Поред вишеструке и велике привредне вредности лешника, треба истаћи да у Србији постоји груб раскорак између стварних потреба за плодовима ове воћне врсте и стања те производње, без обзира на постојање могућности да се они производе у знатно већој мери, захваљујући пре свега погодностима агроеколошких услова наше земље. Многобројни су и разноврсни чиниоци који су допринели оваквом третману и незаинтересованости наших произвођача за леску.

Систематском истраживању ове воћне врсте у нас посвећена је релативно скромна пажња, што се не би могло рећи за друге земље у свету које имају повољне услове за њено гајење, као ни за друге воћне врсте. Недовољна знања о лесци утицала су на спорије увођење у производњу и подизање већих плантажних засада, иако постоје врло повољни природни услови за њено гајење у нашој земљи.

Леска се дуго сматрала само шумском врстом и када се почела гајити као култура није јој се поклањала потребна пазња. Без стручног приступа гајењу леске нема успешне и рентабилне производње, то подразумева и примену савремених агро и помотехничких мера. Лако размножавање вегетативним путем, повољни природни услови треба да допринесу подизању нових савремених плантажних засада на знатно већим површинама, како би наша земља увоз супституисала извозом, а леска дала свој допринос повећању стандарда и обезбеђењу егзистенције већег броја људи. Међутим, неадекватне фитотехничке мере, које су до сада примењиване или боље рећи мало шта се примењивало, онемогућавају интензификацију производње ове веома значајне воћне врсте.

Леска представља врло значајну врсту језграстог воћа чији су плодови врло цењени на домаћем и светском тржисту. Језгра лешника у хемијском погледу представља извор великог броја врло корисних једињења, као што су уља, беланчевине, угљени хидрати, минералне материје и витамини. Садржај уља у језгри лешника креће се од 55% до 72%, беланчевина 12% до 22%, угљених хидрата око 14%, шецера од 2% до 10%, воде 5,8% и минералних материја од1,8%д 3%.

Велика нутрициона и дијетотерапеутска вредност језгре лешника омогућује сталан пораст потражње и потрошње од стране кондиторске индустрије, која је и највећи потрошач, тако да она данас постаје све значајнији предмет међународне трговине. Мања количина плодова користи се и за стону потрошњу. Поред исхране плодови налазе широку примену и у козметичкој и фармацеутској индустрији.

Низак садржај воде у језгри, која је заштићена љуском, омогућује знатно боље и дуже чување плодова од плодова других воћних врста.

Толерантност према агроеколошким условима, рентабилна производња и повољна цена на тржишту утицали су да леска у главним произђачким земљама пређе из екстензивне у интензивну производњу.

Вредност ољуштеног лешника (језгра) на светској берзи износи 7,8 € kg, у последњих 10 година цена је само једном имала промену и то 2005. године, када се цена са 5,5 € (најнижа цена у протеклих 15 година) за килограм попела на чак 11€ за килограм; разлог је мраз који је значајно умањио приносе. Светска потражња за лешником је у сталном порасту што га чини дефицитарном робом. Европска Унија нема ограничавања засада под леском.

Србија увози 95% плода лешника да би подмирила сопствене потребе. Министарство пољопривреде субвенционише ову производњу лешника.

Највећи светски произвођачи су: Турска, Италија, Шпанија, Грчка, САД и др. Италија је водећи произвођач лешника у Европи и њихов начин узгоја су пример свим светским произвођачима.



Животни век леске је од 70-100 година. Плод доноси од 50-70 година. Леска почиње да рађа у 3-4 години. Период пуне родности почиње са 7-8 година а период пуне родности 30-50 година. У пуном роду једно стабло даје од 8-12 kg. Од плода око 50% отпада на љуску. Зависно од узгојног облика, формрања круне, густина садње, времена старости и других агротехницких чинилаца лешник доноси род од 2,2 тоне плода, па до 3,6 t/hа.

У данашње време лешник се више помиње као медијум оносно подлога за гајење врло скупоцених гљива тартуфа Tuber sp. С обзиром да се на корену лешника одвија симбиотски процес са гљивицама, односно микориза, то је искоришћено, за инокулацију младе саднице корена лешника како за летњи тартуф или црни, тако и за бели зимски тартуф који је веома скуп и на тржишту достиже цену и од 1000 еура за килограм.

Код нас се могу пронаћи саднице лешника инокулисани мицелијом тартуфа по цени од 30 еура за садницу.

Код гајења лешника којим се призводи тартуф треба имати у виду да се заправо ради о две различите технологије. Постоји много ограничења у овакој производњи, а и искуства како код нас тако и у околним земљама су различита, и често се прикривају. Несумњиво је да се црни, летњи тартуф може лакше произвести, док бели веома тешко или само случајно, зато му је и цена висока. Производња самог плода лешника је мала, неколико килограма, по стаблу. Парцела под засадом леске се међуредно не сме обрађивати да се не би оштетио корен инокулисан тартуфом, који је иначе плитак. Следеће је, да се не сме интезивно наводњавати јер тартуфи не подносе вишак воде у зони кореновог система. Такође ђубрење минералним ђубривима није дозвољено или је ограничено. Све ово наводи да је производња лешника за кондиторску индустрију потпуно различита од гајења тартуфа на лески. У сваком случају, потребно је добро се информисати о производњи тартуфа на лески, с обзиром да су улагања веома висока.









