Нити малина, нити купина. Таибери је јагодаста воћна врста настала укрштањем купине и малине, 1979. године у шкотском институту за истраживање биља. Код нас се у већој мери јавља тек сада. Српски назив још нема, а енглески долази од реке Таи која се налази у близини института где је настала.



Таибери се одликује изразито великим плодовима и високим приносом . Плодови су сочни , пријатног, слаткастог , лагано опорог и ароматичног укуса . Погодни су за конзумацију у свежем стању или за прераду у пекмезе и друге производе, а могуће их је и смрзавати.

Маса плода је од 5 g у сушним годинама па до 11 g у влажнијим годинама. Укупни принос по биљци може бити и до 3,5 kg (зависи о размаку садње), тј 24 t по хектару. Плодови су у групама 5-7 плодова. Боја им варира од пурпурно црвене до тамнољубичасте када презрију те лаганог до високог сјаја. Средње су тврди, дугуљасто-коничног облика, што се може закључити и по димензијама плода које износе од 35 до 50 mm у дужину те 17 до 23 mm у ширину.



Погодан за узгоју мањим вртовима

Рано почиње дозревати (почетак јула), а берба је вишекратна јер плодови дозревају кроз дуже време, до средине августа, па чак и до почетка октобра ако је топло време. С обзиром на то да им се петељка чврсто држи за плод, а плод је врло мекан када је потпуно зрео, берба је проблематична па није могућа употреба механизације. Због ових разлога Таибери није заживео у интензивном узгоју па га углавном узгајају мали произвођачи или хобисти у кућним вртовима.


Избоји су бујни и чврсти , са слабим бодљама . Код младих полугрмова избоји се више шире док код старијих имају усправнији раст углавном без постраних избоја. Иако избоји не требају подршку, због наведених разлога се препоручује да се ипак постављање подршке јер тиме можемо ширити полугрм и гране доводити на положеније положаје те тиме дати прозрачност грана (мање влаге, мање болести), као и бољу осунчаност плодовима. Најпрактичнији је узгој на жици ( као виноград). Цватња је слаба са средње великим цветовима који се налазе бочно на избојима. С обзиром на то да је таибери самооплодна врста , није потребан опрашивач.



Расте на местима гдје друге воћке не успевају

Таибери се лако размножава поваљеницама средином септембра, а резницама средином октобра (може и током зиме до средине марта ако тло није смрзнуто или натопљено са превише воде).

Таибери је погодан за садњу на различитим земљиштима. Погодују му сунчани положаји на плодним земљиштима оцедити , али може успевати и на сеновитим положајима. У случају узгоја на лаганим карбонатним земљиштима, потребно је да додате компоста како би се поправило тло, и то препоручљиво пре саме садње. Компост ће тако, осим хранива, обезбедити и задржавање влаге у зони корена што ће таиберију омогућити да успешно и обилато роди и за време сушних лета.

Мразеви не представљају проблем јер цвета касно те је стога погодан за узгој на местима где због мразева друге воћке не успевају. Такође, таибери подноси врло ниске температуре током зиме, чак до -25 °С.

Садња укорењених садница се такође обавља половине октобра јер је тло још увек топло те садржи довољно влаге па се корен боље прима и расте. Садња се може продужити чак и до марта под истим условима као и за резнице. Зависно о могућностима врта, нашим жељама те садницама које имамо, садити их можемо са размаком између редова 1,2-4 m, а унутар реда на размак 1 m



Отпоран на болести

Након садње садницу треба прекратити на добар, квалитетан пуп на 25 - 30 cm висине како би ојачао корен и тиме дугорочно обезбедили бољи раст, принос и квалитет таиберија. Таибери рађа на прошлогодишњим избојима. Стога је резидба врло једноставна . Након бербе могу се избацити
гране које су родиле ове године. Веома је важно да овогодишњи избоји остану јер су они носиоци рода идуће године. Због отпорности на болести , посебно на касну жуту рђу, а и ниских захтева за бригом у току године, таибери је врло погодна врста за узгој на мањим површинама или у кућним вртовима.



Горан Фрук, дипл. инг. агр.