Сезона у воћнацима је лоше кренула. Прво ниске температуре у време цветања кајсије, а потом скоро двонедељне обилне падавине. Неповољне временске прилике ће сигурно утицати на смањену оплодњу код раноцветних врста воћа. Цветање, опрашивање, оплодња а касније и опадање плодова су природни процеси.


Готово све врсте воћа замећу плодове након оплодње. Према томе, оплодња је први услов за родност. Мало је врста воћа, које замећу, односно формирају плодове без оплодње и семена. Такав плод има банана, неке сорте мандарина, наранџа и остале врсте агрума, а и поједине сорте крушака, јабука и других врста, што нема већи економски значај. Плодови, који су заметнути без оплодње, па немају семе или им семе нема клицу (ембрион) називамо партенокарпним плодовима, а појаву партенокарпија. Партенокарпија се јавља под утицајем различитих чинилаца, на пример услед стимулативног деловања материја у полену, озледе инсектима или због неког другог стимулативног надражаја. Партенокарпни плодови неких врста, нпр. крушака, имају деформисане плодове у односу на оплођене.

Развитак, односно заметање партенокарпних плодова могуће је повећати, уз примену регулатора раста или биљних хормона. Међутим, плодови се могу развити и без оплодње, а та се појава зове апомиксис (од грчке речи apo-без и miksis-сједињење). У том случају ембрион (клица) настаје без претходне оплодње, односно без присуства полена. Посебан вид апомиксиса је кад се у плоду развије клијаво семе. Та се појава зове партеногенеза (од грчке речи партенос-девојка и генесис-размножавање). Дакле, плодови садрже семенке, које иако нису оплођене, задрже клијавост. У том случају ембрион или клица настаје из неоплођене јајне ћелије. Та појава је раширена нпр. код ораха. Из таквог семена развијају се биљке, чија су својства истоветна својствима мајке од које је семе узето.

Поједине врсте или сорте воћака могу се оплодити властитим поленом, па кажемо да су самооплодне (аутофертилне). При томе полен пада на жиг тучка у истом цвету или било ком цвету на истом стаблу. Да би дошло до оплодње, потребно је опрашивање властитим поленом или самоопрашивање (аутогамија). Та је појава присутна код готово свих сората бресака, затим великог броја сората шљива (нпр. у пожегаче), кајсије, вишања, купине, малине итд.

Има и врста, као нпр. јабуке, крушке, леске, ораха, трешње чије се сорте не могу оплодити властитим поленом. За те сорте кажемо да су самобесплодне (аутостерилне). Оне су упућене на оплодњу поленом других сората исте врсте, па кажемо да су странооплодне (интерфертилне). У том случају говоримо о страном опрашивању (интерполинацији). На пример, сорту крушке Вилијамовка може оплодити полен сорте Боскова бочица, Абате фетел, Конферанс и друге. Слично је код сората јабуке, шљиве, трешње, леске итд.

На основу познавања цветања, тј. подударности у цветању појединих сората и могућности међуоплодње саставља се сортимент и распоред сората у воћњаку. Међутим, постоје и сорте, које се подударају у времену цветања, а ипак нису и поред страноопрашивања међусобно оплодне. За такве сорте кажемо да су међубесплодне (интерстерилне). Најчешће се јавља морфолошки стерилитет, до којег долази због непотпуне или абнормалне грађе цвета, као на пример код неких сората брескве (I. H. Hale итд) код које се не развијају прашници.


Чест је случај и физиолошког стерилитета, тј. појаве да и поред нормално развијених делова цвета, односно расплодних органа и полена не може доћи до оплодње. Узрок томе је успорено проклијавање поленове цевчице, па јајна ћелија пре абортира, него што дође до могућности спајања гамета. Из истих разлога не могу се оплодити неке сорте у сродству. То су обично сорте, настале мутацијом пупољака. Тако се међусобно не могу оплодити сорте црвени делишес, ричаред, старкримсон итд., које су настале мутацијом пупољка од црвеног делишеса. Неке сорте јабука и крушака имају кржљав полен, који врло слабо и споро клија, па не могу оплодити нити једну сорту. Такве сорте зовемо триплоидне (3н хромозома). Триплоидне сорте јабуке су канадска ренета, боскопка, џонаголд итд., а од крушака калуђерка, дилова, јаковка итд.


Оплодња зависи и од климатских прилика, исхране воћака, напада проузроковача болести и штеточина, као и од деловања инсектицида и фунгицида. Од климатских прилика неповољно на оплодњу утиче хладноћа, киша, ниска релативна влажност ваздуха и суви ветрови током цветања.

Најповољније температуре за оплодњу су између 22 и 27°С. Уз вишу релативну влагу ваздуха, оплодња је код воћака поузданија.



Од свих цветова не замећу сви плодови. Проценат заметнутих плодова зависи од врсте и сорте воћке, интезитету (обилности) цветања, климатским приликама током цветања и исхрањености воћака. Већи проценат заметања плодова постиже се када је мањи број цветова, него код врло обилног цветања. У повољним климатским приликама боље је опрашивање и оплодња, тј. заметање плодова. Исто тако, добро развијена стабла замећу више плодова.

Сматра се да је за јабучасте воћке, с великим плодовима, довољно да се од 4 до 5 % цветова заметну плодови. У случају слабијег интезитета цветања, сорте јабука и крушака дају задовољавајуће приносе ако се 7 до 10 % цветова заметне у плодове. Код сората ситнијег плода потребно је да се 12 до 15 % цветова заметне у плодове.

Код брескве, кајсије и шљиве, потребно је да се развије већи проценат цветова у плодове. Сматра се задовољавајућим када се, зависно од сорте, заметне 10 до 20 % цветова у плодове. Код трешње и вишње потребно је да се од 15 до 25 % цветова заметне у плодове.


Ако се заметне превише плодова, тада род неће бити добар јер ће плодови остати ситнији. У таквим случајевима треба проредити сувишне плодове. Проређивање се може изводити ручно (нпр. код брескве) или хемијским препаратима (код јабуке и крушке).


Након цветања почиње први талас опадања плодова. То прво опадање плодова је јако. У то доба опадају плодови, који нису оплођени. Дакле, почиње први раст, али због тога што плодови нису оплођени нису развијене семенке, па се посредством семенки не луче хормони, који подстичу дељење ћелија и раст плодова. Од укупног броја опалих плодова током године на први талас, тј. након цветања отпада око 50 %.


Други талас опадања плодова јавља се почетком јуна, па га зовемо јунско опадање. То опадање је чешће код плодова код којих нису оплођени сви семени заметци, тј. у плодова јабука и крушака који садрже мали број семенки. Може бити потпомогнуто неповољним климатским приликама или слабом исхраном воћака, а посебно азотом. У том таласу може опасти до 30 % плодова.


Трећи талас опадања је пред бербу. То опадање је слабије изражено. У том таласу може опасти до 2 % плодова. Главни узроци опадања плодова пре бербе могу бити напад штеточина или проузроковача болести или пак због неповољних климатских прилика (високе температуре, суша, ветар). Иначе, појединачно плодови опадају током читавог периода вегетације.


Према томе, опадање плодова након цветања, а у мањој мери у јуну, можемо сматрати нормалном појавом. Агротехничким захватима, као што су заливање, ђубрење, заштитом од болести и штеточина и применом регулатора раста може се утицати на смањење опадања плодова. Тиме се може утицати на одржавање добре родности и квалитета плодова. Међутим, у појединим годинама природно опадање плодова само придоноси регулисању родности и постизању доброг квалитета плодова.





Станко Некић, дипл. инж.