АГРОЕКОЛОШКИ УСЛОВИ ГАЈЕЊА ЛЕШНИКА

Лешник захтева у току године како довољно воде у земљишту, тако и релативне влаге у ваздуху. Врло је значајно да су падавине правилно распоређене по месецима. Недостатак воде се манифестује вишеструко неповољно:
- плодови отпадају,
- недовољно се формира језгро,
- квалитет плодова се смањује – крупноћа није карактеристична, а и језгра су лошијег квалитета. Оцењује се као потребно 700-800 mm талога, односно око 70 mm месечно. У фази интензивног пораста плодова и летораста најпотребнија је вода – то су месеци: мај и јун.

Све сорте су неједнако отпорне на недостатак воде. Осетљивије су сорте на лаком, песковитом земљишту, као и на плитким земљиштима. Сматра се да је за лешник повољна локација са хидротермичким коефицијентом од око 1,25.

Лешник је хелиофит – то значи да су за њега погоднији осветљени положаји. Осветљеност се регулише и бројем стабала по хектару. Потврду да лешник захтева доста светлости налазимо у његовом гајењу око Средоземног мора.

У фази цветања ветрови су врло штетни. Тихи ветрови у току године мање му сметају. Туча – град такоде може штетно да делује.

Лешник као дрво може да успева свуда, али су његови захтеви у погледу климе строго прецизирани када се гаји ради производње плодова. То се види, пре свега, по томе што су земље највећи произвођачи свих плодова са климатским условима у којима нема много ниских температура. Са повољним климатским условима за гајење лешника истицу се: Турска, Шпанија, Италија, Калифорнија. Земљишта на којима се лешник гаји доста су неплодна. То значи да су климатски чиниоци врло значајни и од њих зависи његово успешно гајење.

У последње време подижу се плантаже лешника које се наводњавају, што се до средине седамдесетих година прошлог века није практиковало.Ово је случај у подручјима где нема довољно падавина и где је земљиште оскудно у води. Неопходно је да се омогуће 2-3 заливања у току вегетације, а то даје висок принос, посебно неких сорти лешника које се гаје у Украјини, Калифорнији и неким деловима Бугарске.. Само једно заливање у Бугарској дало је принос 10-15 kg/стабло.

За добру родност је потребна и добра осветљеност. Погрешно је уврежено схватање да лешник подноси и успева у сенци. Репродуктивни органи су по периферији круне што потврдује захтеве лешника за осветљењем како би се они формирали.


ОДНОС ЛЕШНИКА ПРЕМА ЗЕМЉИШТУ

Земљиште је један од основних чинилаца за успешну производњу па се морају испитати његове физичке и хемијске особине, Иако није велики пробирач земљишта за леску су најпогоднија растреситита, пропустљива и плодна земљишта. Земљишта са високим нивоом подземне воде, као и она на којима се веома дуго задржава површинска вода нису погодна за гајење леске.

Према реакцији земљишта (pH вредности) лешник је толерантан, јер добро успева на земљишту при вредности pH од 5 до 8. Лешник не подноси мочварна земљишта. У нас су чињени покушаји са гајењем лешника који нису успели. Није било успеха због тога што земљиште није одговарало физицким особинама. У дивљем стању лешник се налази на кречном и силикатном земљишту.

Земљиште за лешник мора бити такво да омогућује равномерно развијење коренове мреже како латерално, тако исто и по дубини. А то ће омогућити земљишта са довољно хранљивих материја, воде и ваздуха у току целе године.

Требало би настојати да се приликом избора земљишта за комерцијално гајење лешника изаберу она која траже најмање улагања за довођење у одговарајуће услове. Земљиште за лешник би требало да садржи: 15-20% глине; 20-30% ситног песка; 15-20% колоида; 30-50% крупног песка.

Ребов предлаже: 5-20% глине и 50% песка – истиче се и значај хумуса чак 10%, као и 25% креча, али се не прави разлика по сортама.

У Италији састав земљишта изгледа: крупан песак 35,3 – 51,2%; ситан песак 22,7 – 29,5%; колоиди 14,1 – 23,4%; Глина 7,4 – 10,5%; Креч мање од 1,3%; Хумус 2,5 – 3,9%; pH 6,92 – 7,4; азот (N) 0,12 – 0,22%; фосфор (P2О5) 38 – 223 mg/kg; калијум (К2О) 286 – 798 mg/kg.

Кораћ наводи да је за раст и развиће леске довољно плодно земљиште које садржи преко 3% хумуса, 250 - 300 ppm лако усвојивог калијума и 120 -140 ppm лако усвојивог фосфора.



ГРУПЕ СОРТИ ЛЕШНИКА

Успешна производња леске зависи од правилног избора сорти, много више него код других воћних врста, јер су угланом странооплодне, а мањи број самооплодан. Пракса је показала да свако производно подручје са специфилним климатским и педолошким карактеристикама мора имати сопствени сортимент.

Постоји више начина да се групишу сорте лешника. У примени је класификација која лешник групише на: питоме, племенике, културне сорте и шумске форме.

