Дуња је у структури нашег воћарства заступљена са свега 0,8% и то са просечним приносом по стаблу од 7 до 15 kg, што указује на чињеницу да се код нас ради о екстензивном гајењу дуње. Код нас практично не постоје плантажни засади дуње на већим површинама.

“Пешчара” Таванкут – Суботица – 26 hа
“Таково” Горнји Милановац – 20 hа
“Младеновац” Младеновац – 20 hа
“Будућност” Бачка Паланка – 2 hа



Порекло и раширеност дуње

Дуња као воћна врста се у многим земљама света гаји од давнина. Позната је још од пре 4000 година. Пореклом је са Кавказа, одакле се прво ширила на исток а затим и на југ у Малу Азију па из ње и у древну Грчку. Латински назив рода дуње Cydonia, потиче од места Cydon на Криту где се гаји од вајкада.

На раширеност дуње утичу и њене биолошке особине. У нашим крајевима цвета касно – од краја априла до средине маја, па тако избегава позне пролећне мразеве. С друге стране и сазрева доста касно (160 – 170, чак и 180 дана од фазе пуног цветања) па је њено гајење везано за крајеве у којима су дуге, топле јесени. Слично је и када се ради о надморској висини: дуњу не би требало гајити у интензивним засадима на висини већој од 700 метара.



Систематско место дуње

Дуња се у разним земљама света различито назива. У Грчкој се назива Cydonia, у Италији cotogno, у Шпанији membrila, у Француској coing, у Енглеској quince, у Бугарској ђула, у Русији ајва, и латински Cydonia.

Дуња припада фамилији Rosaceae, подфамилији Pomoideae, роду Cydonia. Културне сорте су настале од врсте Cydonia vulgaris L.; Cydonia oblonga Mill.



Биолошке особености дуње


Плодоношење

Дрво дуње живи обично од 30 до 40 година а поједина усамљена стабла могу да живе и до 70 година.

Први род даје у 2. години;
Први значајнији принос почев од 4. године;
Обилнији род се добија од 5. – 6. године;
Максималан око 10. године.
Принос по стаблу се креће од 10 до 60 kg у плантажним засадима, а појединачна стабла дају 100 па и до 400 kg плодова.






Корен

Главна маса скелетног корена (70%) налази се на дубини од 8 до 25 cm, 25% кореновог система се налази на дубини од 25 до 30 cm, док се испод 30 cm развија незнатан број жила (5%). Распростирање корена у хоризонталном правцу је кружно и углавном у радијусу слободне круне.







Стабло

Дуња на сопственом корену израсте најчешће до висине од 3 до 5 m. Ређе се срећу појединачна стабла висине 6 m и више. Природни облик дуње је жбун, међутим, релативно лако се узгаја као стаблашица у виду свих узгојних облика. У плантажним засадима дуња се обично и гаји само као стаблашица.

У таквим засадима дуња се гаји најчешће у облику слободне круне, а срећу се и неправилна палмета са косим гранама са ниским стаблима, ваза, побољшана лидерна и друге. Облик слободне круне зависи од карактеристика раста скелетних грана сорти. Поред тога облик слободне круне се мења ступањем сорти на пун род.

Скелетне гране су врло жилаве и издржљиве под условом да је угао под којим грана излази из дебла повољан. У супротном, посебно у случајевима када две или више грана излазе из једног места у средини стабла, долази до цепања. До ових појава долази под теретом рода али и снега.



Лист

Лист дуње је карактеристичног облика и изгледа. Када су стабла здрава он је тамно зелене боје и са доње стране маљав. Старењем листова маљавост престаје да буде изражена. Крупноћа листа дуње је врло различита, и креће се од врло крупних (нпр. врањска), где може достићи дужину и до 18 cm, до ситних (лесковачка). У случају појаве вирозе, лист дуње постаје изузетно ситан.

Листање у дуње почиње релативно рано у односу на цветање, обично око 20 дана пре цветања. Лист дуње је активан практично до дубоке јесени, па зато често и не опадне са стабла јер му се хлорофил није разградио нити формирао слој за одвајање између лисне петељке и гране.



Цвет

Из мешовитог пупољка дуње развија се у пролеће кратак пораст, дужине од 5 до 15 cm са 3 до 5 нормално развијених листова на чијем врху се потом појављује појединачни цвет из кога се добија један плод.

