Бресква, једна од најпопуларнијих воћних врста у свету, је знатно заступљена у Европи, Северној и Јужној Америци, Аустралији, Африци и Азији, а гаји се у подручјима са умерено континенталном климом. Бресква води порекло из Кине, иако њено научно име, Prunus persica, може да наведе на закључак да потиче из Персије (Иран). Она јесте у Европу стигла из Персије, али се за њу знало, и гајена је у Кини много пре него што је уопште дошла у Европу. Ла Руе (1989.) наводи да је неко време бресква носила назив “персијска јабука”, међутим, у кинеској књижевности узгајање брескве се повезује са временом од 1000-те године пре нове ере, “у књизи поезије и песама, у којој се описују цветови и стабла брескве са зрелим плодовима”. По свој прилици, гајење брескве у Кини претходи писаној историји. Европа је највећи произвођјач брескве у свету. Потом долазе Северна Америка (Калифорнија) и Азија. Од европских држава, Италија је највећи производач брескве. На другом месту је Грчка, а затим Шпанија и Француска.

У погледу производње брескве у Србији, по броју стабала бресква је на петом месту, са 4,27% укупне површине под овом воћном врстом, иза шљиве, јабуке, крушке и вишње. Током последњих 45 година, број стабала брескве био је у сталном порасту. Што се тиче укупне производње и производње по стаблу, ситуација је готово идентична, што је веома добар показатељ. Увођење брескве у производни састав газдинства обезбеђује боље и логичније распоређивање економског ризика.

Бресква има веома кратак “формативни” период. Стабла брескве достижу пуну продуктивност у петој и шестој години по садњи. У добрим агроеколошким условима обилно и редовно рађа (30-40 т/ха), што је више него довољно, с обзиром на њен релативно кратак век експлоатације који се креће од 12 до 15 година. Перспективе за гајење брескве у Србији су веома добре, под условом да се зоне гајења ограниче на локалитете за које се зна да су повољни за узгајање ове културе, као што је област подунавља (Смедерево, Гроцка, Београд и шира подручја у тој области). Бела Црква, Сремска Митровица, Нови Сад, Суботица, Ниш, Лесковац, Чачак, Призрен су такође само нека од најпознатијих подручја.



Поред избора адекватног локалитета, подједнако је важно узети у обзир захтеве тржишта коме је производња намејена. Што се тиче тржишта воћа за свежу употребу, акценат се ставља на обојеност плодова (свака нијанса црвене се сматра добром), транспортабилност, трајност и конзистентност/ чврстоћу плодова. Захтеви тржишта плодовима намењеним прерађивачкој индустрији су слични, иако је обојеност опет у првом плану (пожељно је да плодови буду жуте боје, без примеса црвене која се слива у месо испод покожице или око коштице, да мезокарп буде чврст и да не подлеже променама током и након прераде, да плодови имају добру транспортабилност, да се добро чувају у складишту).

ПОДИЗАЊЕ ЗАСАДА

Постоји неколико веома важних фактора које треба размотрити приликом избора локалитета за гајење брескве. Подизање засада је скупа и дугорочна инвестиција на коју утиче и већи број спољних чинилаца који се не могу контролисати.

Век експлоатације засада брескве је од 12 до 15 година. Током тог периода, засад мора да оствари приход довољан за отплату уложеног инвестиционог капитала као и за покривање трошкова за његову замену на истом месту. Из тог разлога је од пресудног значаја детаљна израда плана по коме би се предузели сви неопходни кораци за подизање профитабилног пројекта.

Нека од ових питања подразумавају следеће сегменте: добар избор локалитета у погледу типа земљишта и оријентације засада, детаљи у вези са претходним производним културама на том месту/ поновна садња на истом месту, потенцијалне болести које ће се пренети из претходног засада; обратити пажњу на временске услове, топографију терена у односу на терене у непосредној близини, расположивост високо квалификоване радне снаге способне да одговори високим техничким захтевима производње, постојање адекватне инфраструктуре (путеви, хладњаче са контролисаном атмосфером за брзо хлађење и складиштење плодова пре пласирања на тржиште), и томе слично. Вероватно најважнији ограничавајући фактор изван човекове контроле, су климатски услови одређеног подручја.


КЛИМАТСКИ УСЛОВИ

Бресква је најосетљивија воцна врста у поредењу са осталим воцним врстама. Парцела не сме да буде на месту које је изложено јачим мразевима током зиме или пролећа, када су могућа оштећења цветова или тек заметнутих плодова. Истовремено, неопходно је да температура у засаду буде испод 70C извесно време током периода мировања, како би се задовољили услови јаровизације неопходне за нормално заметање плодова и раст у наредном вегетационом периоду.

Да ли ће гајење брескве бити успешно или не, зависи од учесталости и јачине мразева током јесени, зиме и пролећа. Продужени периоди топлог времена у јесен праћени преобилним падавинама могу одложити процес сазревања стабала, чиме се стварају услови за озбиљнија оштећења током зиме, и то не само цветних пупољака већ и самих стабала.

Током периода мировања, стабла брескве подносе тепературе и до -26,60C без озбиљнијих оштећења. Медутим, услед налета топлијег времена, корен стабла почиње да упија воду, разблажујући концентрацију ћелијског сока. Ткиво ксилема се испуњава водом, и биљка постаје екстремно осетљива на нагли пад температуре. Температуре испод тачке смрзавања су најчешће последица инверзије температуре ваздуха. Делови парцеле у удолици су подложније оштећењима од мразева јер се хладан, гушћи ваздух ту спушта и дуже време задржава, поготову када је ваздушна дренажа отежана због шумарака или грађевинских објеката.

Отпорност пупољака на ниске температуре зависи од фазе фенолошког развоја. Пупољци у почетној фази бубрења ће боље подносити ниже температуре него пупољци у периоду пуног цветања. Као што је приказано у табели 1, први ред бројева односи се на температуре које ће проузроковати одумирање 10% пупољака у датој фенолошкој фази развоја пупољака. У другом реду су дате температуре које ће проузроковати одумирање 90% пупољака у датој развојној фази. Приликом одређивања локалитета за гајење брескве веома је важно узети у обзир чињеницу да температура расте са висином. Надморска висина није толико значајна колико уздигнутост терена на коме је засад, у односу на окружење у непосредној близини. Чак и најнезнатнија температурна разлика може се, а често тако и бива, значајно одразити на преживљавање цветних пупољака, а самим тим и на потенцијалне приносе.



Табела:Критичне ниске температуре по фазама развоја пупољака код брескве.


Брескве издрже зимске мразеве, зависно од порекла сорте, подлоге, климе и земљишта, у припремној фази -17 до -19C у физиолошкој -23 до - 27,3C и у принудној фази зимског одмора - 6 до - 12C. У круни и на стаблу брескве је најиздржљивији на мраз камбијум испод дебеле коре, а најосетљивји су према мразу плодници тучкова у цветним пупољцима.

Затворен цвет у круничним листићима издржи краткотрајне касне мразеве -3 до - 5C; отворен цвет издржи -2,2 до -3C и затворен цвет у чашичним листићима издржи - 4 до -5,5C. Заметнути плодови величине лешника (на првој етапи развитка) издрже мразеве - л,0 до -л,7C.

Корен бресака је прилично осетљив на мразеве. Порасни корен измрзава на - 4- до -5C; скелетни на - 0 до -12C, и то зависи од његовог распореда у земљи и дебљине корена њему, а усисни корен промрзава на на – 1,5 до - 5C





































































Издржљивост брескве према суши

Већина крупноплодних сорти бресака су осетјиве на сушу. Према суши су осетљиве сорте бресака жутог меса средње касног и касног зрења од беломеснатих сорти раног и средње раног зрења. Посебно су осетљиве нове жуто меснате америчке сорте на дужу сушу у јулу и августу, те у таквим условима често рађају периодично или дају врло ниске приносе, а плодове ситне и слабог квалитета.

Суша наноси велику штету бресквама за време цветања и заметања плодова, а затим за време наливања плодова (на месец дана пре почетка зрења), те за време зрења изазива превремено код неких сората отпадање зрелих плодова.

Просечан годишњи ниво падавина за подручја која се сматрају најпогоднијим за узгајање брескве крећу се од 556 mm (Палић-Суботица) до нешто мање од 716 mm (Краљево) по свој прилици, ове количине падавина могу бити довољне за одржавање високе продуктивност засада на парцелама на којима се примењују адекватне помотехничке и агротехничке мере. Фактори као што су количина падавина, преобилна родност и извесне карактеристике земљишта (порозност и вододржни капацитет) могу лако да доведу до недостатка влаге и постану ограничавајући фактор у погледу остваривања производних циљева. Додатно наводњавање може бити потребно, нарочито у најкритичнијим фазама раста и развоја плода.

Слике: 1,2,3,4,5 и 6 - Фенолошке фазе развоја брескве































МОРФОЛОШКЕ ОСОБИНЕ БРЕСКВЕ

Дрво брескве израсте 2 – 5, изузетно 9m у висину, а пречник круне достиже 3 – 7m. Брескве имају типичне облике круне у сваке сорте. Постоје сорте са округлом, широко округлом, пљоснатом, ређе купастом и пирамидалном круном. У младих стабала круна је густа, а у старих је обично ретка.

Родне гранчице бресака.
Брескве доносе главни род на мешовитим гранчицама. До почетка пуне родности неке сорте роде и на превременим гранчицама, а после делимичног промрзавања родних пупољака и на мајским китицама.

Водопије се остављају за замену старијих, промрзлих, делимично повређених грана у круни брескве. У осталим случајевима оне се режу у основи.

Пупољци.
На коленцима мешовитих гранчица и превремених гранчица развијају се по два са стране – цветна и један између њих – вегетативни пупољак, а на мајским китицама по два до пет, збијених при врху са стране, су цветни, а вршни је вегетативни (порасни); у цветне гранчице се развијају са стране 5 – 8 цветних, а вршни је порасни; на сламастим гранчицама, које се ретко задржавају у круни за род после резидбе, развијају се појединачни цветни или порасни пупољци на коленцима.
Цветни пупољци се равномерно развијају, по целој дужини мешовите гранчице у вецини сорти бресака, ређе се развијају само по средини или при врху или у доњој трећини. Њихово формирање зависи првенствено од сорте, али није искључен утицај еколошких чинилаца (клима и земљиште).

Листови.
Листови бресака се развијају на младарима у спиралном распореду на коленцима. Они се налазе на кратким петељкама. Лиске им израсту у дужину 4 – 7 cm, а у ширину 2 – 3 cm, са назубљеним ободом и у неких сорти су наборане. У основи лиске, у већини сорти, развијају се 3 – 8 бубрежастих или лоптастих жлездица црвенкасте или жућкасте боје.

