Успех савременог воћарста у Србији је стварање нових сорти и подлога са бољим генотиповима од постојећих. То се може постићи једино ако располажемо великом генетичком варијабилношћу почетног материјала, савременим институцијама са одговарајућом техником и ангажовањем младих стручњака разних профила жељних рада, воћара, помолога, заштитара, селекционара, генетичара.

Да би се постигли нови генотипови неопходно је да се располаже великом генетичком варијабилношћу почетног материјала и да се поставе циљеви оплемењивања воћака а то су:

- Високи и константни приноси,
- Квалитетни плодови по тржишном укусу,
- Отпорност на биљне болести и штеточине,
- Здрава органска производња,
- Прилагођеност на променљиве агроклиматске услове средине.


Почетну и посебну пажњу треба посветитит аутохтоној воћној флори Србије, која је врло разноврсна, богата, полиморфна и током низа година прилагођена условима наше средине. Из других држава треба интродуковати генотипове са жељеним особинама.




Привредно значајне воћне врсте су: шљива, вишња, јабука, крушка и малина. Њима треба посветити пажњу у селекцији и оплемењивању, али незапоставити и остале воћне врсте.


У савременом оплемењивању воћака се користе класичне методе: хибридизација, инбридинг, индуковане мутације, клонска селекција, вештачка инакулација, индуковане мутације, култура ембриона, култура ткива, фузија протопласт генетичке трансформације, генетски маркери, мапирање гена и хромозома.

Да би се остварили циљеви у оплемењивању воћака неопходно је дугорочан прилив финансиских средстава, за реализацију програма који траје дужи низ година а све би се то вратило троструко више, стварањем нових сорти и подлога за будуће генерације и време које долази.



мр. Александар Митић