Цвет дуње чине 5 врло лепих круничних листића беле боје или беле боје са црвеним врховима, 5 чашичних листића, 25 до 30 прашника и 5 слободних тучкова.

Након заметања плода гранчица која носи цвет престаје да расте. Дуња спада у воћне врсте које врло касно цветају, после ње цвета практично само мушмула. Она у нашој земљи, у разним рејонима, цвета од половине априла до половине маја и цветање траје релативно дуго, од 8 до 20 дана

У бујнијих летораста се дешава да се доњи цветови налазе у стању цветних бутона док су у горњем делу већ прецветали.


Плод

Плод дуње је лажни, јер се развија из цветне трубе и задебљале цветне ложе. Маса, односно тежина плода је врло различита и креће се од 50 грама у неких дивљих врста и украсних форми до чак 2000 грама у културних сорти.

По облику плод може бити округласт (јабучаст), издужен (крушкаст), звонаст, спљоштен итд. Петељка плода је практично гранчица на којој је настао цвет. Покожица је глатка или маљава, равна или неравна у пуној зрелости лимунасто жуте боје и врло пријатног мириса. Месо плода је сочно, тврдо, опоро, киселослатко и ароматично. У месу плода се често налази мноштво камених ћелија.

Обично се у 5 семених кућица налази од 5 до 35, понекад и више семенки, слепљених слузастим, слатким материјама. Семенке су смеђе боје, неправилног облика, у семеним кућицама које су окружене појасом склеренхимских ћелија.



Еколошки услови

За успешну комерцијалну производњу дуње веома је значајно да се изврши добар избор локације. То значи да би требало да се пре подизања дуњика, поготово на већим површинама, установи да ли постоје услови за њено гајење. То су климатски услови, земљишни услови и орографија терена.



Светлост

Дуња је хелиофилна (светлољубива) воћка, па јој највише одговарају добро осветљена места. Уколико су стабла дуње засењена, она слабо рађају, у прегустом склопу рађају само по периферији круне. Плодови у сенци не добијају сортно карактеристичну арому и знатно су зеленији и маљавији од нормално осунчаних плодова. Светлост као фактор успешне производње код нас не представља никакво ограничење.



Топлота

Ограничавајући фактор ширења дуње је управо топлота. Дуња добро расте у условима виноградарских зона, док у хладнијим зонама и на већим надморским висинама често страда плод па и дрво. Дрво дуње измрзава на око -27°C, док део родних пупољака и старијих грана измрзава већ на -23°C. Северна дуња, коју је створио Мичурин, издржи и до -35°C а да не дође до било каквих промена тј. оштећења. Измрзавање корена дуње јавља се на температури од -12°C.Оштећења цвета дуње настају већ на -1°C у фази отворених круничних листића, док ако нису отворени оштећења ће настати на око -1,5°C. Плодови дуње, уколико буду изложени дејству раних јесењих мразева почињу да измрзавају на -2,2°C док се нпр. плодови јабуке смрзавају на -1,97°C а крушке на -1,8°C.



Вода и влажност

Количина воде у појединим органима дуње се креће до 85%, па се зато без довољно воде у земљи и ваздуху она не може успешно гајити. Ипак, дуња сразмерно добро подноси сушне периоде. У екстремним случајевима савија листове у трубицу ради смањења транспирације. За нормалан раст и успешно гајење дуње, у литератури се наводи да је потребно да падне годишње 750 до 990 мм воде са добрим распоредом у току вегетације. Међутим у пракси се показало да се дуња веома успешно гаји и у воћарско-виноградарским крајевима где најчешће не падне више од 600 мм воде годишње. Ипак она даје знатно боље резултате у условима наводњавања па оптималну влажност земљишта треба одржавати током целе године, а посебно у августу и септембру када је прираст плодова најинтензивнији.



Ветар

Ветар у интензивним засадима дуње наноси велике штете. Ако дува после јачих киша може да изазове нагињање стабала. Он може утицати и на одваљивање појединих скелетних грана или круне дуње. Поред тога, ветар утиче и на испаравање воде из земљишта, интензитет транспирације, на опрашивање воћака а пред бербу може да изазове значајно опадање плодова дуње. Због тога је на ветровитим положајима пожељно подизати заштитне појасеве.



