Могу се видети на побрђу у околини Ваљева, Кикинде, Копаоника, Гоча, Хомоља, у шумадијско-левачком крају...Спасити од заборава: Јагодарку, Жутицу, Јечменку, Овчарку, Такушу, Јерибасму, Арапку, Туршијару...


-"Јагодарка"("јагодњача", "мајска крушка")
Некада се гајила на скоро сваком имању. Данас се може наћи само по које стабло у околини Чачка, Пожеге, Ужица и Ваљева. Сазрева крајем маја или почетком јуна, у време бербе јагода, по чему је и добила име.

Стабло је бујно, с разгранатом пирамидалном круном. Добре је родности и има ситан, округласт плод с карактеристичном дугом петељком. Покожица је глатка, сјајна, зеленкастожута, месо беличасто, меко, полусочно и слатко-накисело. Релативно брзо гњили.


-"Жутица"
Најчешће може видети у централним деловима наше земље. Развија бујно стабло, а сазрева средином јула. Плодови су правилног крушкастог облика, сламастожути, трпког, слатконакиселог укуса.





-"Јечменка" ("јечменац")
Доста се гаји у околини Београда. Има бујно стабло које редовно и обилно рађа, а отпорна је на болести, штеточине, сушу и мраз. Сазрева половином јуна, у исто време као јечам, па јој отуда и име. Плодови су ситни, лимунжути, слатконакисели, пријатне ароме.


-"Лубеничарка"
Има тамноцрвено месо које подсећа на лубеницу. Сазрева од половине до краја августа, а рађа добро и редовно. Плод је средње крупан, крушкастог облика. Зеленкастожуту покожицу прекрива руменило са сунчане стране, а месо је светлоцрвено, сочно, слатконакисело, пријатне ароме. Чим почне да презрева, гњили и губи карактеристичну црвену боју, али је и тада пријатно за јело.


-"Овчарка"
Непознатог је порекла. Најчешће се може видети на падинама Гоча. Сазрева почетком септембра и може дуго да се чува. Плодови су средње крупни, крушкастог облика с дебелом зеленожутом покожицом, црвеном са сунчане стране.



-"Караманка"
Веома стара сорта. До Другог светског рата највише је гајена у Србији, али данас се виђа ретко, углавном у старим, запуштеним воћњацима. Може доживети и преко 200 година. Сазрева у другој половини августа, а у обичним складиштима чува се две-три недеље. Стабло је бујно, разгранато, док су средње крупни плодови мало сужени према дугој, танкој и благо повијеној петељци. Покожица је глатка (масна), у пуној зрелости сламастожута, са сунчане стране светлоцрвена. Сочно, слатконакисело месо је пријатне ароме.



-"Такуша"("такиш")
Има бујно стабло, разгранату округласту и растреситу круну. Рада обилно, а сазрева у другој половини септембра. Округласт или округласто-пљоснат плод је светлозелен и мало румен са осунчане стране. Месо је бледожуто, сочно, ароматично и освежавајућег укуса, посебно када угњили. Зрели плодови се чувају до три недеље, а могу да се користе и за туршију ("водњика"), ракију, сушење, пекмез. ..



-"Јерибасма"
Позната и под називима "воденац", "пљускача", "водењак", "бљузгача", што указује на велику сочност. Има бујно стабло. Добро рађа, понекад нередовно, а најбоље резултате даје на оцедним земљиштима. Плод је средње крупан до крупан, јајастозвонаст с танком и нежном, жућкастозеленкастом покожицом. Петељка је дуга и танка, месо слатконакисело и веома сочно, тако да за њу у народу кажу да се "не једе, него пије". Бере се крајем септембра.



-"Арапка"
Сазрева крајем октобра или, почетком новембра. Средње бујно стабло рађа добро, али нередовно. Склона је опадању плодова пре бербе, па је треба садити на положајима заклоњеним од ветра. Има веома крупан, звонаст плод, који подсећа на тег, због чега се често назива и "кантарка". Покожица је дебела и груба, прекривена рђастом превлаком, док је месо бело и трпко, када угњили сочно, слатко и благо ароматично.



-"Туршијара"("сланопађа")
Сазрева крајем октобра. Веома је бујна и рађа редовно и обилно. Плод је ситан до средње крупан, правилног крушкастог облика, богат танинима и пектинима.



Снежана Малиновић