Питоме сорте су постале претежно од врсти: Corylus avellana, Corylus maxima и Corylus pontica. Начин постанка, тј. родоначелник сорта, као критеријум за груписање сорти лешника није прикладан. Из практичних разлога је усвојена класификација која за разврставање сорти узима морфолошке карактеристике. Према овом критеријуму се разликују четири групе, и то:

Ламберт-сорте.
Ова група сорти име је добила по омотачу – његовом изгледу и грађи. Омотач у ових сорти је разрезан, дужи је од плода, по изгледу подсећа на ""браду"". У ову групу спадају привредно значајне сорте са ранијим временом сазревања плодова.














Целске сорте.
Значајна карактеристика у ових сорти је такоде града омотача. Он је расечен на два дела и при основи срастао. У зрелих плодова омотач се повија и плодови лако испадају. Омотач у основи нема цилиндрично задебљање које је карактеристично за ламберт сорте. У овој су групи сорте с плодовима који варирају од округластог до издуженог, у погледу величине такоде су могућа велика варирања.

Ламберт-хибриди.
Углавном су у овој групи заступљени хибриди сорти из раније две групе (ламберт и целске). Плодови су слични ламберт-сортама, а по омотачу целским сортама. Плодови лако испадају из омотача. Језгро ових сорти је доброг квалитета погодно за конзум и за индустријску прераду.

Целски хибриди.
Сорте ове групе су настале као ламбертхибриди са биолошко-физиолошким карактеристикама целских сорти. У ових сорти је омотач из два места која су у основи срасла. Многе сорте ове групе се убрајају у привредно значајне сорте.

Шумске форме.
Разне форме шумског лешника, који се не култивише, сврстане су у ову групу. Овде није реч о сортама, јер се о њима не ради, већ о разниим формама и слично.
Због огромног броја варијанти, сусрећемо и врло велико шаренило плодова по крупноћи, облику, изгледу омотача и другим својствима. Ове су форме према својим особинама блиске целским сортама.



ИЗБОР СОРТИ ЛЕШНИКА

За производњу плодова лешника мора се предвидети одговарајуци сортимент. Приликом избора сорти мора се водити рачуна о низу чинилаца. Потребно је познавање биолошке природе сорти и њихово понашање према условима средине. Велики значај има и тржиште, односно намена производње. С тим у вези разликују се сорте са плодовима прикладним за различите намене: за стону употребу, за индустрију (кремове) и комбиновану намену.

Напомињемо да је лешник помолошки недовољно обрађен; због тога се појављују случајеви да иста сорта има у једном крају земље једно име, а у другом друго, што представља потешкоцћу о којој би требало водити рачуна.

Нису без утицаја при избору сорти ни друге особине: период раног ступања на род, обилно и редовно рађање, квалитет плодова, ослобађање из омотача, отпорност према болестима, штеточинама, суши и сл., хомогамија, аутофертилност или интерфертилност. Фаза цветања је значајно обележје (цењеније су сорте које су касноцветне).

И плодови се више цене ако су уједначенији по облику и испуњени језгром. За индустрију чоколаде, кремова и др. плодови би требало да буду ситнији до средње крупни, округли или овалног облика, танке љуске и с високим рандманом језгра. Језгро би требало да је правилно и да се покожица лако одваја приликом пржења. Плодови за потрошњу као стоно воће би требало да су што крупнији, атрактивног изгледа и облика.

При избору сорти би требало имати на уму да су најзначајнија својства: родност, бујност, облик плода, рандман језгра, одвајање омотача (купуле), величина плода и отпорност на негативне температуре. Оцена крупноће плодова према намени је неједнака, што се види из табеле. Поентирање плодова неједнаке крупноће према намени.






Одличан квалитет означава (5), врло добар (4), добар (3), довољан (2) и не задовољава (1).













Tonda Gentlle delle Langhe
Италијанска сорта постала одабирањем из природне популације леске у области Пијемонта, где се највише гаји. Најбоље успева у пределима сличним оним из којих води порекло, а то су благо заталасана подбрда. Не подноси влажна и магловита поднебља. Сазрева рано у другој половини августа. Жбун је средње бујности. Сорта је протандрична. Ресе се отварају од средине децембра до средине јануара, женски цветови током јануара. Самобесплодна је сорта и потребни су опрашивачи. Добри су: Tonda gentile Romana, Mortadella. Nocchione, Negret, Cosford. Отпорна је према зимским мразевима. Врло родна сорта. Плод је средње крупан (2,5 g), лоптастог до лоптастоспљоштеног облика. Плодови лако испадају из омотача, имају танку љуску доста тврду. Рандман је од 46 до 48%. Језгро је ситно (1,2 g) лоптасто, боје слонове кости, чврста, ароматично, врло квалитетно, па је веома тражено у кондиторској индустрији. Ово је привредно најзначајнија сорта леске у нашој земљи.













Tonda gentile Romana
Сорта италијанског порекла. Највише се гаји у средњој Италији. Сазрева средње рано, у првој половини септембра. Жбун је средње бујности. Цвета од средине јануара до средине фебруара и хомогена је сорта. Самобесплодна је. Добри су: Tonda Gentile Langhe, Mortadella. Nocchione, Tonda di Giffoni. Добро се прилагодава различитим условима средине. Отпорна је на позне пролећне мразеве. Плод је средње крупноће (2,7 g) округлог облика тамно браон боје и лако испада из омотача.
Рандман је угла је од 44 до 46%. Језгро је ситно (1,2 g), округло, чврсто квалитетно и добрих органолептичких својстава. Погодан за кондиторску индустрију. Спада у групу привредно значајних сорти.