Земљиште

Најпогоднија земљишта за дуњу су она која су умерено влажна, пропусна и богата хранљивим материјама. Тешка и влажна земљишта, као и јако сува и песковита и карбонатна су непогодна за гајење дуње. На јако карбонатном земљишту дуња на дуњи је угрожена хлорозом. Стабла дуње врло повољно реагују на ђубрење стајњаком па је као и код других воћних врста пожељно да садржај хумуса буде што виши, макар 2-3%. Пракса је међутим показала да има врло успешних засада који су подигнути на земљишту са свега 1% до 1,5% па чак и мање хумуса. Дебљина ораничног слоја за дуњу треба да буде најмање 50 – 60 цм, да би се дуња нормално развијала.



Орографија

Што се орографије тиче, приликом избора места за подизање дуњика треба обратити пажњу на надморску висину, експозицију и нагиб (инклинацију) терена.



Подизање засада


Избор сорти

Број сорти дуње је релативно мали и ограничен је на коришћење свега неколико сорти у пракси. Код нас се најчешће користе лесковачка и врањска дуња а ређе друге.


Лесковачка дуња

Ово је домаћа сорта раширена по долинама Велике, Јужне и Западне Мораве и у Војводини. У народу је називају дуњом, за разлику од врањске дуње коју зову дуњац. Стабло лесковачке дуње је у почетном периоду раста бујно, али чим пророди бујност се смањује и могла би се означити као средња. Круна је широка, округла и са обореним гранама које под теретом рода падају до земље. Доста је отпорна према болестима и штеточинама (осим према вирусима). Пророди релативно рано, а потом рађа редовно и обилно и то углавном на кратким родним гранчицама. Облик плода је јабучаст, округао, раван или ребраст, крупан до врло крупан (200-500 грама). Покожица плода у пуној зрелости је лимунасто жута, месо плода је ситнозрно, киселослатко, фине ароме. Плодови су после бербе добре транспортабилности и обично се за прераду превозе у расутом стању. Сазрева средином до краја октобра. Као недостаци ове сорте помињу се лако опадање на ветру, ситни плодови на лошијим земљиштима и у лошијим годинама итд.



Врањска дуња

Ову сорту народ назива дуњац. То је наша стара сорта раширена у сливу Јужне, Западне и Велике Мораве, а мање у осталим деловима Србије. Стабло ове сорте је до почетка родности врло бујно, а потом се бујност нешто смањује. Скелетне гране излазе под оштрим углом, а када пророде повијају се од половине у лук ка земљи мада не пуцају. Стабло Врањске дуње је осетљивије на болести и штеточине од лесковачке дуње.Лист Врањске дуње је широк и крупан, овалан или јајаст, неназубљен, интензивно зелене боје, са слабим маљама на наличју. Цвет је крупан и леп. Плод је крупан до врло крупан. Тежина му се креће од 400 – 1500 грама, понекад и више. Нису ретки плодови од 700 – 800 грама. Облик плода је крушколик и виши је него шири. Покожица плода је средње дебљине, глатка, жуте боје, покривена финим маљама, са израженим мирисом у пуној зрелости.Месо плода је бледожуто, слабо сочно, трпко, слатко накисело, са доста камених ћелија, посебно око семене кућице. Пријатне је ароме. У целини, квалитет плода је добар.Бере се од средине до краја октобра за директну потрошњу, а за прераду може и нешто касније.Као главне мане ове сорте помињу се: то што се месо плода брзо распада приликом кувања и што облик плода није најпогоднији за индустријску прераду.


Сортимент:

берецки
шампион
пазарџијска
тријумф
чешка дуња
константинопољска
лачкаџорска
португалска
зангакени
пловдивска



Перспективне сорте дуње:

асеница
хемус
мамутова
мехелница



Опрашивање

У погледу односа оплодње сорти, разликујемо аутофертилне (самооплодне), делимично самооплодне и аутостерилне (самобесплодне) сорте, као и прелазе између ових група.

1. Самооплодне су: берецки, мамутова, шампион, пловдивска,(врањска?).
2. Делимично самооплодне су: португалска, јеличка, лесковачка.
3. Самобесплодне су: тријумф, чешка, пазарџијска, мехелница,(врањска?).

