Органска производња јабуке у нашој земљи одвија се у екстензивним засадима старих аутохтоних сорти (будимка, кожара, колачара, шуматовка) и у новим засадима новостворених отпорних сорти у којима се примењују интензивније агротехничке мере (топас, прима, GoldRush).

Стари засади аутохтоних (локалних) сорти производе се у најразноврснијим животним стаништима у пољопривреди уопште. Карактеристично за ове засаде је повезаност сачуваних биљних заједница затрављене површине засада и воћака које су по првилу високо стаблашице. Укусно и биолошки вредно воће важно је за људе.

У овим засадима домаће животиње се држе на испаши или хране сеном које се коси са ових површина. У старим засадима јабука бројне животињске врсте налазе свој дом. Старе засаде са околним пољопривредним површинама повезују живе природне ограде, појасеви вегетације, шумски рубови, ливаде. У таквим условима живи свет је врло разноврстан.

Стабла насељавају разни инсекти, њима се хране детлићи и жуне, а у стаблима (дупљама и у круни) гнезде се многе врсте као што је сеница, чворак, црвенперка, креја и врабац. Веће дупље насељавају сове и ћук, стршљени, осице и пчеле, а у круни се гнезди сврака и кос. Затрављене површине су идеално станиште за многе инсекте, међу којима су бројни зрикавци и скакавци који су храна за птице.

Стари воћњаци на жалост недовољно се одржавају, а један део се крчи. Крчење старих воћњака јабуке, као важних оаза разноврсности живог света у агроекосистему обично доводи до смањења бројности разних биљних и животињских врста. Са друге стране постоје значајне површине старих засада јабуке, које су запуштене и у којима би се са релативно малим трошковима (резидба, крчење осушених стабала, сређивање терена, кошење или испаша) постигла ревитализација стабала и добили позитивни економски резултати.



Све државе које су део европске еколошке мреже Натура 2000, дужне су да сачувају угрожене врсте и омогуће им станишта која ће допринети њиховом размножавању. У том смислу стари воћњаци имају вишеструко важну улогу и као извор прихода за пољопривреднике (најчешће у економски неразвијеним брдско-планинским подручјима), али и као станиште за очување и заштиту ретких биљних и животињских врста.

Старе, аутохтоне сорте имају гене који су одговорни за специфичне особине: отпорност према проузроковачима болести и штеточинама, обојеност, арому, отпорност према абиотским факторима средине, складишне особине – трајност. Схватање да су све старе сорте отпорне према проузроковачима болести је погрешно јер и међу њима има осетљивих. Један од разлога њихове отпорности у агрономском смислу је технологија гајења у тзв. затрављеним воћњацима на великим растојањима садње и у вишесортним засадима. У таквим условима патогени јабуке имају мањи потенцијал и слабије се развијају.

Први и незаобилазни услов за гајење неке сорте јабуке по методама органске производње је њена отпорност, односно мања осетљивост према биотским и абиотским факторима. Гајење отпорних сорти има вишеструки значај са еколошког, али и економског аспекта. Засади старих сорти доприносе очувању биолошке разноврсности и стабилности агроекосистема.

Поред могућности продаје у свежем стању плодови аутохтоних сорти су погодни и за прераду у сокове, воћно вино, воћно сирће, ракију и за сушење. Аутохтоне сорте јабуке распрострањене су као појединачна стабла или у мањим засадима на великом броју локалитета у Србији, а посебно на подручјима централне и западне Србије, на обронцима планина Копаоник, Голија, Каблар.





Драгана Јелић, мастер менаџер