Огрозд је вишегодишња биљка. Припада породици Grossulariaceae, роду Grossularia. Европске сорте огрозда произашле су селекцијом од европске врсте Gr. reclinata var. vulgare.

У нашој земљи огрозд се гаји на безначајно малим површинама, углавном на окућницама, те се узгој ове врсте нигде не евидентира. У Европи у Русији, Енглеској, Холандији, Немачкој, Чешкој и Пољској, где заузима значајне површине и даје обилан род, представља значајну индустријску сировину. У САД се, такође, гаје америчке сорте огрозда.

Привредни значај узгоја огрозди заснива се, пре свега, на биолошким особина плодова огрозда, на високој родности, атрактивном изгледу жбуна у време зрења плодова и практичним користима у исхрани и преради. Плодови огрозда садрже знатне количине шећера, киселина, пектина, минералних материја и мање количине витамина. Плодови огрозда се могу искористити на различите начине: потрошња у свежем стању, спремање компота, пекмеза и мармеладе.

Узгој огрозда економски је врло занимљив, јер рано долази у род и даје значајно високе приносе, а може се узгајати успешно и до 20 година. Колики је значај узгоја огрозда у Европи може се наслутити по називима као што су "европски северни виноград", "немачко грожђе", "Цариградско грожђе" и др.

Узгајане сорте огрозда самооплодне су, мада, по неким искуствима при опрашивању са стране даје веће приносе. Зато је пожељно садити по две, три врсте упоредо. Са једног хектара може се добити, просечно, око 10.000-12.000 kg, а у условима боље агротехнике и до 20.000 kg.


Огрозд је, као и већина воћних врста јагодастог воћа, пореклом из планинских крајева, где су климатске прилике специфичне, те је и узгој огрозда условљен умереном температуром. Огрозд је знатно осетљивији од рибизле на ниске температуре, али и на високе летње температуре. Вероватно је и то објашњење зашто ова воћна врста није раширена у медитеранским приобалним подручјима.

У погледу влажности, има нешто мање захтева, него рибизла. На положајима где су интензивни хладни ветрови током зиме жбунови огрозда страдају од мразева. Ово значи да је за узгој огрозда потребно бирати заклоњена места.



Огрозд не подноси забарена места и висок ниво подземних вода, јер у таквим условима страда, суши се. При избору места за узгој огрозда треба водити рачуна о локалним приликама. На вишим местима треба бирати јужне и југоисточне положаје, а на нижим местима северне и северозападне. Огрозд не подноси изразито песковита земљишта и она која су јако пропусна и топла.

У САД важи правило да су за успешан узгој огрозда 4 ограничавајућа фактора:

- оскудица у влази,
- топла лета,
- рђа која напада бели бор и
- један паразит.

Задња два чиниоца у нашим су условима непозната, а прва два морамо и ми уважавати.


Сорте огрозда

На селекцији огрозда много је рађено. То, као и чињеница да се у Русији узгања још од XI. века, говори о вишестолетном одабирању и стварању што бољих сорти.


Жута најранија

Сорта је енглеског порекла. Одликује ју жбун велике бујности. Гране су трновите са троструким трњем, врло ретко са појединачним. Цветање и зрење плодова падају доста рано. Но, и поред тога не страда од касних пролећних мразева. Отпорна је на ниске температуре. Родност јој је велика. Плодови су јој средње крупни до ситни, округласти или овални, мат-жуте до златножуте боје. Покожица је танка и покривена ситним мрљама. Плодови су слатки, сочни и ароматични, а сазревају у првој половини јуна. Занимљива је за узгој, не само због раног зрења, него и због отпорности на мразеве и болести.


Феник (зелени Феник, Голиат)

Најраспрострањенији је у Русији и у земљама Средње Европе. Порекло му је непознато, мада га има у свим земљама Западне Европе. Карактерише га бујан раст. Образује доста јак и широк жбун. Веома је родан. Поиједини развијени жбунови могу дати и до 30 kg рода. Иначе, родна је сорта, јер се по једном хектару може добити и по 15-17.000 kg плода. Одликује се отпорношћу на ниске температуре. Плодови су крупни до средњекрупни. Покожица је зеленкасте боје са испреплетеном нерватуром. У технолошкој зрелости покожица мења боју и прелази у жућкастоцрвенкасту.
Може се користити за све облике прераде, као и за потрошњу у свежем стању.


Хаутон

Ова сорта веома је распрострањена у Европи и САД због своје отпорности на пепелницу. Одликује се великом родношћу. Жбун има јак, усправан положај, образује многобројне гране и изданке. Отпоран је на ниске температуре. Цвета скоро истовремено као и остале узгајане сорте, али му је зрење плодова знатно касније. Плодови су крупни до средње крупни. Одликују се добрим укусом. Погодни су за разноврсну употребу у преради за свежу потрошњу.