Због свега наведеног, за успешну полинацију, у савременој производњи дуње неопходно је користити опрашиваче и приликом подизања дуњика заступити најмање две сорте. Чак и сорте које су самооплодне дају 2 – 3 пута више плодова приликом примене опрашивача. Као најбољи опрашивачи за лесковачку дуњу користе се обично врањска и пазарџијска дуња. Врањску дуњу добро опрашују лесковачка и пазарџијска дуња. Да би се опрашивање обавило што сигурније, потребно је да се у близини засада или у самом засаду налазе макар по две кошнице медоносних пчела (Апис мелифица) на хектар засада.



Производња садница

Дуња може да се размножава семеном, резницама, положницама, нагртањем, изданцима и калемљењем.
- Семеном се дуња размножава само у селекцијском раду, приликом стварања нових сорти.
- Размножавање резницама (прпорцима) се више користи у производњи подлога.
- Положницама се дуња размножава када се жели да се од неке ретке сорте произведу саднице којих нема у расадницима.
- Нагртањем се дуња размножава само у производњи подлога за калемљење и то обично за дуњу, крушку, мушмулу или оскорушу.
- Размножавање изданцима практикује се само ако се жељена сорта дуње налази на сопственом корену.
- У масовној производњи саднице дуње се производе искључиво калемљењем.
Дуња се може калемити на десетак различитих начина, од којих се у пракси користе само окулирање (очење) на спавајући пупољак, просто спајање и спајање са стране.



Подлоге за дуњу

У расадничкој пракси се све сорте дуња калеме на подлогу дуња МА из Велике Британије. Овај истмалиншки (East Malling) клон има највећи значај у расадничкој производњи. Одлично се ожиљава и врло добро укорењава. Од свих клонова он је најотпорнији према мразу. Стабла су на њему средње бујна и потребан им је наслон. За постизање високих приноса и одличног квалитета плодова сади се на дубоким, плодним, растреситим и умерено влажним земљиштима.



Узгојни облици

- побољшана пирамидална круна
- котласта круна
- неправилна палмета са косим гранама
- витко вретено, спинделбуш или пилар
- слободан облик



Резидба дуње у роду

Дуња рађа на кратким, витим и дугим гранчицама. Кратке родне гранчице се не скраћују, јер им се родни (мешовити) пупољци налазе при врху (обично 1 – 3). Оне се изрођавају након 3 – 4 године рађања, па је због тога потребно имати и јачих пораста на којима ће се у међувремену формирати нове. Вите родне гранчице се по правилу не скраћују, већ се само проређују. Скраћивањем дугих грана се код дуње може потенцирати боље гранање и добијање нових кратких и витих гранчица, што није увек случај код других јабучастих врста. Летња резидба дуње, или резидба на зелено такође се може обављати и она даје веома повољне резултате.



Растојања за дуњу

Растојање између редова и у самом реду зависи од низа чинилаца и то од: примењене подлоге, бујности сорте, узгојног облика, типа засада, еколошких услова и нивоа агротехнике. У пракси се срећу растојања између редова од 4 – 6 m, а у реду од 2,80 до 4,50 m. Растојање од 4 m између редова показало се као недовољно, јер дуња гајена слободним обликом, у пуном роду при крају вегетације, под теретом рода савија гране до земље и потпуно затвара међуредни простор. Растојање од 6 m је превелико за пљоснате облике круне а и био би исувише мали број стабала по јединици површине. Растојање у реду, применом пилара могло би се смањити на 2 m и тиме би се омогућило повећање броја садница на 1000 стабала по хектару.



Распоред сорти

Ради бољег опрашивања дуње, у воћњаку се мора извршити распоред главне (водеће) сорте и сорти опрашивача (пратећих). Пожељно је да главна сорта не буде удаљена од сорте опрашивача више од 15 м. Ово се постиже ако не садимо више од 6 редова главне сорте. Могући распоред у таквом случају је 6:2:2. Ипак, далеко повољнији су случајеви односа 4:2; 4:2:2 или 4:1:1. У пракси се најчешће срећу засади у којима су лесковачка и врањска дуња, па однос може бити 6:2; 6:1 и слично.


Садња

Припрема земљишта за сађење дунје састоји се у крчењу, чишћењу и равнању терена уколико је то потребно, затим у побољшању плодности и других особина земљишта (мелиорација), риголовању и копању јамића. Дакле, земљиште треба у августу, најкасније у септембру изриголовати или бар дубоко изорати на 40 – 50 cm и подрити на 80 cm.
Затим се предвиђена површина непосредно пре садње испарцелише, размери, обележе се правци редова и места воћака у њима.



