Квалитет и трајност плодова јабуке зависе од сорте и подлоге, система гајења, старости стабла и обилности рода, дисања, количине угљен-диоксида, етилена и биљних хормона, као и услова средине у јабучњаку и хладњачи.


СОРТА је најважнији биолошки чинилац. Плодови са стабала на вегетативним подлогама слабе бујности (М9, М26) раније сазревају, крупнији су и по правилу боље обојени, али се слабије чувају него плодови са стабала на бујним подлогама (сејанац дивље јабуке).

Најквалитетнији и најтрајнији су плодови средње крупноће са стабала средње старости која носе умерен род. Јабука припада групи климактеричних плодова, код којих се стварају велике количине угљен-диоксида и етилена па начин њиховог чувања треба да буде оптималан.



Промене у саставу плодова јабуке огледају се у:
- губитку хлорофила (основна зелена боја покожице прелази у жуту);
- образовању антоцијанина код сорти са допунском црвеном бојом покожице;
- претварању скроба у дисахариде и моносахариде, биолошкој оксидацији (дисању) скроба и других шећера и органских киселина у угљен-диоксид и воду;
- претварању протопектина у пектине;
- смањењу количине витамина (нарочито витамина C) и стварању етилена и других испарљивих састојака.

Те биохемијске промене праћене су физичким (омекшавање плода) и органолептичким променама (побољшање укуса).



Губитак воде транспирацијом не значи само губитак масе плода већ и погоршање изгледа и квалитета плода јабуке.

Најчешћа физиолошка обољења плодова јабука су:
- посмеђивање покожице (Scald),
- горке пеге (Bitter pit),
- јонатанове пеге (Jonathan spot),
- брашњавост (Mealy breakdown) и
- стаклавост (Wаter cоrе).

Најопаснија гљивична обољења (микозе) плодова јабуке су горка трулеж, сива плесан и плава плесан.




Дејан Јоцић, дипл.инг