Цвет.
Из једног пупољка најцешће се развија само један, ређе два цвета. Постоје сорте са звонастим и сорте са ружастим цветовима. Звонасти цветови имају ситније и усправне круничне листиће, а ружасти имају крупније и повијене круничне листиће црвенкасте боје. Неке украсне форме имају пунчасте (пуне цветове бројним круничним листићима) светлоцрвене боје, које имају по три тучка у једном цвету. У осталих сорти цвет има кратку петељку, ложу и на њој 5 чашичних, 5 круничних листића, 28 – 42 прашника и по 1, реде 2 тучка. У већине сорти жиг тучка се налази у равнини антера прашника. Плодник тучка је маљав у правих бресака, а без маља је у нектарина.

Плод.
Свака сорта бресака има типичан облик и крупноћу плода. Највећи број сорти имају округле, издужено округле, тиквичасте или издужене са повијеним врхом, а ређе неке сорте имају пљоснате плодове. Разне сорте бресака имају плодове различите величине – ситне 60 – 70 g, средње крупне 70 – 90g, крупне 100 – 190g, и врло крупне преко 200 грама. Плод брескве је права коштуница. Њега дели на два неједнака дела трбушни шав по дужини. Он је састављен из кратке петељке, покожице, меса и коштице. Покожица је крем боје у беломеснатих, а у жутомеснатих је жута, наранџаста, бледожута са црвеним преливом. Она је маљава у бресака, а глатка је у нектарина.Лако се одваја од меса плода у пуној зрелости или после бланширања.



Месо плода у беломеснатих сорти је крем боје, а у жутомеснатих је жуто, златножуто, цилибарно или наранџасто, проткано црвеним или ружичастим жилицама, а румено око коштице. Оно је у неких сорти чврсто, често и гумеасто, а у већини сорти је сочно, мекано, слатко – кисело – слатко и врло пријатне ароме. Коштица је избраздана изувијаним браздицама са понеким већим удубљењем у појединим жљебовима. Има оштар или заобљен врх, док је основа мало заобљена. Она се у неких сорти лако одвама од меса, а у неких се делимично одваја или је срасла с месом. Прва група сорти се зову цепаче, а друга глодуше.

Корен брескве је меснат, жут са циметастом нијансом или је покривен са љубичастом нијансом, разгранат и жиличаст. Расте претежно у површинским слојевима земље на дубини 20 – 60 сm, што зависи од састава земљишта. Има јаку апсорпциону моћ.


БИОЛОШКЕ ОСОБИНЕ БРЕСКВЕ


Родност.
Дрво брескве пророди у 3 – 4. години после садње. Његова рентабилна родност траје, зависно од сорте, подлоге, земљишта и климе, 12 – 25 година. Данас селекционари стварају у свету многобројне нове сорте бресака, које су родније и дају квалитетније плодове рентабилније су за гајење, те због тога треба што пре замењивати старе сорте у производњи са новим, а најкасније после 12 – 15 године коришћења бресквика.

Приноси.
Дрво брескве у пуној родности даје 30-60 kg квалитетних плодова. Изузетно развијена стабла брескве из семена роде и по 200-300 kg плодова за индустријску прераду (сокови) или за производњу ракије. На плантажама у нашој земљи постигнути су приноси на средње плодном земљишту 12 – 24.000 kg по хектару. У сушним рејонима, без могућности за наводњавање, приноси у бресака су промељиви и обично се производња брескве налази на доњој граници рентабилности.

Пораст и развитак брескве.
У првој години после садње дрво брескве има прилично слаб прираштај младара. Нарочито је ослабљен прираштај у брескве после касне пролећне садње у крајевима са повременом сушом, без могућности за наводњавање плантаже. Јачи прираст се јавља од друге до пете године после садње. Ради тога у тим годинама треба посеветити већу пажњу око формирања круне и резидбе бресака.

Вегетација у брескве.
Вегетација у брескве почиње листањем и цветањем. Овим животни просеци одвијају се у неким годинама истовремено, изузетно се одвија раније листање, односно раније цветање. Листање и цветање се одвијају са порастом средње дневне температуре у бресквику преко 8 - 10C у трајању од 15 до 22 дана, рачунатих од 1.фебруара текуће године.

Цветање.
Брескве цветају најчешце код средњих дневних температура 9,3 – 13,8C. Цветање им траје, зависно од температуре, сорте, подлоге, старости стабала, изложености сунцу и стрмини положаја, од 6 до 26 дана. Брескве знатно дуже цветају после јаче суше у претходној вегетацији, после делимичног промрзавања родних пупољака и у младих стабала, која су на почетку родности. Суме температуре цветања су 167,0 – 273,8C.

Опрашивање и оплодња у бресака.
Већина сорти бресака су самооплодне. У неких се сорти опрашују жигови при отварању цветова, а ређе, уколико су распрсле антере, у затвореном цвету. Већина произвођача бресака је запазила да се развијају крупнији и лепше обојени плодови после опрашивања цветова са цветним прахом других сорти, који преносе пчеле и други инсекти за време цветања. У напредним земљама у бресквик се уносе кошнице са пчелама, у циљу потпуније оплодње цветова за време цветања.
При томе су запажени и већи и квалитетнији приноси бресака. Оплодња у цветовима бресака се одвија 20-48 сати после опрашивања по топлом и сунчаном времену. Из 100 опрашених цветова развија се у самооплодних сорти 40 – 80, а у странооплодних 15 – 30 плодова. Због тога је потребно више радне снаге утрошити на проређивање плодова у привих сорти бресака, што поскупљује њихову производњу.

Развитак плодова у брескве.
Плодови бресака се развијају из оплођених цветова, изузетно у неких сорти партенокарпно (без оплодње). Они у свом развитку пролазе кроз више етапа.

-У првој етапи
ћелије се интензивно умножавају митотичном деобом у заметнутом (завезаном) плоду. Она траје, зависно од сорте и услова успевања брескве, 3 – 5 недеља; у сорти раног зрења је краћа, а у сорти касног зрења је дужа. За време ове етапе дрво брескве треба да је обезбеђено са потребним азотним, фосрофним и калијумовим ђубривима. Врши се проређивање плодова.

-У другој етапи
се издвајају по функцији поједини слојеви ћелија у ткива. Почињу да се оцртавају поједини слојеви будућег месног дела плода и увећавају се делови будућег семена. Ова етапа траје, зависно од сорте, 3 – 4 недеље. У овој етапи развитка плодова треба извршити последње допунско проређивање плодова, ако је у првом проређивању остављено много на појединим гранчицама.

-У трећој етапи
настаје нагло повећавање запремине ћелија и парнхимског ткива у меснатом делу плодова, у коме се нагомилавају резервне хранљиве материје (скроб, енцими,витамини, киселине, гликозиди, протопектини, минералне материје, хормони раста и др.). Дужа суша у то време смањује меснати део плода, а коштице су крупније. Плодови остају ситни и лошег су укуса. Меснати део плода у то време има велику способност пораста. Једно заливање у то време повећава тежину плодова за 30% у односу на незаливане брескве. Ова етапа траје око месец дана.

-У четвртој етапи
од скроба и других резервних материја постају шецери, боје, мириси и ли једноставно речено, плод почиње да сазрева. Ова етапа је отегнута у сорти раног зрења и траје око 15 – 20 дана, а у сорти касног зрења је знатно краћа. У овој етапи се мења зелена боја плодова у крем или наранџасту. За даља тржишта и за компоте плодове треба брати у овој етапи.

-У петој етапи
протопектин се хидролизира на пектин. Зидови меснатог дела плода омекшавају, плод постаје мекан и неспособан за дужи транспорт и за дуже чување. На крају ове етапе плод потамни, а у меснатом делу се ствара алкохол, нарочито око коштице. Ова се етапа развитка плодова назива још и одумирање плодова (презрелост). Она је знатно краћа на повишеној температури у сорти раног зрења, а у дужа је у сорти касног зрења на температури око нуле.

Према трајању развитка плодова брескве се деле на: врло ране (које сазревају — средином јуна), а плод им се развија 65—75 дана, средње ране 80-90 дана, средње касне 90-120 дана, касне 130-140 дана и врло касне преко 150 дана.


Ластарење.
Брзи пораст младара у брескве запажа се 10—15 дана после цветања. Интензиван пораст младара у родног дрвета брескве траје 40-60 дана, а у младих стабала често до краја августа. Касни пораст младара може бити штетан у рејонима где зима почиње рано. Они обично промрзавају од мраза у току зиме. Осим штетности од измрзавања, стабла са продуженим периодом пораста младара касније прородевају, а притом се на њима образују малобројни родни пупуљци. У циљу убрзавања завршетка пораста и здрвењивања младари се у таквим условима закидају у августу или крајем јула, а брескве се прихрањују фосфорним ђубривима или се у то време они повијају.

Образовање цветних зачетака у пупољцима бресака.
На коленцима младара увећавају се по два пострана пупољка у пазуху листа. У њима се образују цветни зачеци од 20. јула, ређе од почетка августа, па све до краја августа или почетка септембра. Они се прво образују у пупољцима на средини младара, а најкасније на превременим гранчицама. После тога они се повећавају све до зимског одмора њиховог пораста у трајању 3—5 недеља.

На младару у порасту образују се ретки цветни пупољци. За овај процес брескве троше велике количине азота, фосфора и калијума, те их у то време треба обезбедити ђубрењем на месец дана пре почетка њиховог образовања. Касно прихрањивање азотним ђубривом продуже пораст младара, тиме се одлаже почетак образовања родних пупољака.

Брескве улазе у зимски одмор са образованим зачецима прашникових кесица и свих делова тучкова, а у повољним годинама и са зачетком семеног пупољка у плоднику.

Листопад.
Скраћивањем дана и падом средње дневне температуре при крају јесени, асимилација листа брескве постепено слаби. Из листа, се, у то време повлаче растворијиви облици минералних соли и органских материја, а нагомилавају се соли калцијума и силицијума. Лист пожути или поцрвени и постепено отпада. Сунђераст слој на грани измеду петељке и гранчице се сасушује и лист под сопственим теретом отпада. Листови прво отпадају на мајским китицама у унутрашњости круне у родног стабла, а најдоцније отпада са превремених гранчица и водопија у родих стабала. После листопада, дрво брескве улази у зимски одмор.