Заштита од неповољних климатских чинилаца

Уколико је дуњик подигнут на изразито ветровитом терену, онда треба подићи тзв. ветроломне засаде брзорастућег дрвећа који ће “ломити” снагу ветра и тиме смањивати његово штетно дејство. Дуња спада у воћне врсте које су врло осетљиве на све врсте механичких оштећења, па и на град. Противградне мреже су врло ефикасан начин заштите од града. Њихова примена је веома скупа, па се њима може штитити само производња која даје велики бруто приход и остатак дохотка. Заштита од позних пролећних мразева је обезбеђена природним путем, самим временом цветања дуње, па њу није неопходно посебно изводити.



Одржавање земљишта

Начини одржавања земљишта у плантажном засаду дуње су следећи:

- јесења обрада (основна обрада), до 10 цм дубине
- допунска обрада, у коју спадају одржавање земљишта у стању јаловог угара (чисте обраде), травнатог покривача и мулчирање
- одржавање земљишта хербицидима.

Са применом хербицида може се почети у младим засадима већ од прве године и то по правилу контактним хербицидима.




Минерална исхрана дуње

Млада стабла, до пете године живота, обично се прихрањују појединачно, са по 0,2 – 0,5 kg КАN-а и са 0,5 – 1,2 kg NPK ђубрива формулације 10:12:26 по стаблу, у зависности од старости. У родним засадима коренов систем дуње се простире по целој површини земљишта, па се стога ђубри цела површина дуњика, нормама које зависе од старости и исцрпљености стабала, густине сађења и др., али оквирно то су количине од 200 – 400 kg KAN-а и 400 – 600 kg NPK ђубрива. Оваква прихрана се обавља у јесен и рано с пролећа (у првој половини марта и почетком маја), а лети се, уколико се примете знаци недостатка појединих елемената прихрањивање врши фолијарно (прскањем преко листа) течним препаратима.



Наводњавање

Дуња врло добро реагује на наводњавање, а пошто је врло захтевна у том погледу у току целог вегетативног периода јој треба обезбедити довољне количине воде. Обично се прво заливање изводи врло рано, већ у време отварања пупољака. Друго заливање се препоручује пред крај јунског опадања, треће у јулу и четврто у августу, када плодови и леторасти још расту интензивно. Сва ова наводњавања треба да буду обилна: пролећно са 25 – 30 mm, а летња са по 50 – 60 mm по m².

Начини наводњавања су следећи:

- површински (помоћу преливних леја)
- вештачком кишом (орошавањем)
- субиригацијом (подземно)
- кап по кап
- и као посебан начин наводњавања фертиригација (кроз систем кап по кап), када се воћњак истовремено и наводњава и ђубри.



Заштита дуње од болести и штеточина

Интензивна производња не захтева интензивно трошење пестицида, него коришћење знања да се заштита спроведе што рационалније. Број прскања треба да буде онолики колико је потребно да добијемо здрав род. Одређени проценат оштећења треба толерисати. Сузбијање треба спроводити у моменту када штеточине или болести пређу економски праг штетности. Дуња се успешно може заштитити са 6 – 8 третиранја.


Палеж дуње (Erwinia amylovora)

Симптоми се јављају на цветовима, листовима и младарима. Заражени делови брзо вену, посмеђе, а касније поцрне, осуше се и тако висе на гранчици. Карактеристично за ово обољење је појава “пастирског штапа” на младарима и излучевина – ескудат, прво у виду млечних капљица а касније се слива у сребрнкасту превлаку. Оболевају гране и стабло, на њима долази до оштећења коре. Дрво испод оштећене коре је црвеносмеђе са слузастом превлаком. Болест се шири за време читаве вегетације и то помоћу инсеката, кише, оруђа за рад, посебно прибором за резидбу. Болест преносе људи, птице, а најсигурнији пут су болесне саднице. Мере борбе у хемијском смислу речи су врло ограничене. Обавеза је сваког власника воћн ака да обавести надлежне органе, инспекцијску службу.











Монилија дуње (Sclerotinia cydoniae, Monillia neans, Monillia fructigena)


Густа садња и висока влажност у периоду цветања посебно погодују развоју ове болести. Симптоми се најпре јављају на младом лишћу. Прво се јављају тамномрке пеге дуж нерава, а касније и између њих. На тим пегама се ствара пресвлака специфичног мириса, то су конидије, које шире даље заразу на цветове, младе плодове и гранчице. Млади плодови се заразе преко прашника, поцрне, мумифицирају се и остају до другог пролећа на гранчицама уколико се не уклоне.

