Оскоруша (синоними: Скорш, Оскорш, Скурш, Скруш, Скоруша) – латинског имена Sorbus domestica, код нас је врло ретко дрво. Та воћна врста полако изумире, јер се у природи тешко размножава. Дрво је изванредно тврдо и жилаво, па су га наши преци употребљавали за израду разних точкова и зупчаника за водене млинове, за израду окретних оси тзв. свеће камених утега преса за грожђе те због лепог декоративног дрвета у столарству. Некада је било пожељно да стабло оскоруше успева у сваком домаћинству, јер лековитост плодова, посебно сушених, који су се кували за лековите чајеве, за млевено брашно које се додавало у хлеб, компот од сувих плодова оскоруше, мешан са другим воћем је посебног укуса.


Оскоруша је прилагодљива за различита поднебља, прилагођава се на запуштена и сува земљишта ; једино је важно да има довољно светлости, а отпорна је на сушу и ниске температуре. Дебло јој је равно и прекривено са танком сиво-смеђом кором; која је распуцана и врло слична деблу крушке. Крошња оскоруше је округласта или пирамидалног облика, разграната, главне гране су снажно усправне, а са стране на крајевима су више водоравне. Листови су непарни (пернати) и састављени од 13 до 21 стреличастих длакавих листића. Пупови и цветни и лисни су полудуги, зашиљени, љепљиви, покривени са нежним длачицама, лишче и стабло је лепо и декоративно и може нам служити као воћно и украсно дрво.




Оскоруша цвета у мају или јуну, цветови су бели, скупљени у групу цветова. Плодови су јабуколиког или крушколиког облика, више је облика (типова, врсти); дебели су од 2-5 cm, скупљени у букет, чак и преко 10; а може и мање, што зависи од опрашивања, од сорте, тла и међусобне удаљености.



Плодови на дрвету су бледо-зелене боје, на сунчаној страни мало црвенкасти. Кад дозревају у септембру или октобру, тада пожуте и почињу постепено падати са дрвета. Можемо их отрести, али морамо причекати да плодови посмеђе и да се умеде. Месо је прво тврдо и јако трпко, а плодови постану укусни тек након краћег или дужег времена умеђивања. Некада су оскоруше медили у слами или сену на сеницама, где је температура била виша. Данас оскоруше можемо медити убране у гајбе послагане у подруму или магацину, где на вештачки начин прилагођавамо влагу и температуру.



Плодови оскоруша су вишенаменски, користимо их умедене, сушимо их, правимо од њих компоте, стављамо их у ракију, а код кувања жестоког пића дају јако квалитетан ликер. Лековити плодови се употребљавају за уравнотежење пробаве (желудачне и цревне проблеме). Наши преци су говорили да су градска господа јако ценила ракију од оскоруша. У квалитет жестоког пића оскоруше сам се сам уверио, но оно мора неко време одлежати, а његов укус и квалитет само тиме добијају.



Стабла оскоруша су расла у сваком сеоском дворишту и била су храна и лек, наших предака. У старој Аустро-Угарској држави владарка Марија Терезија издала је наредбу да се мора садити оскоруша, тепка и јабуке бобовац, царевич, канада, мошанцел и друге, због глади и здравије прехране деце и становништва. Оскорушу су јако ценили у Француској и Немачкој, где су врло тражени у прехрамбеној индустрији, те их узгајају у засадима, а употребљавају за израду воћног вина и сока. Наши преци су такође сок од оскоруша додавали воћном мошту, посебно од тепке и винске мошњаче (моштнице) јер су тако побољшавали његову чистоћу и постојаност.


С обзиром на негу и узгој, оскоруша је врло скромна биљка, орезивање се врши само ако је нужно. При сађењу се ископају веће јаме, које пођубримо; првих година потребно је више пута прекопати земљу под садницом, да је без корова, по потреби пођубримо тако да садница чим пре израсте и обликује се у дрво – које је лепо и декоративно. Оскоруше дочекају завидну старост – више стотина година. Код нас, на нашем подручју расту оскоруше завидне старости.


Антон Базник
E-mail: [email protected],
https://www.rast-bs.si/a>