоље је спровести током касног лета (1/2 августа – крај септембра), јер је земљиште у то време топло, што ће омогућити добро клијање, и што једногодишњи корови, ако избију, до краја године неће успети да цветају и баце семе. Уобичајена сетвена норма износи 30-40 g/m2.


Травни покривачи се лако одржавају кошењем или тарупирањем када достигну висину 15-20 cm. У сваком случају, обавезно се треба покосити пре него траве баце семе, да би се избегло ширење травног појаса. Нема потребе за посебним наводњавањем и ђубрењем травног појаса. Простор у реду се обично одржава коришћењем хербицида (земљишни + тотални), а може се и обрађивати прикључним машинама са бочно-помичним радним телима.


У условима Србије овакав начин одржавања земљишта у воћњацима може се препоручити за засаде у којима постоје системи за наводњавање. Тамо где се практикује „суво воћарење“, овакав систем се не може безусловно применити. То ће највише зависити од количине и распореда падавина у току године, потреба гајене врсте воћа за водом, као и од старости воћних стабала у засаду.




Момир Недић