У складишту се јавља као смеђа водњикава трулеж са карактеристичним концентричним круговима плодоносних тела. Најефикаснији начин сузбијања ове болести је превентивно прскање. Прво прскање пред само цветање дуње, друго прскање у време пуног цветања, а треће прскање после прецветавања. Осим наведених прскања у јесен ваља покупити заражено лишће, врхове гранчица и мумифициране плодове па их спалити.

Од осталих болести поменућемо пегавост лишћа дуње, затим пепелницу дуње, уз напомену да је дуња прилично отпорна на ове болести. Дуњу напада и велики број штеточина као што су: бресквин смотавац, јабукин смотавац, зелена лисна ваш, рутава буба, мољци, цветоједи, минери листа, поткорњаци, сипци, смотавци пупољака и тд.

Од штетних глодара дуњу нападају зец, пољски миш и водена волухарица. Штете може да причини и срна.




Берба

Време бербе плодова дуње пресудно утиче на квалитет и њихова технолошка својства, с обзиром на чињеницу да се хемијски састав најинтензивније мења око 1-1,5 месец пред бербу. Пошто дуња врло дуго вегетира, расте и до краја октобра, прераном бербом настаће врло велики губици у тежини (до 1% дневно) али и у квалитету. Складишна способност ће им се умањити а увећаће се губици при чувању. Уколико се пак дуње касно уберу постоји опасност од прекомерног опадања и јаче појаве трулежи при складиштењу. Због тога при каснијој берби плодове треба што краће чувати и брже прерадити.

Време бербе плодова дуње се у пракси одређује углавном по боји покожице, лакоће одвајања плодова од гране, боји семењаче семенке и др. Врањска и лесковачка дуња се беру на око 160 до 170 дана од времена пуног цветања. Плодови дуње се беру тако што се плод обухвати руком, благо уврне и окрене на горе. Плодови врањске и лесковачке дуње немају праву петељку што поједностављује бербу, транспорт и чување, јер не долази до механичких повреда од убода петељки.

При берби треба пазити да се не ломе гранчице које носе плодове, јер ће оне носити родне пупољке за наредну годину. Због тога што плод дуње има тврдо месо у пракси влада мишљење да она није осетљива на ударе. Међутим она је као и јабука и крушка веома осетљива на ударце и механички оштећена места врло брзо оксидишу и потамне.

Дуња за употребу у свежем стању треба презентирати у холандезима у којима су дуње сложене у једном слоју. Употреба уложака није неопходна због крупноће плодова. Дуње намењене индустријској преради беру се у бокс палете које се празне на дну или у пластичне јабучаре а транспортују се у расутом станју.



Складиштење

Складиштење дуње је врло деликатан посао. Она се може релативно добро чувати под условом да не дође до појаве физиолошких оболјења. При чувању дуње јављају се непаразитска и паразитска обољења. Од обољења из прве групе најчешће се јављају унутрашње потамњивање и горке пеге. Од паразитских обољења најчешће са јавља мека трулеж (Penicillium expansum).




Прерада

- слатко од дуња
- компот од дуња
- сулц
- китинкес (сир од дуња)
- дЗем од дуња
- мармелада
- паста од дуња
- кобасице од дуња
- суџук од дуња звани “Моравац”
- сок од дуња (бистри и кашасти)
- дуње у руму
- дуње у вину
- ликер од дуња
- дуњевача ракија



Економичност гајења дуње

Гајење дуње као алтернативне воћне врсте у односу на друге врсте воћа које се налазе у тренутној кризи због хиперпродукције, отвара нове могућности. Ово пре свега и због тога што дуња тражи знатно мања улагања у почетну инвестицију него друге воћне врсте, а у процесу редовне производње трошкови су такође знатно нижи него што је то случај код јабуке и крушке.Укупни трошкови производње дунје у роду при приносу од 40 t/hа износе и до 40% мање у односу на јабуку и неке сорте зимских крушака. Велика предност дуње у односу на друге јабучасте воћне врсте јесте и у томе што се дуња бере у амбалажу која се користи вишекратно, што у крајњој инстанци утиче и на коначни финансијски резултат.



дипл. инж. Зоран Милошевић