Tonda di Giffoni
Сорта италијанског порекла, постала одабирањем из природне популације леске. Жбун је бујан. Протандрична је хомогена сорта. Самобесплодна је па су потребни опрашивачи. Добро је опрашују Tonda gentile Romana, Mortadella. Nocchione i Tonda Gentlle delle Langhe. Плод је средње крупноће (2,5 g) округлог облика, тамно браон боје. Рандман језгра је 45 до 47%. Јозгро је ситно (1,2 g) округласто, бело, пржењем се лако одваја од покожице. Врло погодна за кондиторску индустрију. У топлијим крајевима веома родна сорта













Римски
Сорта италијанског порекла. Сазрева средње касно, средином септембра. Жбун је средње бујан. Ствара много изданака. Протогонична је и аутоинкопатабилна сорта. Цвета средње касно. Cosfird добро опрашује сорту Римски, а она је одличан опрашивач за сорту Истарски дуги. Римски је релативно отпоран према мразевима. Рада добро. Плод је крупан (3 g). колашаст. Плодови испадају из овојнице. Љуска је светло смеда, доста дебела, али се лако одваја од језгра. Рандман језгра је 44 до 45%. Језгра су ситна до средње крупна (1,35g), слатка, али није ароматично. Пржењем се одваја од покожице. Римски припада групи пратећих сорти.












Истарски дуги
Сорта постала одабирањем из природне популације леске са подручја Истре. Сазрева средње рано, у првој половини септембра. Жбун је средње бујан до бујан и разгранат. Протандрична је и самобесплодна. Добро је опрашује: Римски, Халски џин и Лудолф. Релативно је отпорна према мразевима.
Плод је средње крупан до крупан (2,8 g), издуженог облика. Омотач (капсула) је дужи од плода, па плод испада из њега и није погодан за механизовану бербу. Рандман језгра је око 43%. Ситно је око 1,2 g жућкасто бело, ароматично укусна. Пржењем се веома лако одваја од покожице. Користи се за стону употребу и у кондиторској индустрији. Пропада привредно значајним сортама.



ПРИПРЕМА ЗЕМЉИШТА

Маса корена лешника налази се на дубини измеду 10 и 40 cm. На распрострањеност коренове мреже значајан утицај имају физицке особине земљишта. На плодном земљишту лешник има густу и испреплетану коренову мрежу која заузима већу површину, а основна маса корена се налази на 40 – 50 cm дубине (око 80%). Поједине жиле прелазе и дубину од 70 cm. Латерално простирање је у односу обима круне, само мањи део корена прелази тај обим. Одмах уз дебло у првом метру налази се више жила него у другом; са удаљавањем од дебла смањује се број жила.

Земљиште за плантажу леске припрема се на целој површини и на дубини до 60 cm, што зависи од његових физицких особина. Риголовање целе површине може се извести на класичан начин уз примену тешких трактора и плугова риголера. У новије време се препоручује припрема земљишта подривањем подривачима. Најбоље су се показали подривачи вибратори, односно подривачи са вибрирајућим радним телом. Оваква припрема земљишта има неке предности, јер се земљиште не преврће, а растреса се на целој жељеној дубини. На овај начин се повећава запремина земљишта, то доприноси побољшању водног и ваздушног режима земљишта, као и опште порозности.

У неким случајевима земљиште се мора припремити копањем јамица. За ту сврху се могу користити бургије са сопственим погоном или прикључене на трактор. На стрмом земљишту се морају изградити терасе.

Одржавање земљишта
Одржавање земљишта у засадима леске је обавезна агротехничка мера, да би се спречио развој коровских биљака и да би се уједно побољшала аерација и одржала потребна влажност земљишта. У подручјима са довољном количином падавина обрађује се само један уски појас у реду уз комбинацију са хербицидима, док се земљиште измеду редова најчешће одржава у виду ледине

У Шпанији и Италији уобичајено је комбиновање хербицида и обраде земљишта, пошто се на тај начин олакшава инкорпорација органских и минералних материја у земљиште. У засадима подигнутим на стрмим теренима земљисте се одржава у виду ледине да би се на тај начин спречило негативно дејство ерозије.

Одржавањем земљишта би требало да се постигне уништавање корова и одржавање најбољег режима за воду и ваздух. На тај начин би се постизало и одржавање добрих других особина земљишта, а нарочито његове плодности. Свакако да би требало да начин одржавања земљишта буде у складу и са другим чиниоцима (поднебље, плодност земљишта, конфигурација терена, механизација и сл.).

У борби против корова се све више користе прикладни хербициди. Напомињемо да би се за ову делатност требало обратити стручњацима, а нарочито у вези са количином хербицида којом планирате да третирате вашу плантажу.

Препоручују се хербициди за плантаже подигнуте на сопственом корену, где се јавља велики број изданака. Применом хербицида уништава се и знатан број изданака који сувишно исцрпљују матично стабло. У плантажи где се обавља механизована берба не препоручује се држање земљишта у стању ледине, јер би то отежало сакупљање плодова. То значи да се земљиште у интензивној производњи одржава у виду јаловог угара.