Зимски одмор брескве.
Дрво брескве у зимском одмору пролази кроз припремну, физиолоску и принудну фазу.
Припремна фаза траје, у већини наших рејона, од октобра до почетка децембра; физиолошка фаза траје од почетка децембра до краја друге декаде фебруара, изузетно неких година, до краја марта; принудна фаза дрвета брескве траје од краја фебруара па све до средине априла, ређе до краја марта.

Прихрањивање азотним ђубривима треба да се обави на месец дана пре почетка цветања бресака.
Брескве се режу у принудној фази зимског одмора, у рејонима где се појављују јачи мразеви.

Период дозревања семена.
Семе брескве дозрева за проклијавање у полувлажном супстрату (чист речни песак или земља), на температури 3-7C у трајању 120—150 дана (4-5 месеци). После дозревања, семе брескве проклијава у полувлажном песку или у земији на температури 12—18C у року од 10—15 дана.



ИСТОРИЈА ПАРЦЕЛЕ НА КОЈОЈ СЕ ПОДИЖЕ ЗАСАД

Познавање историјске прошлости парцеле у погледу врста које су на њој гајене у претходним годинама нам даје индикацију о предвиђању потенцијалних фактора ризика (штеточине, обољења, коров, продуктивност) у засаду који се поставља. Садња исте воћне врсте током више година може проузроковати значајне и несавладиве тешкоће, услед образовања специфицних услова “микро-екосистема” средине који су углавном последица гајења само једне исте врсте које подразумевају примену истоветних агротехницких мера одржавања засада. Заправо, услед сузбијања истих штеточина идентичним препаратима током више деценија врло је могуће да су се образовале популације штеточина које су развиле потпуну резистентност на препарате предвидене планом за заштиту од штеточина.

На таквим парцелама стабла су мање бујна, слабо радају, а заступљеност штеточина и обољења је висока. Да би се избегли бројни проблеми, најбоље је на таквим парцелама не подизати воћњак непосредно након крчења претходног засада, већ током неколико година ротирати површинске усеве, као што су кукуруз, раж, суданска трава, шецерна репа и друге усеве који захтевају годишњу култивацију.

Обрадом земљишта одстраниће се остаци кореновог система претходних засада, чиме ће се снизити степен заступљености примарних изазивача заразе великог броја обољења која се преносе путем земљишта. Обрадом земљишта ће се изменити структура нематода, елиминисаће се у потпуности присуство примарних изазивача извесних штеточина, као што је бресквин смотавац и обољења попут трулежи плодова .

Фумигација земљишта, као мера обраде земљишта пре садње, је ефикасан поступак у сузбијању нематода, корова, инсеката и неких обољења. Фумигацију би требало обавити крајем лета, након што се земља преоре или риголује, или у јесен, када је земљиште прилично суво, али јос увек довољно топло да осигура ефикасност препарата.


НАГИБ

Један од важних фактора на које треба обратити пажњу је нагиб и његова географска експозиција или оријентација нагиба. На брдовитим теренима са благим нагибом ваздушна дренажа као и дренажа земљишта су добри.

Географска оријентација засада је одговорна за стварање микро-климатских услова који могу да утичу на осетљивост стабала на зимске мразеве и опстанак биљке, почетак вегетације у пролеће, цветање, потенцијал родности и време пуног сазревања плодова. Парцеле са јужном или југозападном експозицијом се у пролече брже загревају, подстичући раније кретање вегетације, што може довести до повећане осетљивости пупољака на ране пролећне мразеве и резултирати у мањим или већим губицима у приносима. Што се тиче предности, плодови који се узгајају на теренима усмереним ка западу сазревају неколико дана пре осталих, што могућава постизање више цене на тржишту. На локалитетима где су рани пролећни мразеви нормална појава, избор северне стране представља најбоље решење.

Заиста, стабла ће се мало дуже задржати у периоду мироваја, али ће зато већина пупољака остати у добром, виталном стању, са високим потенцијалом за заметање плодова и редовније плодоношење. На таквим теренима, губитак у приносима је пре повремена него стална годишња појава.

За успевање бресака најповољнији су рејони са доста осунчавања преко лета, са стабилном температуром у току вегетације, у пролеће и преко зиме, где не пада температура преко -22 до -25 степени C. Најповољнији су рејони са средњом дневном температуром за време развитка и зрења плодова од 18-23 степена C. Ако сазревају при нижим температурама, онда су им плодови кисели, у неких сорти и бљутави, без ароме, а при сазревању преко 27 степени C, постају брашњави и бљутави. Ако плодови бресака сазревају за време високих температура, зрење је тако брзо да скоро преко ноћи сазру и смекшају, те убрзо губе способност за даљи транспорт. На тај начин су произвођачи изложени великим губицима у производњи бресака. Због тога, при планирању подизања плантажа бресака треба анализирати десетогодишњи просек средњих и максималних температура на најближој метеоролошкој станици у том крају и према томе извршити избор бресака чије је зрење пре, или после појаве тих високих температура.


ИЗБОР МЕСТА ЗА ПОДИЗАЊЕ ВОЋЊАКА

Правилан избор места за подизање воћњака укључује:


ОДАБИР ПОЛОЖАЈА-
За нормалан раст и развитак воћака, будући засад би требао да има у току целе године довољне количине сунчеве светлости, лагано струјање ваздуха-ваздушну дренажу и да је заштићен од доминантних топлих и хладних ветрова. Посебну опасност представља подизање воћњака у зони ваздушних бара где долази до стагнирања хладних ваздушних маса и до инверзије температура.


ЕКСПОЗИЦИЈА ТЕРЕНА (окренутост странама света)-
Јужна експозиција у нашим условима је најтоплија, те се на њој појављују највише температуре ваздуха и земљишта, у пролеће се брзо ослобађа снега, раније креће вегетација, али има најмање залихе воде, а уједно су испаравања највећа.
Супротно јужној, северна експозиција је најхладнија, на њој се појављују најниже температуре ваздуха и земљишта.
На западној страни(нарочито југозападној) осцилације температуре су брже и веће, него на источној, јер се западна страна брже хлади по заласку сунца.

ИНКЛИНАЦИЈА(ПАД)ТЕРЕНА
(однос измђу висинске разлике две тачке на терену и хоризонталног растојања између тих тачака)-
Врло је битна код искориштавања земљишта. Тако земљишта 0-5 степени инклинације, нормално се искориштавају када су у питању воћњаци (равни терени), 5-15 степени потребна је обрада по изохипсама 15-30 степени, обавезно је трасирање за подизање воћњака, док веће од 30 степени у обзир долазе само шуме и травњаци.

За успевање бресака су најподеснији јужни, југоисточни положаји, изузетно у рејонима са дугим осунчавањем преко лета, могу се користити западни и чак северни положаји, а тзреба избегавати југозападне положаје у рејонима са јаким мразевима у другој половини зиме. Ови положаји треба да су са падом стрмине 5-8 степени.Веће стрмине могу се пре садње терасирати.


ЗЕМЉИШТЕ ЗА УЗГОЈ БРЕСКВЕ

Бресква се може гајити на разним типовима земљишта, под условом да се за сваки тип земљишта користи адекватна подлога. Што се тиче коштичавих воћних врста, најбољи резултати се постижу на добро пропустљивој, дубокој песковитој иловачи, са ниским салинитетом (низак алкалинитет) и са оптималним pH вредностима између 6 и 7.

Брескве суосетљиве на присуство соли у земљишту. Нарочито су осетљиве према сланој прашини, коју ветар наноси на лист, када дува са мора према копну.

Брескве на кречном земљишту, на подлози од брескве из семена и на џенарици, пате од хлорозе у рејонима са високом температуром преко лета и за време дуже суше. Оне нешто боље подносе кречна земљишта, у таквим условима, на подлози од горког бадема.

Брескве имају велику потребу за азотом, фосфором, калијумом, магнезијумом и другим елементима. Посебно имају велике потребе за азотом кога уграђују у многобројне цветне пупољке и бујне леторасте, а затим у језгро семенки. Азотна ђубрива се додају на месец дана пред цветање, затим пред јунско отпадање у виду прихрањивања, а најкасније на месец дана пред зрење касно зрелих сорти и на месец дана пред почетак образовања цветних зачетака. Касно прихрањивање азотним ђубривима одлаже почетак зрења, а у раних сорти се појављује у отегнуто зрење у круни, што наноси велике штете у самој производњи, јер се губи на цени, квалитету плодова и утрошку радне снаге око бербе плодова у више наврата, а продужује и вегетацију. У то време брескве треба обезбедити са довољно фосфора и калијума.

За успевање бресака су најповољнији лаки типови земљишта (иловасто песковито, или песковито иловасто земљиште) са ниским нивоом подземних вода. Тешки типови земљишта, а нарочито подзоли са непропусним слојем, неподесни су за гајење бресака без претходне мелиорације. Тешки типови земљишта поправљају се са обилнијим ђубрењем са стајњаком и дубоком обрадом земље; подзоли се поправљају дубоком обрадом која уништава непропусни слој, обилнијим ђубрењем са стајњаком и додавањем креча (калцификацијом) према хидролитификом ацидитету, до неутрализације штетних киселина.

За успевање бресака су најповољнија земљишта са плодним ораничним слојем дубоким најмање 60-70 cm, а ниво подземне воде најближи за време максималног водостаја 1,5-2 m. Кречна земљишта могу се користити за гајење бресака само на подлози од горког бадема. Брескве се могу гајити и на песковитом земљишту.

Земљиште, после крчења бресака, кајсија, или других коштичавих култура, може се користити за гајење бресака тек после одмора од 7-9 година. За то време треба на њему сејати детелину, луцерку и окопавине. На таквом земљишту бресква се може садити и раније, али најмање 3 године после крчења старог засада, с тим да се бресква калеми на другу подлогу у односу на ранију. Ако је засад раније сађен на подлози од виноградарске брескве, при поновном подизању бресквика, треба да се узме подлога од бадема, или џенарике.

Уопштено говорећи, воћна стабла не подносе слабо дренирана земљишта (глинени хоризонт, набијеност земљишта као последица вишегодишње интензивне обраде и третирања земљишта, итд.) што за последицу има забаривање, засићеност земљишта водом, нарочито у току вегетације. Глинени непропустљиви хоризонт је слој материјала налик стени, и може бити дебљине од 20 – 150 cm. Овај слој је као бетон који онемогућава дренажу. Уколико се налази у површинском слоју земљишта, на дубини од највише 120 cm, треба га разбити риголатором. Када се једном тај непропустиви слој разбије, не долази до његовог поновног формирања тако да није неопходно поновити поступак. Дубоким орањем се побољшава ситуација настала као последица набијености земљишта или присуства непропустивог слоја глине. Дренажа земљишта се може побољшати поставјањем дренажних цеви или садњом на уздигнутим лејама. Код дренажног система цеви треба поставити под нагибом тако да се сувишна вода усмерава према перфорираним цевима, а потом се гравитационом силом одводи од корена биљке у одводне канале. Овај поступак захтева добру стручнотехничку оспособљеност, а често представља и прилично скупу инвестицију.