Поред описаних сорти изузетне резултате дају и следеће, које се узгајају у свим крајевима Европе: Vhinhams industri, Бело триумф, Рускиј, Рубин, Green Gem, Северни виноград, Орегон и др.


Осим када се ради о селекцијском узгоју, биљке огрозда се углавном размножавају вегетативно. Ово је, практично, једини начин размножавања. У вегетативном размножавању користи се неколико метода: ожиљавање зрелих и зелених резница. Ожиљавање зрелих резница у већини случајева не даје добре резултате, те се чешће и не практикује. Дељење жбуна ретко се користи, и то само у случајевима када треба пренети жбун или када се ради о сорти изузетне вредности. најкориснија метода размножавања огрозда је ожиљавање положница. За ово се користе млади засади и дугачки прутови положница. Од њих се добија већи број садница. Овако добијени ожиљени изданци користе се као садни материјал. Уколико су изданци са слабијим кореновим системом, пресађују се у растила, где се негују још једну годину. Осим хоризонталних положница, користи се и метода вертикалних, уз загртање, као и код хоризонталних. Успех у ожиљавања зависи пре свега од времена загртања и сталне влажности земљишта којом су загрнуте.


У припреми земљишта за садњу огрозда вреде иста упутства, као и за садњу рибизле, малина и купина. После ђубрења стајњаком земљиште се преоре на дубину од око 30 cm. Када се сади на окућницама, онда се тло прериља на дубину од 25 до 30 cm. Садња се изводи од јесени до пролећа кад то временске прилике дозвољавају. Но, ипак најбољи резултати се постижу јесењoм садњом. Пролећна садња ретко када ће дати сличне резултате, јер су у нашим крајевима честе суше узроковане ветровима. На већим површинама обично се препоручује размак од 2,5 x 1,5 m, а на окућнићници се толерише и мањи размак: 2 x 1 m, па чак и 0,8 m у реду.

У засадима огрозда примењује се иста нега, као и у засадима рибизле: уништавање корова, прихрана, култивисање, и др. Рездидба огрозда је доста слична резидби црне рибизле. И у овом случају огрозд, као и црна рибизла, даје на једногодишњим гранама најкрупније бобице и њих највише. Иначе, и овде се плодови образују такође на двогодишњим и трогодишњем дрвету. Основне гране жбуна дају род до пете године.

Берба је деликатан посао, мада је отежава трновитост биљаке. У зависности од употребе, плодови се беру у ботаничкој зрелости - за индутријску прераду, а за справљање компота - у технолошкој. Берба се изводи у 2-3 наврата. Плодови огрозда добро подносе транспорт, а у складиштима се у обичним условима струјања ваздуха могу чувати и до три дана без привредне штете.

Најчешћа болест која се јавља у засадима огрозда је пепелница, коју изазива гљивица Sphaerotheca mors uvae. Први знаци болести јављају се на лишћу, али исто тако она напада ластаре и младе плодове. Прво се јавља као бела превлака, која са интензивношћу ширења и старошћу мења боју и постаје тамно црвенкасти омотач. Као последица напада ове болести долази до сушења и опадања лишћа, деформисања ластара и пропадања плодова. Цела нападнута биљка мање је отпорна на ниске темепературе. Заштита се састоји у прскању биљака пре појаве болести, али и касније у вегетацији.

Поред претходно поменуте тзв. америчке пепелнице биљке огрозда напада и европска пепелница, коју изазива гљивица Micoshera grossulariae. За сузбијање европске пепелнице вреде иста упутства као и за заштиту од америчке.

Ни огрозд није поштеђен напада и зараза вироза. Од вироза на биљкама огрозда чешће су сива лисна пегавост, као и просветљавање нерватуре листа. Борба против вироза је најефикаснија у контролисаној производњи садног материјала и коришћењу искључиво здравих садница.

Од штеточина најчешће се јављају, али ипак доста ретко, јаки напади педомерке Abrakas grossulariata (L.). Гусенице овог лептира нападају и гризу лишће и младе зељасте ластаре. У јачим нападима може доћи до потпуне дефолијације жбуна. Ова штеточина је велика опасност, јер се гусенице јављају врло рано у време појаве младог лишћа, па се до трансформације у чауру на биљкама огрозда задржавају до јуна. Заштита је врло једноставна кад се ради о мањем броју жбунова. Прегледом жбунова гусенице се могу ручно сакупити. У великим засадима користе се пестициди.



Текст преузет са https://www.agroklub.com/