У случају да је плантажа на сиромашном земљишту и да је потребно биланс органских материја изравнати гајењем биљака за зеленишно дубрење, тада се медуредни простор користи за гајење сточног грашка, грахорице, ражи, инкарнатске детелине или које друге биљке која даје довољно зелене масе. У јесен се најчешце сеју: грашак, маљава грахорица или панонска грахорица у комбинацији са ражи. У пролеће се маса заоре. У реду се земљиште прска хербицидима ради уништавања корова и изданака. Од хербицида су добри за уништавање изданака: Praquat,, (2 – 4 дихлорфеноксисирћетна киселина) и др., Грамоксон у количини од 4 kg/hа површине коју би требало третирати. Напомињемо још једном да би се за овај посао требало консултовати са људима који су стручњаци у области заштите биља, а њих можете наћи у пољопривредној станици у вашем месту.

У јесен се примењује дубока обрада уз претходно растурање одговарајуће количине органских и минералних ђубрива. Обрада земљишта у јесен доприноси побољшању водног режима земљишта, убрзавање многих процеса у земљишту, уништавању корова, штеточина, подстиче рад корисних микроорганизама. Напомињемо да је корен плитак и да га обрадом не треба повређивати. Одржавање земљишта би требало прилагодити сваком конкретном случају. Пре него се са бербом почне изврши се равнање површине и ваљање ради лакшег сакупљања плодова. Примењују се хербициди за сузбијање корова у редовима.

Колико је лешник исплатива воћна сорта говори податак да са хектара, уколко је обављена сва потребна нега, могу да се уберу и две тоне плода. Међутим, од времена сађења па до овакве бербе треба сачекати неколико година. У другој и трећој години родност је симболична, а касније она расте прогресивно, а да ли ће пун род достићи у петој, седмој или 10 години зависи од узгајивача.



Ђубрење – минерална исхрана младих стабала лешника

Минерална исхрана младих стабала би требало да је у складу са њиховом развијеношћу. Са порастом стабла се повећавају и норме ђубрива. Уколико је потребно, у овом периоду се врше и друге корекције, као корекција pH вредности. Већ је речено да јој најбоље одговарају земљишта са pH од 5 до 7,5 и да при pH од 8 може доћи до јављања хлорозе.

Међу најважније биогене елементе се убрајају: азот (N), фосфор (P), калијум (К), калцијум (Cа), магнезијум (Мg) и бор (B). Корен лешника лакше усваја елементе када pH износи од 6,8 до 7,3. Установљено је да се на корену развија микориза која придоноси општем порасту и родности лешника, па и његовом здравственом стању.

У једном је огледу утврђено да је на стаблима са микоризом лишће било здраво, тамнозелене боје, а на стаблима где није било микоризе, лишће је било бледозелено и ситно. Микоризу подстиче умерено влажно земљиште са довољно органских и минералних материја. Корен лешника фиксира слободан азот из атмосфере попут легуминоза.

Исхрана лешника азотом у оптималним количинама осигурава пораст и плодоношење. Према неким ауторома, лешник је средње обезбеђен азотом када се у августу у листу нађе азота од 1,91% до 2,32%.Оријентационо се препоручује по стаблу од 60 до 90 g, а са повећањем стабла, норма се повећава до 150 g.

Исхрана фосфором је такоде значајна, али су потребне знатно мање количине. Оптимални садржај фосфора у листу лешника, креће се од 0,14% до 0,22%. За млада стабла се препоручује ђубрење суперфосфатом од 11 до 22 kg по стаблу. У Француској приликом садње уносе 200 kg/hа P2О5, а у Закавказју 300 g по стаблу, и касније годишње око 250 kg/hа - P2О5. Слично је и у САД.
Калијум је такође веома значајан у исхрани лешника. Недостатак калијума се испољава по класичним његовим симптомима, чак може доћи и до сушења летораста. Чешћи је недостатак калијума него фосфора, али ређи него азота.

Оптимални садржај калијумових јона у листу лешника је од 0,9% до 1,0%. У односу на орах и бадем, знатно је мање калијума у листу лешника.

Као и код других воћака, фосфорна и калијумова ђубрива и једна трећина азотних уносе се у јесен и заоре, а преостали део азотних ђубрива се уноси у пролеће.

Лешник добро реагује на унесена ђубрива. Требало би норму усагласити са потребама. За ову сврху се користе неке искуствене норме до оних на бази садржаја одређеног хранива у земљишту и појединим деловима – листу, плоду и слично.

Норма за исхрану азотом одредује се према концетрацији јона у листу, и то:
Мање од 1,8% додаје се по стаблу 1,3 до 1,8 kg. Од 1,8% до 2,2% додаје се по стаблу 0,9 до 1,3 kg Од 2,2% до 2,5% додаје се по стаблу 0,6 до 0,9 kg. Више од 2,5% није потребно да се ђубри.

За калијум се, по истом принципу, препоручују норме К2О по стаблу:
Мање од 0,5% требало би додати 3,6 до 4,5 kg. Од 0,5% до 0,8% требало би додати 2,7 до 3,5 kg Од 0,8% до 1,0% требало би додати 1,8 до 2,7 kg. Више од 1,0% не би требало додавати.

У САД се препоручује уношење сваке треће године по 500 – 800 kg/hа калијумовог ђубрива, а у Француској годишње 350 – 400 kg/hа. Уколико је у земљишту 150 mg/kg, земљи није потребно додавање калијумовог ђубрива.