Одржавање цеви у “проточном стању“ без присуства земље и другог отпада може да буде по приличан изазов. Други, сасвим успешан метод, је садња ’на уздигнутим лејама.

Леје се уздигну за око 50 cm од површине земљишта довољно да се маса кореновог система издигне изнад нивоа подземних вода чиме се избегава потенцијални проблем трулежи корена. Под овим системом гајења постављање система за наводњавање је апсолутни императив, јер земљиште на уздигнутим лејама се брзо исушује.



ИЗБОР И ОДРЖАВАЊЕ САДНОГ МАТЕРИЈАЛА

Добар, виталан и здрав садни материјал не значи ништа друго до у сваком погледу добар и профитабилан засад. Другим речима, не треба штедети новац када се доде до садница доброг квалитета. Набавка садница исправног здравственог статуса је иницијална инвестиција која се дâ лако оправдати, а обезбеђује отплаћивање улагања током читавог периода експлоатације засада.

Добро развијене саднице брескве су средње висине, пречника 2 – 2,5 cm, са добро развијеним превременим гранчицама. Саднице са већим пречником су такође добре, уколико су адекватно одржаване и немају оштећења од ниских температура насталих како у пољу тако и у складишту. Велика је вероватноћа да це саднице мањег пречника дебла имати већи проценат изумирања након садње и, због недостатка виталности и снаге да превазиђу стрес након пресађивања, нарочито ако се садња обавља на сувом земљишту под сусним условима у години садње.

Саднице се обично ваде из земље у јесен, и могу се одмах садити у поље или се стављају у складиште. Саднице се, такође, могу “утрапити” до садње. Када се саднице стављају у трап, постављају се у “ровове” на местима добро заштићеним од ветра, и са земљиштем које има добру дренажу. Препоручује се трапљење на северним странама, како би се спречио преран прекид зимског мировања у рано пролеће. Из истог разлога, врхови садница треба да буду окренути према југу. Спојно место као и већи део дебла треба добро покрити земљом како би се спречило евентуално измрзавање током зиме. У овим траповима саднице могу остати добар део пролећа, до времена пресађивања на стално место.



ОДРЕЂИВАЊЕ СИСТЕМА УЗГОЈА

Поред очиглених фактора средине, планирање и одређивање система узгоја засада је великим делом условљено степеном техничке, хортикултурне оспособљености производјача и њихове “сигурносне зоне” где се они осећају способним да удовоље високим техничким захтевима производног система.

Циљ одређивања система узгоја је у томе да се обезбеди максимална изложеност сунчевим зрацима јер је то неопходно да би се обезбедило формирање добро развијених цветних пупољака, високо квалитетних плодова и добре продуктивности. Уопштено говорећи, засади брескве се могу сврстати у три категорије: засади са мањом густином садње, засади са средњом густином садње и они са густом садњом.

Засади са стандардном густином садње

За засаде са стандардном густином садње карактеристично је веће међуредно растојање, као и растојање унутар реда. Са историјске тачке гледишта, најраспрострањенији узгојни облик је „котласта круна” или “ваза”, при коме је размак садње од 5 x 5 до 6 x 6 m. Такав узгојни облик захтева велики простор, обезбеђује пространу отворену круну која је добро осунчена. Овај узгојни облик погодује нарочито сортама које саме по себи имају изражену бујност и продуктивност, и које траже велики простор за раст. Стабла гајена под овим узгојним обликом дају плодове одличног квалитета.

Засади са средњом густином садње

Засаде са средњом густином садње карактерише потреба за мањим простором, са тенденцијом повећања продуктивности стабала у првим годинама по садњи. Постоји неколицина узгојних облика који спадају у ову категорију. Један од најчешћих представља комбинацију стандардног узгојног облика „котласте круне“са мањим растојањем унутар реда, обицно 3 x 4 m, а главне скелетне гране се формирају тако да имају тенденцију усправног раста. Овај узгојни облик изузетно погодује сортама слабе бујности, или стаблима посаденим на земљиштима са релативно малом количином хранљивих материја. Временом, ова већа густина садње може постати сметња приликом свакодневног одржавања и неге засада (приликом прскања, резидбе, бербе, итд.). У крајњем случају, неопходно је уклонити свако друго стабло да би се обезбедио простор за нормалан пораст и развој преосталих стабала. У противном, због велике густине круне и засенчавања долази до до умирања доњих рамених грана а смим тим и до смањвања родне површине и производног потенцијала.

Засади са густом садњом

Настојање да се увећа продуктивност у првим годинама по садњи и тиме убрза повраћај уложеног капитала резултирало је експериментисањем са различитим узгојним облицима и већом густином садње. Неки од тих узгојних облика су теоријски веома добро изгледали, али у пракси нису испунили очекивања. Уопштено, ови узгојни облици се могу поделити према томе да ли захтевају наслон или не. Као резултат, добијени су узгојни облици шпалир и татура, централна вођица, калифорнијски V систем или вертикални-V, управни-V систем, и неколицина других о којима овде неће бити речи.

Системи са централном вођицом

Један од популарнијих узгојних облика је систем са централном вођицом са растојањем унутар реда од 2,5 – 3,5 m и 4,5 – 5,5 m између редова. Налик је истом систему који се примењује код јабуке. Плодови се образују на вођици и на кратким латералним родним гранама које се обнављају годишњом резидбом. Главни недостатак овог узгојног облика је тај што стабла имају тенденцију да се међусобно засењују, као и да засењују доње делове сопствене круне. Овај узгојни облик може бити од интереса за пределе са великим бројем сунчаних дана током године.

Вертикални V систем

Овај узгојни облик је познат и под именом калифорнијски В систем. Две главне рамене гране образују „V“ облик усмерен низ ред. Свака од тих грана обликује се по систему централне вођице. Растојање у реду је приближно 2,5 – 3,5 m, док се међуредно растојање креће између 4,5 и 5,5 m. Овај систем узгоја погодује механизованој резидби и коришћењу платформи за бербу. Овакав начин узгоја заиста даје веће приносе по хектару у првим годинама по садњи. У познијим годинама долази ди истих проблема у вези са засенчивањем као и код система са централном вођицом, што би свеукупно могло да доведе до скраћеног века експлоатације засада.

Перпенндикуларни V систем

Овај узгојни облик у суштини идентичан је калифорнијском V систему. Разлика је у усмеравању главних скелетних грана. Оне се разводе под углом од 900 у односу на ред. Најчешће међуредно растојање је 5,5 – 6,6 m, а унутар реда 1,5 – 2,5 m.

Системи који захтевају наслон

За шпалир је карактеристично формирање родних грана у једној равни. Овај узгојни облик захтева интензивно одржвање. Није најпогоднији за брескву.

Татура је систем веома сличан управном V-систему. Посматрано са аспекта попречног пресека, ред подсећа на слово „Y“. Главне скелетне гране су наслоњене на жицу и разведене под углом од 600 у односу на хоризонталу, што омогућава добру изложеност сунчевим зрацима. Растојање у реду се креће измеду 0,6 – 1,2 m, а између редова 5,5 – 6,5 m. Добре стране овог узгојног облика су брзо развијање круне и моћност „хвтања“ велике количине светлости, затим добара развијеност родног дрвета, рана и обилна родност релативно лака механизована резидба. Главни недостаци система који захтевају наслон су висока улагања у њихово постављање и велики захтеви у погледу високо стручне радне снаге.











































АГРОТЕХНИКА И ПОМОТЕХНИКА БРЕСКВЕ

Припрема земљишта за садњу

Пре дубоког орања за садњу бресака, земљиште се чисти од остатака старих пањева, крупног камена и од корова. Нарочито треба обратити пажњу да земљиште буде здраво, без присуства изазивача болести труљења корена и изазивача рака на корену брескве.

Ако је одабрана парцела или део парцеле зарастао у зубаци или паламиди и сличним коровима на њој треба уништити коров. За време дуже суше корови се опрскају одговарајућим хербиддима, према упутству на омоту паковања. После тога се парцела плитко пооре да се избаце на површину делови корена и да се сасуше. Те делове корена треба сакупити и тако суве спалити. Тако очишћена парцела се пооре у јесен и засејава се озимим јечмом. Уколико се не стигне са сетвом у јесен, може се засејати у пролеће са пиварским јечмом. У пролеће се по јечму посеје детелина. Она се држи на парцели две године и после тога се разорава у јесен. На разорено детелиниште у пролеће се сеју окопавине, које се добро нађубре стајњаком и минералним ђубривимаа (пасуљ, боранија, грашак, рани кромпир, бостан, никако цми и бели лук). У недостатку стајњака сеју се биљке за зеленишно ђубрење (сточни грашак са ражи, грахорица, лупина слачица и сл.) Ове се биљке заоравају пред почетак њиховог цветања.

Тако очишћену парцелу од корова треба поорати плугом риголером, на дубини 50 сm, на 2-3 месеца пре садње. После орања земља се иситни тањирачом, дријачом или култиваторима и добро се поравна. Пре саме садње и за време садње треба избегавати ђубрење стајњаком. Из њега могу прећи изазивачи труљежи на корен брескве, посебно после јачег разарања корена. При орању треба додати смешу фосфорих и калијумових ђубрива, односно комплексно ПК ђубриво, да се постигне умерена плодност, према садржају ових елемената у земљишту. Највише се може додати смеша ових ђубрива 500—800 kg по хектару. На сиромашнијим и тежим типовима додају се веће, а на плоднијим типовима земљишта, мање количине ђубрива.

Ако се парцела за бресквик не риголује по целој површини, земљиште се може риголовати на дубину око 60 cm у пантљикама ширине 2 m, по чијим срединама ће се садити саднице бресака. Остала се површина само плитко обрађује орањем, а на мањим површинама прекопавањем.

Брескве се могу садити и у ископане јаме. Јаме се копају са пречником 100- 150 сm, на дубини 70-80 сm. На 15 дана пред садњу јаме се запуњавају плодном земљом. Уколико је на дну јаме вода, она се пре запуњавања избацује.

