Смоква је једна од старих културних воћака. У вавилонској химни називају је слатким грожђем а у Библији се помиње као воћка обећане земље. Египћани су је гајили на великим површинама, а као највећи стручњаци за смокву важили су стари Грци и Римљани.


Суптропске сорте смокве, које потичу из Азије, размножавају се кореновим изданцима и резницама. Коренови изданци се ваде у јесен после опадања лишћа или у пролеће пре почетка вегетације. Изданци извађени у јесен саде се у квалитетну земљу и оставе да презиме на месту где нема мраза. Изданци извађени у пролеће саде се одмах на стално место. Ако је земљиште у које ће се садити смоква каменито или песковито, око корена се растури мало хумуса. Воћку је потребно добро заливати.



Резнице се одвајају после опадања лишћа и током зиме се чувају у влажном песку или прпоришту. Од тих резница се у пролеће секу комади дужине двадесетак центиметара и саде у земљу, али тако да изнад површине вири део дугачак два-три центиметра. Ако је саксија или сандук у топлој влажној атмосфери резница ће се брзо ожилити. Биљке које током лета ојачају, у јесен се саде на стално место. Краће резнице могу се ожилити, али теже.


Смоква може да поднесе сува и кречна земљишта, сушу и узгој без обраде, али тада даје ситне и неквалитетне плодове. Почиње да рађа у другој или трећој години, ретко у четвртој. У хладнијим крајевима смокву зими треба загрнути и заштитити од мраза.




Плод смокве је богат А витамином, може да се суши, прерађује у компоте и џемове, а може да се справља и вино.



Тања Живковић