Лешник добро реагује на ђубрење стајњаком и осоком. Органска ђубрива у комбинацији са минералним дају добре резултате.Не би требало губити из вида да се дејство ђубрива може умањити недостатком влаге у земљишту, што се често дешава, с обзиром да се у таквим крајевима ова воћка гаји.

Ђубрење лешника основним хранивима би требало по прилици да је и као код јабучастих воћака. Оријентационе норме ђубрења за лешник су: N – 80 kg/hа, P2О5 – 40 kg/hа и К2О – 160 kg/hа.

Агромелиоративно ђубрење

Земљишта која садрже мање од 3% хумуса, мање од 10 мг лако приступачног фосфора и мање од 10 мг лако приступачног калијума морају се ђубрити органским и минералним ђубривима да би се обезбедили оптимални услови за развој младих биљака.

То агромелиоративно ђубрење обавља се пред саму припрему земљишта и изводи у склопу свих осталих операција у непосредној припреми земљишта за садњу леске. Сигурно је да од плодности земљишта зависи и успех у гајењу лешника. Он је врло захвалан на сва додатна улагања око побољшања квалитета земљишта. Одређивање количине органских и минералних материја које би требало земљишту додати врши се према земљишту, односно према резултату анализе земљишта. Органске материје се надокнађују додавањем стајњака, компоста, тресета, гајењем биљака за зеленишно ђубрење и др.

Уношење минералних ђубрива, односно појединих хранива зависи од тога да ли је земљиште сиромашно њима или није. Према искуству америчких узгајивача агромелиоративним ђубрењем у земљиште које садржи до 7,5 mg на 100 g земљишта К2О уноси се 330 до 450 kg К2О, ако земљиште садржи 7,5 до 15 mg на 100 g ваздушно сувог земљишта, онда се додаје 325 – 330 kg К2О. У земљишта са преко 15 mg К2О на 100 g није потребно уношење калијума.

Наводњавање лешника

Наводњавање представља значајну меру у побољшању општег пораста и развијености, а самим тим и повећања приноса. Наводњавање се данас много више примењује него раније, јер се схватило колики допринос оно има у развоју лешника. Посебно је важно да се водом интервенише док су стабла млада, одмах по сађењу, да саднице у почетку не закржљају. Чим се осети недостатак влаге у земљишту, требало би применити наводњавање. Најрентабилније је да се воћке заливају прве године после садње. У остваривању стабилних приноса вода је значајан чинилац. Наводњавање у сушним условима је редовна мера од маја до краја августа. Просечно се равномерно расподели на ове месеце 950 до 1000 mm. Због лакшег прикупљања плодова избегава се наводњавање из бразда.

У Италији се врши наводњавање у критичним месецима или, ако је сушан период, сваких 30 дана. Због недостатка воде плодови могу да опадну у великом проценту – до 62%. У Француској изведу 3 – 4 заливања од априла до августа, са по 70 mm, односно са укупно 210 – 280 mm.
Сматрамо да би требало интензивирати наводњавање у периоду пораста вегетативне масе и плодова, као и у периоду после лигнификације љуске када се језгро формира, јер су то критични периоди за водом.


ПОДИЗАЊЕ ПЛАНТАЖА ЛЕШНИКА

За подизање плантажа лешника предузимају се све организационе техничке мере као и код других воћака, јер од правилног подизања зависи и економски ефекат производње. Када је реч о овој култури сматрамо да је посебно значајна студија о еколошким условима, нарочито о клими. Требало би усагласити чиниоце климе локалитета са биолошком природом сорте.

Тако се за лешник сматра да краће може поднети хладноћу у зимском раздобљу -25 степени C, па чак и до -30 степени C у континенталном подручју предност имају добро заштићени положаји благог нагиба, где зрак константно лагано струји. Цватња лешњика следи касније при температури испод 9 степени C, док је цватња убрзана уз температуру изнад 9 степени C.

Најповољније температуре у време оплодње љешњака крећу се изнад 22 степена C. Значи, крајем маја и почетком јуна. После извршених припрема обавља се садња. Пожељно је, уколико то временски услови дозвољавају, да се садња обави ујесен јер је проценат пријема већи, биљке раније у пролеце"крецу"и боље се развију у првој години, а и избегава се обавезно заливање након садње.
У пролеће се врши прекраћивање садница на 20 - 30 cm висине.


































РАСПОРЕД СОРТИ ЛЕШНИКА У ПЛАНТАЖИ

Од сорти које су изабране планом за одговарајућу плантажу, већ према односима оплодње, морају се сорте укомпоновати тако да се води рачуна о неким практичним разлозима. Наиме, увек би требало да је једне сорте паран број редова, нарочито ако се комбинују или морају да комбинују сорте чији плодови сазревају раније са сортама чији плодови сазревају сасвим касно .Према истраживањима многих аутора, сорте лешника су аутостерилне, чак се налазе и групе сорти које су инкопатибилне између себе.
О другим се моментима води рачуна већ при избору сорти у фази цветања (подударност) .



РАСТОЈАЊЕ СТАБАЛА У ПЛАНТАЖИ

Већ је истакнуто да се сорте лешника разликују по бујности. По овој особини се групишу у неколико група: кржљаве (пијемонтски, дуги шпански);
- средње бујне (барcелона, еугенија);
- бујне (негрет, косфорд);
- врло бујне (халски џин).
Осим наследне основе, на бујност утиче и бујност подлоге, као и низ других чинилаца: плодност земљишта, падавине, примена агро­техничких и помотехничких мера, заштита и др.