Размеравање места за садњу

Места за садњу бресака размеравају се помоћу затегнуте жице или канапа, а по могућности и уз челичну пантљику. Од међе се одступи за половину размака редова бресака и обележава се први ред. Помоћу праваоуглог троугла се подиже управна на правац првог реда. У том правцу се поставе визир мотке или добро видљиви прави штапови. Тај се ред продужава до краја парцеле. На сличан се начин подиже управна и на другом крају првог реда. После тога се канап или жица затежу на колчићима и на обележеном месту (тушем или црвеном бојом — мињумом) се побијају колчићи, где ће бити место за садњу брескве, уз саму жицу.

Брескве се саде зависно од бујности сорте и подлоге, климе, плодности земљишта, облика круне, начина резидбе и могућности за наводњавање. Бујне сорте на бујним подлогама, на средње плодном земљишту, у благој клими са довољно падавина, где ће се примењивати дуга резидба, саде се на размаку 6 X 5 m, средње бујне сорте (које су најбројније у нашој земији) саде се на 5 x 5 m, изузетно на сиромашном земљишту са резидбом на замену (кратка резидба) саде се на 4 X 4 m. Сорте патуљастог раста саде се на размаку 3 X 2 m на плодном и умерено влажном земљишту, а гаје се у виду усправне кордунице.



Размеравање места за садњу

На средње плодном земљишту, на размаку 5 X 4 m воћке су сувише густе и једна другу засењују. Због тога се сорте бујнијег раста и саде на већем размаку, да би се избегло међусобно засењивање и привремено огољавање круне. Сорте са већом висином круне од 3 m саде се на већем размаку

Брескве са круном у облику вазе саде се на размаку 5 X 6 m (бујне сорте ) или на 5 X 5 m (средње бујне) и 5 X 4 m (мање бујне сорте) са кратком резидбом; а брескве са круном у облику палмете са косим гранама саде се на размаку 5 X 5 m. Брескве, које се режу кратко — на замену, саде се гушће од бресака које се режу на дугу резидбу - само проређивањени.

Распоред сорти бресака у засаду

Према времену зрења, на периферији и на вишим положајима саде се сорте најранијег зрења, а до њих се саде сорте средње раног и средње касног, а у центру плантаже се саде сорте касног и врло касног зрења. Обично се узимају 15 – 20% сорти раног и врло раног зрења, 60 – 70% сорти средње раног и 15 – 20% сорти касног зрења.

За средње плодна и плодна земљишта, са довољно падавина у току вегетације или са могућношћу за наводњавање, најподесенија је подлога од виноградарске брескве из семена за већину гајених сорти у нашој земљи; за влажнија и мало тежа земљишта подеснија ја подлога од сејанца џанерике, а за каменита, сува и кречна земљишта најподеснија је подлога од сејанца горког бадема.

Садња бресака

Избор саднице за садњу. За садњу бресквика најподесније су здраве, једногодишње саднице са пречником стабла у кореновом врату 12 – 15 mm, која има високо, али не много разгранато, стабло од 12 – 15 cm, са добро развијеним кореном. На подлози од брескве из семена саднице треба да има најмање три добро развијене жиле у подједнаком размаку у свим правцима распоређене, на подлози од џанерике 4 и на подлози од горког бадема најмење две. Саднице за подизање бресквика треба куповати од познатих расадника са декларацијом сорте и подлоге и уједначене.

Припрема саднице брескве за садњу.
На корену саднице брескве одрезују се оштрим ножем само повређене, суве или плесњиве жиле. Потом се корен потапа у 0.3% раствор Ортоцида, у циљу сузбијања изазивача трулежнице корена. На стаблу саднице се секу све превремене гранчице у основи до висине будућег стабла – око 60-70 сm. Изнад ове висине превремене гранчице на стаблу режу се на два видљива пупољка тек у пролеће.

Копање јама.
Припремљена садница брескве се сади у ископану јаму поред колчића са којим је обележено место за садњу. Јама се копа ашовом тако дубоко да се корен саднице може у њој несметано распоредити у свим правцима, а да дубина кореновог врата остане на истој дубини, после слагања земље, на којој је био и у расаднику. Плитка садња саднице смањује пријем, а дубља садња продужава неродни период у бресака. Садница се може дубље садити за 5 – 8 сm на каменитом, песковитом и јако сувом земљишту, него што је била у расаднику, без икаквих последица на њену будућу родност.

Техника садње.
При садњи садница бресака један радник држи садницу за стабло и размешта јој корен по јами на одређену дубину, према положају кореновог врата, а други радник мотиком или лопатом постепено набацује само растреситу земљу, без остатка корена једногодишњих биљака. За време набацивања земље, онај радник што држи садницу, повремено је протреса. Кад се затрпа корен земља се око ње нагази ногом. На обуци не сме бити крампона или сличних додатака, који би рањавали корен за време гажења земље. Потом се земља набаци до врха јаме и добро се нагази. При томе треба пазити да радник који набацује земљу не удара у стабло саднице лопатом или мотиком. По завршеном затрпавању јаме око саднице се праве чиније са полупречником од 50-60 cm у виду круга и заливају се са 30-40 лит. воде, без обзира да ли се сади у јесен или рано у пролеће. Кад земља упије воду, преко влажног слоја чиније се набаца танки слој суве земље, у циљу сузбијања појаве покорице, која касније брзо исушује земљу око саднице.












Време садње.
Саднице бресака јесење садње боље се примају и имају знатно већи прираст летораста у првој години од садница касне пролећне садње. После јесење садње саднице се умотавају папиром од папирнатих врећа, гужвама од сламе или стабљикама од кукурузовине, или се бресквик добро огради плетеном жицом против зечева, срна или дивљих свиња. Уз свако стабло се стављају отровни мамци против мишева (у близини дворишта мамци се обавезно стављају само у ходнике мишева и затрпавају се, да се не би отровале домаће животиње). После садње у јесен, саднице се повремено контролишу преко зиме. Уколико је бујица оголила корен он се одмах затрпава (ако су се појавили мишеви, мамци се поново растурају), а саднице које ветар повио треба усправити и везати уз притку. Уколико се догоди и крађа једног дела садница, одмах се купују нове и засад се подсађује рано на пролеће.


Обрада земљишта у бресквику

По завршеној садњи, бресквик се пооре или прекопа на дубину 18 – 22 cm, а поред стабла у зони око чиније и између стабла у реду се прекопава будаком или мотиком, при чему се пази да се не повреди стабло и корен. На пролеће се бресквик поново обрадује, на исти нацин као и одмах после садње. При обради плугом не сме се прићи ближе стаблу саднице од 50-60 cm. После обраде у пролеће земља се подрља или се истањира.

Преко лета, према учесталости појаве корова и покорице, бресквик се тањира или култивира, а између стабла у реду само се окопава мотиком на дубини 5-8 cm.
Млади бресквици могу се засејавати боранијом, спанаћем, грашком, сојом и другим поврћем, изузев белим и црним луком. Бели и црни лук луче посебне материје из свог корена које ометају пораст корена брескве. Може се садити у првој години и бостан, ако постоје могућности за наводњавање. При садњи или сетви поврћа први редови не смеју бити ближи стаблу саднице од 1,5 m.

У младим бресквицима треба избегавати употребу хербицида трајног деловања. Хебрициди се могу употребљавати против корова у старијим бресквицима, према упутству на омоту паковања, који се редовно заливају или у рејонима са довољно падавина за време вегетације брескве.

Бресквик се редовно оре сваке године у јесен (после отпадања лишћа) и рано у пролеће (пре цветања) на дубину 18 – 22 cm, при томе се пази да плуг не сече корен. Ако су скелетне жиле ближе површини земље, дубина обраде се смањује или се у близини стабла само потањира. Због тога се дубоког орања треба испитати дубину распореда корена бресака, местимичним копањем проифла на 1,5 – 2 m поред стабла. На крају вегетације бресквик се прилично закорови. Тај се коров пре цветања заорава у циљу побољшања структуре земљишта.

Ђубрење бресквика

Бресквик се редовно ђубри стајњаком и мениралним ђубривима, зависно од плодности земљишта, бујности сорте, старости воћака и планираних приноса. До родности растура се 15 – 20 тона згорелог стајника и по 300 кг 20% азотног, 200 кг фосфорног и 150кг калијумовог ђубрива на 1 хектару површине.

Стајњак са фосфорним и калијумовим ђубривом заорава се у јесен а 2/3 азотног ђубрива растура се у пролеће на месец дана пре цветања и 1 / 3 на месец дана пред зрење плодова у родном бресквику или пред почетак образовања цветних зачетака у родним пупољцима.


Табела: Норме потребног ђубрива за ђубрење бресквика – рачунате у чистим хранивима (N- азот, P – фосфор и К – калијум) у kg по једном хектару.

Напомена: Високе норме ђубрива за постизање високих и квалитетних приноса бресака могу се употребити у рејонима са сумом падавина у току вегетације од 450 – 500 mm, са равномерним распоредом и где се наводњава бресквик у сушним рејонима.

Потребе у храњивим елементима могу се подмирити из различитих минералних ђубрива (појединачних – простих, мешаних или комплексних). Најпрепоручљивија за ђубрење су комплексна висококонцентрована лакорастворљива минерална ђубрива, и то она у којима је калијумова компонента у облику каљум сулфата. Иначе, комплексна ђубрива су и најрентабилнија, пошто у истој количини ђубрива, садрже много више чистих хранљивих материја, услед чега су, између осталог, много нижи трошкови транспортовања и расипања. Комплексна ђубрива која садрже само фосфора и калијума, или поред P и К и мањи део азота (N), обично се уносе у јесен, док се она са већим садржајем азота (N), дају рано у пролеће.

Мулчирање бресквика

У сушним рејонима, повремене суше могу да се ублаже и мулчирањем бресквика. Повишина испод круне бресака се застире сувим лишћем, сувом травом, сламом у слоју од 10—15 сm, у ширини пантљике у зони круне бресака или испод појединачних стабала. Бресквик се мулчира рано у пролеће или за време најдужег сушног периода после јачих киша. У том материјалу се преко зиме скривају мишеви, који за то време могу да поједу кору и родне пупољке бресака, а посебно глођу корен брескве у виду прстена, које се после тога одмах суше. Због тога се мулчиран бресквик пред зиму прекрива отровним мамцима за мишеве. Они се стављају поред стабла.

