Постоје многобројни међуврсни хибриди ситног, јагодичастог воћа, међу којима се нарочито истиче loganberry хибрид између малине и купине. Добијен је случајно, у Калифорнији, у месту Санта Круз, још 1881. године. Амерички судија и адвокат, баштован хортикултурист, аматер, Џејмс Harvej Логан (1841-1928), није био задовољан са особинама својих сорти купина, па их је укрштао да би комбиновао њихове особине. Једноставно их је гајио једне поред других па су их инсекти лако укрштали. Биле су то сорте Texas Early и Aughinburrgh (Rubus ursinus). Поред њих је била и европска малина Red Antverp (Rubus ideaus L. s. l.). Године 1880. сакупио је семе и следеће године произвео 50 биљака, од којих је 49 личило на купине, а једна је била слична малини. Касније је њу неговао и размножавао и уградио своје име у историју воћарства, дајући сорти име Loganberry. Биљке су имале крупне црвене плодове. Од Логанових црних купина настала је сорта Мамут (Mamoth Blackberry ). У Европу је донета 1897, док је бестрни мутант купине добијен 1933. Добио је име „Америчка бестрна“.

Укус који има loganberry подсећа више на купину него малину, па стога и није био нарочито популаран код потрошача. Због тога је он послужио као родитељ у даљим укрштањима. Тако су настали Tayberry (логанбери x малина), Boysenberry (логанбери x купина оструга – dewberry), Youngberry (Phenomenal Berijev x Austin Mayes dewberry) и Olallberry (Blek Logan x Youngberry). Дакле, постоји и Црни Логан. Phenomenal Berijev је створио Лутер Бурбанк 1905, поновним укрштањем купине и малине са већ постојећим логаном. Тако су добијене сорте логана које су имале потпуно глатко стабло, за разлику од првобитног који је имао ситне бодље, сличне онима код малине.



Биологија и гајење

Loganberry живи 15 и више година. Размножава се као и купина без трња – вегетативно. Први и најбржи начин је дељењем бусена. Овако се уништава једна стара биљка, али се добије 5-6 нових.

Саде се једногодишњи ластари који се крате на 15-20 cm. Међуредно растојање треба да буде 2m, размак у реду око 3m. Гаји се у шпалиру. На свака 4 m побија се јак стуб, који треба да штрчи из земље 1,5-1,8k. Потом се затеже од 3-5 редова нерђајуће челичне жице, дуж шпалира. Најбоље би било да редови буду орјентисани у правцу исток-запад, како би биљке добро користиле сунчеву светлост.

Као и купина, и логан даје плодове на прошлогодишњим ластарима. Бујност биљака је велика. Један жбун даје по десетак прутова који брзо расту, па човек стално мора да посматра шта се дешава и везује их уз жице, по спратовима, лево и десно од корена. Ако има пет спратова, по пет ластара можемо да упредамо око жица, лево и десно. На овај начин омогућавамо максималну осунчаност биљне масе.

Намеће се питање како везивати ластаре који избијају ове године, од када биљка пророди? Најбоље би било, кад би могло, да се родни ластари везују и воде на једну страну, нпр. десну, а млади на другу. Идуће године би се родност добила на тој страни, а нови изданци би заузели место старих. Наиме, одмах по завршетку бербе, родни ластари се секу до земље и ослобађа место за развој будућих изданака. Логан годишње произведе десетак прутова укупне дужине 40-50 метара!



Рано у пролеће, када се сагледа стање ластара и види колико је и шта је измрзло, приступа се резидби. Врхови се одсецају а остављају по 3-4 родна окца, тако да прутови буду дугачки око 1,5 m. Засад треба да се негује. Сви оболели ластари се одсецају до земље и спаљују.

Логан је природно отпоран на многе болести и лако се гаји и одржава. Наравно да најбоље резултате даје у наводњавању, на природно плодним и незакоровљеним земљиштима, уз непрекидну борбу против корова.

Обилно наводњавање браздама је најбоље. Мулчирање међуредних површина органским застирачима је врло корисно. Штеди воду и спречава раст корова, чува енергију акумулирану у површинском слоју и на крају постаје органско ђубриво.

Органска ђубрива су најважнија за успех у свакој биљној производњи, јер не само да обезбеђују макро и микро елементе за исхрану, већ се њиховим разлагањем, као крајњи продукти микробиолошких процеса, јављају енергија, угљендиоксид и вода. Зато биљке ђубрене органским материјама брзо расту и доносе високе приносе и добар квалитет.

Најчешће се говори о ђубрењу NPК и микроелементима, а скоро никако о значају угљендиоксида којег у ваздуху има скоро десет пута мање него што би то биљкама одговарало. Такође, микроорганизми из стајњака умногоме поправљају ваздушни режим земљишта, чинећи га структурним и порозним, те у таквој средини биљке уз мали утрошак енергије развијају снажан коренов систем јаке усисне моћи.

Нема чврсте грађевине без стабилног темеља. Када је биљка добро исхрањена, онда је природно отпорна на стресове као што су ниске и високе температуре, суша, превелика влага, мањак светлости и напад паразита у виду болести и штеточина. Кондиција биљке се формира непрестаном бригом човека, јер је она везана кореном за станиште и ту је изложена многим опасностима и недаћама.



Други начин размножавања састоји се у томе што се врх одраслог ластара пободе у земљу, тј. постави у ископану јамицу и затрпа. Из коленца затрпаног земљом развија се адвентивни корен, врх наставља да расте и тако се добија садница која се у јесен сади на стално место. Ово се може урадити и у рано пролеће. И без помоћи човека, биљка сама пружа ластаре по земљи и забада њихове врхове што даље од корена. Тако се она размножава положеницама, не узимајући у обзир жеље човека, већ користи свој природни нагон за одржавањем врсте и опстанак.

Трећи начин размножавања обавља се клонирањем из меристема, ин витро, у лабораторији за културу ткива. Размножавање је подешено тако да биљке из епрувета долазе у стакленик, у контејнере, крајем фебруара или почетком марта, да би се у априлу или почетком маја изнеле на поље, у расадник, где ће се неговати целе сезоне и у јесен стићи за садњу на стално место.

Ове биљке у расаднику могу да развију по 2-3 ластара дугих и до 2 m, па их пре садње треба скратити. Најбоље би било да се ове саднице из стакленика пресаде у контејнере од 2 литра запремине, те би се, пошто брзо расту, могле да саде на стално место и у јеку вегетације, током лета.

Такве биљке имају велики бусен и садњом у добро пођубрене и заливене јаме пријем може да буде и 100%, без опасности да ће стагнирати у порасту. Овако, истог дана настављају да расту и развијају се, без икаквих проблема. Наравно, пре садње неопходно је „каљење“ ових биљака од минимум десетак дана боравка на отвореном пољу.




Др Иво Ђиновић