Наведене чиниоце би требало узети у обзир када се одређује хранљиви простор за стабла у плантажи. Поред тога и примена механизације може да утиче на величину размака стабла лешника у плантажи. Максимална механизација у производњи плодова лешника условљена је и обликом круне. Боље се механизују процеси производње у засадима са стаблашицама и са већим растојањем.
Размак садње при подизању плантаже лешника би треба­ло усагласити са важнијим факторима од којих то зависи. То су: земљиште, бујност сорти, особине стабла (жбун или стаблашица), па и конфигурација земљишта.

Cтаблашице се гаје на мањем растојању (просечно 4 x 3 m) и то је најбоље да се садња обави у квадрат уколико је равна површина. На нагнутим површинама растојање је мање.

При гајењеу у облику грма практикује се грм гајен од једне саднице или грм обликован од 2,3 па и 4 саднице посађене на мањем размаку једна од друге. Грмолики узгојни облик карактеристичан је за Турску, где има пуно јефтине радне снаге за бербу плодова. Анализом рода појединог узгојног облика, добијени су подаци да је род плода лешника на стаблу по једном хектару био 3,6 тона, у односу на грмолики узгојни облик, при роду од 2,2 тоне/hа.

У новије се време све више уводи у производњу нова технологија која предвиђа максимално могуће механизовање свих помотехничких и агротехничких захвата, укључујући и механизовану бербу.
Оптималан склоп за узгојни облик "ваза" је 4,5 до 5m размак између редова, а у реду размак између стабала 3 m, односно 666 до 740 стабала/hа. Висина стабла је око 80 cm. Густоћа склопа зависи, како је речено, од бујности сорте, подлоге, узгојном облику и плодности земљишта.















































ТЕХНИКА САДЊЕ

На први поглед изгледа да нема разлике у начину садње садница лешника и других воћака. Међутим, постоје неке специфичности у односу на друге воћке. Пошто лешник врло рано почиње да вегетира, он практично има кратак период мировања, а то значи даје неупоредиво боље да се садња обави у јесен, и то рано, него у пролеће. Никако не би требало да се саднице саде дубље него што су биле у растилу. Предубоко засађена садница готово 2-3 године не расте, то значи да и касније пророди од осталих.



РЕЗИДБА ЛЕСКЕ

У низу операција неговања круне воћака, које имају за циљ регулисање и усклађивање вегетативног раста и генеративног развитка највећи значај има резидба којом се непосредно утиче на облик и продуктивност. Овом помотехничком мером се врло много доприноси почетку родности,висини приноса, квалитету плодова, уједначеној и редовној родности, виталности и дуговечности воћака. И поред изузетног знаћаја који има, резидба није свемогућа и неможе решити све проблеме, вец се мора комбиновати са другим мерама, уколико се жели пун успех у производнии.

Оснивни принципи резидбе код већине воћних врста данас су познати, али се исто не би могло рећи и за леску. Многи аутори дају разне препоруке за резидбу леске које се углавном базирају на проредивању жбунова у циљу спрећавања засењивања и то не сваке већ сваке треће или четврте године.

Ниски приноси и нередовна родност ласке узроковани су у великој мери нередовном и неправилни изведеном резидбом. Правилна резидба сорти леске не може се ни замислити без детаљног познавања основних морфолошких својстава родних гранчица. Утврђено је да постоји зона дуж гранчица измеду 15 и 40 cm на којој се среће највећи број гломерула, па треба тежити да се добију толики прираст и а не дужи јер ће изазвати супротне ефекте. Дужина гранчица од 5 до 10 cm је неповољна за формирање гломерула па треба настојати да се њихов број сведе на што мању меру. Такви прирасти се формирају уколико се не примењује резидба.

Леска која спонтано расте формира изузетно густ жбун. Изданци и избојци који се непрестано јављају постају дуге гране које су густо испреплетане. Прекобројне гране имају тенденцију претераног издуживања без диференцијације цветних пупољака и у доњем делу жбуна постају сметња за обраду земљишта и бербу плодова. Код леске као изразитог хелиофита треба формирати облик круне који је најприблизнији природном облику уз усклађивање резидбе са биолошким законитостима, како би оне дошле до пуног изражаја.

Резидба је једна од основних помотехникчих мера којом се утиче на општи развој и величину лисне површине, односно регулише формирање и одржавање најприкладнијег облика круне за што бољу осветљеност формиране лисне масе. Резидбом се регулише укупна лисна површина и усклађује са осталим неопходним условима за ефикасну фотосинтезу. Претераном резидбом смањујемо укупну лисну површину, а тиме и могућност за веће кориштење сунчеве енергије, док остављање веће лисне површине доводи до њеног лошег функционисаниа и мањег укупног учинка фотосинтезе. Када је једнака дужина родних гранчица, боље осветљене, доносе 2 до 3 пута већи род од оних које су засењене. У густим неосветљеним крунама засењена лисна маса троши висе акумулираних органских материја за одржавање основних животних процеса него што може да створи. Регулисањем повољног односа измеду кореновог система и надземног дела леске усмерава се сва активност у процес репродукције. Резидбом се ускладује број потрошача воде и минералних материја са способношћу кореновог система да обезбеди исте. Ограничавањем броја нових прираста, односно лисне масе на неопходну меру, свођењем скелетног дрвета на неопходни минимум и скраћивањем путева за размену материја, могу се уштедети значајне количине енергје и усмерити у изградњу плодова, формирање нових цветних пупољака за следећу годину.