Припрема земљишта за подизање засада обавља се два до три месеца прие саме садње и представља једну од најважнијих радњи из разлога што воћњаци представљају вишегодишње засаде, зато лоша припрема земљишта значила би губитак, или чак пропадање целокупне прозводње. Пре саме садње потребно је извршити хемијску анализу земљишта, те на основу исте спровести одговарајуће мелиоративно ђубрење. Мелиоративно ђубрење обично иде у количини 0,8-1 т/ха NPК, и то комбинације 0:20:30, 5:20:30 или 8:16:24 дакле, са малим садржајем азота. Овом радњом потребно је унети и довољне количине органског ђубрива (стајњака, и то згорјелог), обично у количини 30-50 t/hа. Такоде, потребно је испитати пХ земљишта, оптимални би био 5,5-6,5, а у случају да од истог стварни одступа потребно је извршити калцификацију – додавање 90% CаCО3 + млевени доломит у количини 2000 kg/hа. Након тога следи дубоко орање 30-60 cm, а на тежим земљиштима потребно је спровести и риголовање (веома дубоко орање и до 1 m).

Наводњавање бресквика

Бресквик се наводњава у сушним рејонима, у којима је сума падавина у току године испод 600 mm/cm2. Норма воде за наводњавање зависи од земљишта хидротермичког коефицијента рејона, висине приноса и старости бресквика. Оне се крећу у границама од 350—500 m3 по хектару или 500-1000 l по једном стаблу.

Бресквик се залива пред цветање, после проређивања плодова, за време наливања плодова (на 20-30 дана пре зрења), а у врло сушним рејонима заиивају се и преко зиме или касно у јесен за резерву, после отпадања лисћа. Неки препоручују и једно заливање пред почетак образовања цветних зачетака (крајем јула или почетком августа) уколико то заливање не би продузило зрење плодова у сорти средње раног и средње касног зрења. Заливање на крају вегетацтје може да продужи пораст младара, који зелени улазе у зимски одмор и могу да измрзну у току зиме и од најслабијих мразева. Заливање непосредно пред почетак зрења плодова бресака, често одлаже зрење или изазива масовно пуцање плодова, који су крупни и лепо обојени, а неупотребљиви као стоно воће. Тиме се наносе велики губици у производњи бресака, те је то заливање штетније, него да су остављене брескве без њега. Плодови после тог заливања су слабије обојени и сиромашнији у сувим материјама, чиме се смањује њихов квалитет, а смањује им се способност за транспорт и чување у складисту.

Бресквик се наводњава каналима, базенима (где се окружују 6-8 стабала малим бедемима од земље), по чинијама и кишом. Распрскивачи треба да бацају кишу само испод круне, да не би квасили плодове и лишће. Вода за наводњавање бресквика мора бити без присуства штетних бактерија, отровних супстанци и са ниским садржајем креча.

Пред заливање бресквика на тежем земљишту, треба пратити прогнозу метеоролошке службе за дотични рејон. Уколико се такав бресквик данас залије с великом количином воде, а сутрадан падне јака киша, у том случају земљиште се засити до апсолутног појског капацитета воде, корен брескве почиње да се гуши без кисеоника. На круни бресака се после тога појављује јака смолоточина, а прираст плодова и младари скопо стане. Ради предострожности од оваквих последица на тежем земљишту се бресквик залива чешће, а са мањим количинама воде. После заливања бресквик се плитко пооре.


Резидба брескве

Брескве се режу на формирање облика круне, у роду, на подмладивање, изузетно после јачег смрзавања цветних пупољака и мешовитих гранчица. У нас се најмасовније брескве гаје у облику вазе, а нешто ређе у облику палмете са косим гранама.

Формирање круне брескве у облику вазе

Резидба у првој години после сађења.
После сађења бресака, радник прави шаблон од летвице или правог прута на висини будуће прве скелетне гране уреже цртицу, а изнад тога оставља још 25 cm. Шаблон се оставља у дужини од 85 cm, а за побољшану вазу од 95 cm. Радник узима шаблон и реже стабло брескве, пошто га постави на површину земље, изнад његове дужине од 85, односно 95 cm. Стабло се реже оштрим маказама које не гњече пресек.

На садници са превременим гранчицама се оставља прва на висину од 60 cm, друга на 6-8 cm од прве, а трећа на 2—3 cm испод пресека. Остале се режу у основи, а ове три на по два видна вегетативна пупољка. У садница без превремених гранчица у зони за пораст будућих скелетних грана треба да су добро развијени вегетативни пупољци.

У пролеће, крајем маја и почетком јуна одабирају се младари за будуће скелетне гране првог реда кад израсту у дужину од 25—30 cm. Остављају се по три, а у ветровитим пределима и по четири. Први се оставља на 60 сm, други на 6—8 cm од првог и трећи на 2—3 cm испод пресека, ради постизања што уједначенијег пораста младара. Младар испод пресека обавезно се пинцира, чиме се спречава сушење пресека.

Одабрани младари треба да имају угао гранања најмањи 450 а највећи 700. Њихов пројекциони угао не сме бити већи од 120 нити мањи од 100. Ако им је мањи угао гранања од 45 тада се разводе, а кад им је већи од 70 тада се везују уз притку под углом 45—60. Сви се младари испод првог на делу стабла од 60 cm изнад земље режу у основи.


Резидба у другој години поде садње.
Испод продужнице, на остављеним леторастима за скелетне гране првог реда, одрезују се у основи све превремене гранчице на простору од основе од 20—25 cm, у циљу њеног ослобођења од конкурената. Остале превремене гранчице се проређују на размаку 15-20 cm.
Одрезују се у основи превремене гранчице које су израсле из горње и доње површине летораста, а остављају се оне које су израсле из постраних пупољака леве и десне стране летораста. Остављене превремене гранчице се режу на два вегетативна пупољка.
У пролеће, кад израсту младари у дужину 15—25 cm, бирају се најповољнијег положаја из постраних пупољака за будућу скелетну грану другог реда на удаљености од основе скелетне гране првог реда од 50—60 cm. Око тог младара на простору од 20 cm уклањају се у основи или се пинцирају на 3—4 листа сви младари.
Остали младари из постраних пупољака леве и десне стране гране се проређују на размаку 10—15 цм. Младар за будућу скелетну грану другог реда доводи се под угао пораста од 550 према вертикали. Сви заменути плодови се кидају у мају.


Резидба у трећој години после садње.
Испод продужница се режу у основи све превремене гранчице на простору од 20 cm испод њене основе. Истовремено се режу у основи леторасти према унутрашњости круне, који су се развили из гоње површине гране и режу се леторасти на доњој површини скелетне гране. Оставијају се леторасти развијени из постраних пупољака на левој и десној страни скелетне гране, остали се скраћују на 3—5 коленаца са пупољцима. Њихов размак се оставља од 10—15 cm. Крајем маја се кидају сви заметнути плодови у круну брескве, у циљу стимулисања пораста гранчица. Изузетно у сорти са бујним порастом се остављају по 3—5 плодова на мешовитим гранчицама.

Кад израсту младари у дужину од 25—30 cm одабирају се за скелетне гране другог реда на размаку од прве на супротној страни од 70—90 cm. Око тог младара пинцирају се остали младари на простору од 20 cm. Пинцирају се конкуренти продужница или се режу у основи. У бујнијих сорти остављају се и теже гране другог реда на удаљености 60—70 cm од друге гране другог реда на истој страни прве гране другог реда.

Младари из постраних пупољака на скелетним гранама другог реда проређују се на размаку од 10—12 cm код кратке резидбе и на 15-20 cm код дуге резидбе, наизменично. Из њих ће се касније развити обрастајуће гране са мешовитим родним гранчицама. Режу се у основи сви бујни младари са превременим младарима из којих се касније развијају превремене гранчице.

Код кратке резидбе мешовите родне гранчице се скраћују на 5-8 коленаца са цветним пупољцима, а код дуге резидбе само се проређују.

Кратком резидбом се скраћују мешовите родне гранчице у сорти слабијег раста на 4—8 коленаца са по два цветна пупољка и у сорти бујног раста на 9 - 10 коленаца са појединачним цветним пупољцима. Дугом резидбом мешовите родне гранчице се само проређују без скраћивања. На обрастајућим гранчицама остављају се на род по 1—2, а на замену се реже по 1 гранцица. Дугом резидбом се режу горње мешовите гранчице, а остављају се за род доње гранчице. Остављају се оне умереног раста, а режу се оне са превременим гранчицама неповољнијег положаја.
Изузетно се скраћују дуже гранчице од 60 cm за једну трећину на ветровитим положајима у циљу спречавања њиховог ломљења или оцењивања под теретом плодова.

Слике: 1,2,3,4,5,6,7-Резидба брескве и формирање круне.










































































































































Напомена: До завршетка формирања круне брескве у облику вазе на продужницама скелетних грана скидају се цветови ни заметнути плодови руком. На осталим родним гранчицама остављају се плодови на размаку од 10—12 cm, код крупноплодних сорти на размаку од 15 cm. Проређивањем се повећава крупноћа плодова ако се изведе што раније, а најкасније када плодови порасту до величине ораха. Проређују се плодови прво у раних, а затим у средње раних и најкасније у касних сорти. У сорти са партенокарним плодовима они се проређују кад партенокарни плодови постану ситнији од плодова развијених из оплођеног цвета.

Побољшана ваза се формира на исти начин као и обична ваза, с том разликом, што јој се размак скелетних грана првог реда оставља на 10-15 cm. У јуну се проређују младари на исти начин као и у претходним годинама. Режу се младари који засењују круну, младари из горње и доње површине скелетних грана, конкуренти продужница а ако се налазе на истом коленцу по два, тада се реже један од њих у основи.

Ако није раније формирана трећа скелетна грана другог реда у јуну се бира најподеснији младар на размаку 70-80 cm у средње бујних сорти и на 90-100 cm у бујних и врло бујних сорти бресака. Око њега се пинцирају сви конкуренти. Младар се оставља на истој бочној страни скелетне гране првог реда на којој се налази прва скелетна грана другог реда.


Гајење бресака у облику палмете с косим гранама

Ради бољег осунчавања плодова и ради успешније заштите од болести и штеточина последњих година се на плантажама, па и на окућницама, брескве све више гаје у облику палмете с косим гранама. У даљем тексту износимо како се обавља резидба при гајењу брескве у поменутом облику.

Резидба у првој години после садње.
У пролеће, после садње, садница се реже, према шаблону направљеном од летвица или прута, на 70—80 cm изнад земље, на видне пупољке или развијене превремене гранчице. Превремене гранчице се режу на два видна пупољка.

У мају, када младари порасту у дужину 10-15 cm, остављају се 5-6 у зони изнад 50-60 cm. Од тих младара ће се изабрати најподеснији за будуће скелетне гране првог спрата у правцу редова. Остали младари ће се пинцирати на 2—5 листова или резати у основи: Остављени младари за скелетне гране првог спрата и водилицу бирају се кад порасту у дужину 50-60 cm. Остављају се два добро развијена у правцу редова на размаку 6-8 cm, под углом гранања од 45-60° и трећи за водилицу на 2-3 cm испод пресека. Овај се летораст доводи у исправан положај везивањем уз притку. На ветровитим положајима се оставља по неки младар за резерву, којим би се заменио поломљени младар. Младари за скелетне гране првог спрата доводе се под угао од 45; помоћу скелета направљеног од притки или привезивањем за колац канапом. Колац се побија у земљу испод младара на средини измеду воћкица у правцу редова. Остављени младари могу да израсту у дужину 150-160 cm.



Резидба у другој години после садње.
На водилици се одабирају превремене гранчице најподеснијег положаја и угла гранања у правцу редова на размаку 120-130 cm од скелетних грана првог спрата. Остале превремене гранчице се режу у основи, у непосредној близини водилице и испод остављених превремених гранчица.

Формирање вретенастог облика круне брескве - Слике: 1,2,3,4,5,6,















Оставијене превремене гранчице треба да су размакнуте 10—15 cm и оне се орезују на два видна вегетативна пупољка. Скелетне гране првог спрата разводе се под угао 50-600 кад порасту у дужину 190-200 cm. У сорти чије се гране гранају под мањим или већим углом од 45-600 разводе се под жељени угао још у првој години после садње. Ако је угао већи оне се привезују уз притку или канапом уз водилицу, а када им је угао мањи разводе се по одреденом скелету или помоћу везивања за колчић, који се побија у земљу. Место везивања на скелетној грани умотава се парчетом унутрашње старе гуме од трактора и везује се жицом.

Превремене гранчице у непосредној близини продужнице режу се у основи, у зони од 30—40 cm од њене основе према средини скелетне гране. На доњој и горњој површини скелетне гране у спрату режу се све превремене гранчице у основи, а гранчице које су се развиле из пупољака са леве и десне стране се проређују на размаку 15—20 cm и остављају се у виду рибље кости. Неки практичари препоручују уместо резања тих сувишних превремених гранчица да се оне повијају. У пролеће кад младари израсту у дужину 8-12 cm оцењавају се сви они који израстају из доње и горње површине скелетних грана и они у непосредној близини продужнице и водилице у зони од 25-30 cm, а који се не користе за образовање другог или трећег спрата. Истовремено се уклања и један део младара који се развијају на водилици измеду скелетних грана првог и другог спрата. Заменути плодови се скидају са свих родних гранчица у средње бујних и слабо бујних сорти, а у врло бујних сорти се оставља по 2-4 плода на свакој обрастајућој грани. У тих сорти се кидају сви плодови на продужницама и на водилици у зони 50—60 cm од њихових врхова.

У јуну се бирају младари најподеснијег положаја за други спрат, који су израсли из остављених превремених гранчица. Остали се младари проређују. Уклањају се сви младари из доње и горње површине скелетних грана и сувише бујни који расту из обрастајућих грана. Остали леторасти, који расту из пупољака леве и десне стране скелетне гране проређују се на 15-20 сm у виду рибље кости.

Резидба у трећој години после садње. Одабирају се на водилици превремене гранчице за трећи спрат на 120 cm од скелетних грана другог спрата, на размаку једне од друге 10—15 cm. Тада се водилица не реже. Остале преврмене гранчице на водилици се режу у основи. Превремене гранчице на продужницама се режу у основи које расту у зони од 25-30 cm од њихових основа и режу се у основи превремене гранчице које расту из доње и горње површине скелетне гране. Постране превремене гранчице, које се развијају из пупољака са леве и десне стране скелетне гране, проређују се на размаку 15—20 cm. Из њих ће се развити будуће обрастајуће гране.
У јуну се уклањају сви младари у непосредној близини продужница.

Истовремено се уклањају младари из горње и доње површине скелетних грана и младари који расту по два из истог места, намењени за будуће обрастајуће гране. Млади плодови величине лешника кидају се са продужница и водилица, а на обрастајућим гранама остављају се по 4—6 у средини на размаку 10—12 cm, а у крупноплодних на 12—15 сm. Водопије и бујни младари тада се режу у основи.

Разводе се скелетне гране под углом од 45—60 у првог спрата када израсту у дужину 190-200 cm, у другог спрата 150—160 cm и трећег спрата 100-110 cm. Оне се разводе везивањем уз притке постављене под жељени угао или везивањем са манилом или жицом уз побијени колчић у земљу на средини измеду воћака у реду.

Око гранчица где се везује жица ставља се јастуче или петља од старих унутрашњих тракторсиких гума.

Резидба у четвртој години после садње. У пролеће, у овој години се реже водилица, после формирања трећег спрата на висину 70-80 cm. Завршава се разводење скелетних грана свих спратова. На продужницама се оставља по неки плод. Мешовите гранчице на обрастајућим гранама се проређују. Режу се вршне, а за род се остављају средње, по једна или по две на свакој обрастајућој грани.

Код бујних сорти могу се формирати и скелетне гране другог реда на скелетним гранама првог реда, на размаку 40-50 cm по њиховој дужини. На скелетним гранама другог реда формирају се обрастајуће гране на исти начин као и у средње бујних сорти на скелетним гранама првог реда. Скелетне гране другог реда остављају се у дужини од једног метра. Оне треба да су добро обрасле мешовитим гранчицама.

У овој години се остављају на род половина мешовитих грана на првом спрату, једна трећина на другом спрату у остатак на трећем спрату.

Младари се проредују на скелетним гранама када израсту у дужину 10—12 cm на исти начин као и у претходним годинама. Одстранују се они који конкуришу мешовитим гранчицама и продужницама, младари и горње и доње стране скелетних грана и они који загушћују круну. Неки практичари препоручују сечење ових младара на 3-5 листова, а неки сечење у основи или оцењивање руком.

На мешовитим гранчицама се проређују плодови кад израсту до величине лешника, а најкасније до величине ораха. Остављају се у средини мешовите гранчице на размаку 10—12 сm у сорти средње крупног плода и на 12-15 сm у крупноплодних сорти, по 3—5 плодова на једној гранчици.

Резидба бресака у роду

Пре почетка резидбе бресака у роду испитују се цветни пупољци на измрзавање. На цветним пупољцима се прави уздужни пресек по средини. Здрави пупољци испод љускастих листића су зелени или жутозелени, а промрзли су мрки или жутомрки. Често у пупољака са зеленом бојом може се видети тамни део у средини. То је промрзао тучак. Наравно такви пупољци неће моћи да развију цвет из кога ће се развити плод.

Уклањање водопија

Водопије су у основи неродни прирасти који настају у условима кишних година и обилнијег наводњавања или услед јаке резидбе.
Оне се у правилу у потпуности уклањају до основе.






Кратка и дуга резидба

Најкрупнији и најквалитетнији плодови брескве се развијају на средњим деловима мешовите гранћице, које се налазе на средњем и вршном делу круне, а изложене су директаој сунћевој светлости. На тим гранама се развија најјача боја на плодовима.

Дуже продужнице скелетних грана од 60 cm се скраћују за једну четвртину до једне трећине њихове дужине. Што им је слабији годишњи пораст то се јаче скраћују. Када им је пораст мањи од 35 cm, оне се режу на двогодишње делове скелетних грана изнад бочног гранања. Конкуренти продужница се уклањају резањем у основи, или се режу на род.

Мешовите родне гранчице се остављају од 10—15 cm код кратке резидбе и на 18—22 cm код дуге резидбе, на скелетним гранама другог реда. Код кратке резидбе реже се горња мешовита гранчица на род, а доња на два вегетативна пупољка на замену. На горњој се оставља 8—16 коленаца са цветним пупољцима. Мајске китице и сламасте гранчице при краткој резидби се не режу, а при дугој оне се секу у основи. Премвремене гранчице се изузетно режу на род после измрзавања доњих делова круне, а у другим случајевима се могу резати само на замену.

Дугом резидбом се проређују мешовите родне гранчице на обрастајућим гранчицама. Вршне се секу у основи, а доње се остављају на род. Грана која је донела род у прошлој години реже се у основи до прве мешовите гранчице. Кратком резидбом се режу дуже бујније гранчице, а краће гранчице слабијег пораста. Водопије се могу искористити за замену јако огољених скелетних грана другог реда у цију поправке облика круне. Изузетно се искоришћавају и за обрастајуће гране, при чему се скраћују на 5—6 коленаца. Ако расту према унутрашњем или спољном делу круне и загушћују, оне се секу у основи. Превремене гранчице се скраћују на 3—7 коленаца са цветним пупољцима. Бујнија стабла бресака се режу на дуже мешовите гранчице, а стабла слабијег пораста на краће. Дужим мешовитим гранчицама се оставља и знатно већи размак на скелетним гранама.

Резидбом бресака се смањује сувишна количина цветних пупољака, стимулише се развитак крупнијих, лепо обојених и квалитетнијих плодова, смањује се изнуривање родног дрвета брескве са сувише великим, бројем ситних плодова, обезбеђује се нормално образовање цветних пупољака за идућу годину и плодови се излажу бољем сунчаном осветљавању. Зимска резидба бресака у топлијим крајевима наше земље обавља се преко целе зиме, а у хладнијим рејонима од средине фебруара до почетка отварања пупољака пред почетак вегетације. При прелазу са једног дрвета на друго алат за резање бресака се дезинфикује,у циљу спречавања ширења вирусних и гљивичних болести. Дуга резидба има предност над кратком резидбом у сорти бујног пораста, где се бресквик добро ђубри и наводњава, на плодном земљишту, на сунчаним положајима и код раних стабала у сорти средње бујног пораста, а затим и код производње плодова за индустрију за прераду воћа, код сорти које образују цветне пупољке у горњој половини мешовите гранчице или образују саме појединачне цветове на коленцима по целој њиховој дужини. Кратка резидба има предност над дугом резидбом у сорти слабог раста, затим код старијих стабала у сорти бујног и средње бујног раста у сушним рејонима и када се брескве гаје у винограду.

Подмлађивање круне бресака

У бресака се подмлађује круна када јој ослаби годишњи прираст продужница испод 25—30 cm, а гране су здраве. Круна се подмладује резањем скелетних грана на трогодишње, а полускелетних на двогодишње делове на бочно гранање. Јаче се подмлађује круна када се режу скелетне гране другог реда на половину или на трећину њихове дужине, на бочно гранање. Ране на дебљим гранама се заглаве оштрим ножем, премазују се прво са 3% раствором плавог камена, а затим белом масном бојом која је растворена у биљним уљима.
Пред подмлађивање бресквик се ђубри са 20 тона згорелог стајњака и са 60—80 kg активних материја фосфора и калијума по једном хектару, у јесен. Ђубриво се заорава на дубину 18-22 cm. У пролеће се додаје по 80 kg азота по површини бресквика у зони обима круне.