Полазећи од наведених чињеница, да би се обезбедила редовна и обилна родност и добар квалитет плодова сорти леске, неопходно је сваке године обнављати родно дрво уз одбацивање старог и изроденог, јер без раста сваке године нема ни родности, а то се углавном постиже резидбом.

На основу наших испитивања утицаја резидбе на вегетативни и генеративни потенцијал сорти леске лстарски дуги, Римски и Tonda Gentile delle Langhe утврђено је да је просечна дужина родних гранчица код орезиваних збунова преко 30 cm, а код неорезиваних око 8 cm. Број пупољака је око 3 пута већи код родних гранчица орезиваних жбунова, као и број реса, што је врло значајно за продукцију полена. У зависности од сорте и маса плода и језгра је веца за 10 - 20% код орезиваних жбунова у односу на неорезиване. Аналогно маси плода и принос по хектару је већи за 430-555kg код жбунова код којих је примењена резидба. Анализом и других физичких и хемијских параметара дошло се до сличних резултата и закључака.


ЗАШТИТА ЛЕШНИКА ОД БОЛЕСТИ И ШТЕТОЧИНА

Лешник не напада велики број болести и штеточина, па су за заштиту довољна само 3 – 4 третирања.

Болести лешника

Трулеж плода лешника (Sclerotinia coryle i Minilia frutcigenae). Оболели се плодови лако распознају, обољевају сасвим млади и плодови пред бербу. Плодови потамне, прекида им се пораст и сасушују се. Тешко испадају из омотача.
Промена боје може доћи на било којем делу плода.
За сузбијање се користе фунгициди: Бакарни креч, Каптан, Ортоциде, Ронилан, Сwитсх и др. Третирање се врши према упутству производача.
Пепелница (Phyllactinia corylea). Пепелница напада пре свега лист, који мења боју, жути, па чак и опадне. Чешће се јавља у медитеранском поднебљу. Болест је утолико штетније што може изазвати дефолијацију.




































Паразит презимљује у опалом лишћу, добро је да се при јачем нападу лишће сакупља и спаљује. Сузбија се једним од следећих фунгицида: Косан, Кумулан, Акрицид, Каратан или Афуган, Сапрол и др. Од других болести значајнија је рупичавост лишћа (Gloesporium coruli).
Од бактериоза описан је као чест и опасан проузроковач бактеријске палежи Xanthomonas campestris corylina.
























Вирусна обољења у лешнику нису довољно проучена. Помиње се вирус мозаика јабуке на лески, затим линијски мозаик леске и вирозно угинуће леске. Као и код свих воћних врста, здрав садни материјал је главна предострожност за вирусна обољења.




























Штеточине лешника

Црвљивост (Balaninus-Curculio-nucum) Врло честа штеточина лешника. У ствари, то је пипа црне боје. Масовно се јавља у мају месецу. Женка у плод полаже јаје из кога се излегне гусеница – црв беле боје. Врло често долази до опадања плодова услед заразе. Ларва изгризе тврду љуску и учаури се у земљи, где презими. У пролеће излази имаго, храни се лишцем до полагања јаја. Ово је опасна штетоцина и зато би требало почети са борбом против ње чим се примети. Значајно је да се прати појава и развитак инсеката.
Сузбијање се врши једним од следећих препарата: Ultracid, Lebaycid, Zolone, Gusation и др. Наша препорука, као и засве остале штеточине је препарат Рипкорд.










Гриња (Phztoptus Avellanae). Ово је штеточина која напада пупољке, па изазива деформације. Оштећење је врло карактеристично са ситним листићима као розета. Напада обе врсте цветова, па је тако директно угрожена родност. Ресе имају много мање полена, а женски цветови се не оплодују. Презимљује у пупољку и у пролеће се сели на младе пупољке, а старији се сасуше. Сузбијање је ефикасно третирањем у моменту напуштања пупољака где је презимила, а то је у пролеће. Препарате користити према упутству производача.









Црвени паук. Јавља се на наличју листа. При већем нападу може довести до дефолијације. Сузбија се у току вегетације и преко зиме, јер презимљује у облику јаја. За зимско сузбијање се користе уљни препарати, а у току вегетације можете користити Plictran или Neoron.

Лисне ваши. Најчешће се јавља Myzocallis coryli. Лисне ваши нису нарочито штетне. Оне се сузбијају димекроном или неким другим инсектицидом. Сузбијањем наведених штеточина, сузбијају се и неке друге које се у плантажи јављају. Заштита лешника се састоји из следећих третирања: једно зимско прскања, затим прво пролећно – непосредно пре цветања, друго пролећно – после цветања, треће – око две недеље после другог и наредна третирања према потреби. Третирања се обављају једним од наведених препарата и у количинама које су назначене од стране производача или неког стручног лица.
Напомињемо да су штете од птица велике (кукавица, вране, патке), као и од глодара, мишева. Посебно су велике штете које наносе веверице. У једном гнезду веверице је пронадено 129 kg лешника. У фази сазревања плодова, требало би обратити пажњу да се плодови сачувају од ових штеточина.

















Текст преузет са https://www.oglasi.vocnesadnice.net