Летња резидба бресака

Летња резидба бресака изводи се у јуну. На 2-3 листа се пинцирају младари који конкуншу продужници, а где се развијају по два младара из једног коленца, један се реже у основи, затим се пинцирају младари који загушћују круну према унутрашњим и спољним деловима и висећи младари. Крајем јуна и почетком јула закидају се врхови бујних младара, ако су дужи од 40-50 cm. Тада се продужнице не пинцирају, ако нису сувише бујног раста, као и младари који су остављени за скелетне гране другог реда. Неки стручњаци препоручују да се зелена резидба изведе крајем маја и почетком јуна. Тада се одстрањују сувишни младари руком. Међутим, такво одстрањивање младара у нашим крајевима у неких сорти изазива јако лучење смоле на ранама које су настале после оцењавања младара и гране имају знатно одабљен пораст.

Проређивање плодова у бресака

На остављеним мешовитим гранчицама плодови се проређују руком кад порасту до величине лешника или најкасније до величине ораха. Плодови се остављају у средњем делу мешовитих гранчица на размаку 8-10 cm, код сорти са средње крупним плодовима на 10—12 cm и код сорти са врло крупним плодовима на 12-15 сm, наизменично. На мајским китицама се оставља по један, а на сламастим гранчицама по два плода после кратке резидбе. Запажено је да су плодови у доњем и вршном делу мешовите гранчице ситнији од плодова у средњем делу. Прво се проређују сорте раног, затим сорте средње раног, а најкасније сорте касног зрења плодова.











Проређивање плодова
Ова помотехничка мјера представља допуну зимској резидби цији је циљ да се добију плодови што уједначеније крупноће. Код раних сорти ово се обавља већ десет дана након процвјетавања, а код касних 20 дана након процвјетавања. Ручно проређивање омогућава најбољи распоред плодова што се ради у два до три наврата.

Резидба бресака после јачег измрзавања

Јаче промрзле гране бресака (када им потамни кора и дрвно ткиво) режу се на двогодишње, ређе на четврогодишње делове скелетних или обрастајућих грана од задњег једногодишњег пораста. Делимично измрзле брескве (када им потамни кора и дрвно ткиво мешовитим гранчицама, а пупољци су им потпуно измрзли) режу се на једно до два коленца мешовите гранчице, а продужнице скелетних грана на 3-5 коленаца, водопије на 5-8 коленаца. Брескве са јако промрзлим скелетним гранама режу се у току вегетације (крај јула и почетак августа). Ране се премазују калемвоском. После измрзавања брескве се ђубре са истом нормом ђубрива као и после подмлађивања.

Гајење бресака по систему ,,фусо"

На једногодишњој садници после садње скраћују се све постране гранчице до висине од 50 цм изнад земље, у њиховој основи. Изнад 50 cm остале гранчице се режу на два видна пупољка по целој дужини саднице, а без прекраћивања њеног врха. У првој и другој години после садње режу се младари који израстају из стабла до висине од 50 cm у основи, а на осталом делу круне уклањају се само конкуренти продужница. Остале гранчице и гране за то време се не режу.

У трећој години се режу на род све мешовите гранчице, које се развијају из постраних пупољака. Оне се остављају на размаку 15—20 cm. Висина круне се оставља до 2,5 m. У то време постижу се приноси по ару око 150—200 kg. Појединачна стабла дају у пуној родности принос 25—40 kg првокласних плодова. Саднице бресака на подлози од сејанца виноградарске брескве саде се на размаку ред од реда 5 m, а у реду на 2,5 m, а на подлози од сејанца горког бадема 5 X 2 m и на подлози од Вебијевог бадема 4 X 2 m. За овај систем узгоја садница се сади уз притку висине 3 m. Део притке треба да се пободе у земљу у дужини од 80 cm, који се пре тога премаже асфалтом, катраном, или се напаљује или се потапа у 5% раствор плавог камена, ради спречавања њеног трулења.

У даљем искоришћавању овог система узгоја, брескве се режу толико да се обезбеди несметан пролаз машина за обраду и заштиту од болести и штеточина и да се плодовима омогући што веће присуство сунчевих зракова у циљу формирања њихове типичне боје.

Засада је дао охрабрујуће резултате у циљу постизања високих приноса са високим квалитетом плодова бресака.



Гајење бресака поред зидова у шпалиру













Зидови ограда и викендица могу се искористити за гајење бресака. На једногодишњој садници се скраћују гранчице у основи, до висине од 50 cm изнад земље, после садње. Остале се гранчице режу на два видљива пупољка по целој дужини, пошто јој се врх не скраћује. У првој и другој години режу се младари у основи до 50 сm висине, а затим конкуренти продужница и гранчице чији је пораст супротан правцу редова. У трећој години бресква се реже на род. Скелетне гране се доводе под угао од 45 као у косе неправилне палмете. Оне се остављају на размаку наизменично од 30-40 cm. Тако формирана круна треба да има 8 скелетних грана, а висина круне 2,5 m. На тим скелетним гранама се остављају постране мешовите родне гранчице на размаку 15 – 20 cm наизменично, а такве гранчице из горње и доње површине се режу у основи. На тај начин се круна одржава до краја искоришћавања.

Саднице се саде поред зидова или у шпалиру на размаку од 3 m. У шпалиру се даје размак измеду редова 4 – 5 m, зависно од подлоге, бујности дрвета сорте бресака и од плодности земљишта. Стубови за наслон се побијају на размаку од 8 – 10 m. Њихова висина трба да је 3 m, а основа са ивицом од 15 cm. Могу се користити и бетонски или стубови од гвоздених цеви или профила, који су знатно тањи, а висина им мора бити као и у дрвених. Први спрат жице се затеже на висини од 60 cm изнад земље. Остали спаратови се затежу на размаку од 50 cm један изнад другог. Поцинкована жица треба да је прецника 2,5mm.

Поред ових система гајења, брескве се могу гајити у виду кордунице, косе кордунице и других полупљоснатих облика круне. Најповољнији су зидови јужне стране за гајење сорти бресака врло раног и раног зрења, а зидови осталих страна, осим северне, за гајење сорти касног и врло касног зрења. Саднице се саде на 60-80 сm удаљености од зидова, са мало закошеним положајем према зиду.






ПОДЛОГЕ ЗА ГАЈЕЊЕ БРЕСКВЕ

Главни извор подлоге за брескву су сејанци брескве. Користи се семе дивљих врста брескве, семе познатих сорти које се могу наћи на тржишту, или семе изведено кроз разне оплемењивачке програме. Најчешће коришћена дивља сорта брескве у Србији је „Виноградарска бресква“ (Prunus persica L. Batech), сорта са белим месом. Њене добре особине су компатибилност са великим бројем сорти и толерантност према влажним и тежим земљиштима. Међутим, даје слабије резултате на алкалним земљиштима на којима је главни проблем појава хлорозе индуковане високим садржајем гвожда.

Комерцијалне сорте су следећи важан извор семена за подлоге. То су углавном сорте које се гаје за прераду. У трећу групу сорти брескве спадају брескве настале као резултат разних оплемењивачких програма, и немају другу комерцијалну вредност осим брескве које су добре као подлога. У овој групи су међуврсни хибриди и други хибриди из рода Prunus sp.

Подлоге GF 557 и GF 677 су настале као резултат хибридизације брескве (Prunus persica) и бадема (Prunus amygdalus). Оне су нарочито значајне због своје толерантности према алкалним земљиштима и отпорности на хлорозу коју изазива висок садржај гвожђа. Препоручују се за локалитете на којима се измењују засади.

Подлога GF 557 (Prunus persica x Prunus amygdalus) има идентично порекло као подлога GF 677. Размножава се зеленим резницама или културом ткива. Стабло је високо. Компатибилна је са европским и јапанским сортама шљиве. Показује отпорност на нематоде корена (Мелоидагyне инцогнита), као и на кисела земљишта и сушу. Веома је осетљива на забаривање.

Подлога GF 677 (Prunus amygdalus x Prunus persica) је резултат међуврсне хибридизације измеду бадема и брескве. Размножава се културом ткива или зеленим резницама у условима мист система. Стабло је високо. Показује компатибилност са европским и јапанским сортама шљиве. Толерантна је према суши, раку корена, као и према Fusicoccum amygdale и Stereum hirsutum, медутим, осетљива је на забаривање и нематоде које стварају чвориће на корену Meliodagyne incognita. Погодна је за коришћење на сиромашним земљиштима са високом рН вредношћу.

Друге врсте из рода Prunus које се користе као подлога су бадем (P. amygdalus), шљива и следећи хибриди шљиве:
трношљива (јапански тип брескве) (P. insititia, L.),
Миробалан – џенарика (P. cerasifera, Ehrh.),
Ст. Јулиан-А, Ст. Јулиан 655-2 изведену од P. insititia,
Л., ГФ-43 (P.domestica) и
Дамас ГФ 1869 (P.domestica x P. spinosa).

Слике:Подлоге за брескву - релативна величина и главне карактеристике.






Бадем (Prunus amygdalus) потиче из западне Азије. Размножава се семеном. Отпоран је на висок садржај бора, сушу и, претпоставља се на вирус шарке. Погодан за земљишта са високим садржајем бора. Осетљив је на рак корена, трулеж корена, забаривање.

Подлога Адемир (Prunus cerasifera) може бити интересантна. Селекционисана је 1990. године у Шпанији, а тестирана је под ознаком Мyробалан 599 АД. Лако се размножава зрелим резницама. Стабла која имају Адемир за подлогу су за 15% нижа у односу на она на Миробалану Б.
Прилагођена је тешким и кречним земљиштима. Показује отпорност на асфиксију (гушење) корена и хлорозу индуковану садржајем гвожда.

Сејанац џенарике (Prunus cerasifera) одомаћен је у Европи и Азији. Веома је бујна подлога. Место калемљења је добро. Размножава се семеном. Образује веома мали број изданака. Погодна за лака земљишта и сушне терене. Осетљива је на ниске температуре, бактериозни рак (Pseudomonas syringae), трулеж корена (Armillaria sp.), нематоде (Meloidagyne incognita) и вирус (TmRSV) prune brownline

Подлога џенарика Б (P. cerasifera) размножава се резницама које веома се тешко ожиљава. Веома је слична џенарици у погледу бујности стабла, образовању изданака, продуктивности и времену зрења.



Проф. др Владислав Огњанов
Пољопривредни факултет,
Нови Сад.