Дуња је у структури нашег воћарства заступљена са свега 0,8% и то са просечним приносом по стаблу од 7 до 15 kg, што указује на чињеницу да се код нас ради о екстензивном гајењу дуње. Код нас практично не постоје плантажни засади дуње на већим површинама. Kао воћна врста се у многим земљама света гаји од давнина. Позната је још од пре 4 000 година. Пореклом је са Кавказа, одакле се прво ширила на исток а затим и на југ у Малу Азију па из ње и у древну Грчку. Латински назив рода дуње Cydonia, потиче од места Cydon на Криту где се гаји од вајкада.


На раширеност дуње утичу и њене биолошке особине. У нашим крајевима цвета касно – од краја априла до средине маја, па тако избегава позне пролећне мразеве. С друге стране и сазрева доста касно (160 – 170, чак и 180 дана од фазе пуног цветања) па је њено гајење везано за крајеве у којима су дуге, топле јесени. Слично је и када се ради о надморској висини: дуњу не би требало гајити у интензивним засадима на висини већој од 700 метара. Дуња је међутим распрострањена и на висинама до 2 500 метара у Таџикистану.


Дуња се у разним земљама света различито назива. У Грчкој се назива cydonia, у Италији cotogno, у Шпанији membrilo, у Француској coing, у Енглеској quince, у Бугарској ђула, у Русији ајва, и латински Cydonia.


Дуња припада фамилији Rosaceae, подфамилији Pomoideae, роду Cydonia.. Културне сорте су настале од врсте Cydonia vulgaris L. , Cydonia oblonga Mill.




Дрво дуње живи обично од 30 до 40 година а поједина усамљена стабла могу да живе и до 70 година.
• Први род даје у 2. години;
• Први значајнији принос почев од 4. године;
• Обилнији род се добија од 5. – 6. године;
• Максималан око 10. године. Принос по стаблу се креће од 10 до 60 kg у плантажним засадима, а појединачна стабла дају 100 па и до 400 kg плодова.


Главна маса скелетног корена (70%) налази се на дубини од 8 до 25 cm, 25% кореновог система се налази на дубини од 25 до 30 cm, док се испод 30 cm развија незнатан број жила (5%). Распростирање корена у хоризонталном правцу је кружно и углавном у радијусу слободне круне. Дуња на сопственом корену израсте најчешће до висине од 3 до 5m. Ређе се срећу појединачна стабла висине 6 m и више. Природни облик дуње је жбун, међутим, релативно лако се узгаја као стаблашица у виду свих узгојних облика. У плантажним засадима дуња се обично и гаји само као стаблашица.



У таквим засадима дуња се гаји најчешће у облику слободне круне, а срећу се и неправилна палмета са косим гранама са ниским стаблима, ваза, побољшана лидерна и друге. Облик слободне круне зависи од катактеристика раста скелетних грана сорти. Поред тога облик слободне круне се мења ступањем сорти на пун род. Скелетне гране су врло жилаве и издржљиве под условом да је угао под којим грана излази из дебла повољан. У супротном, посебно у случајевима када две или више грана излазе из једног места у средини стабла, долази до цепања. До ових појава долази под теретом рода али и снега.


Лист дуње је карактеристичног облика и изгледа. Када су стабла здрава он је тамно зелене боје и са доње стране маљав. Старењем листова маљавост престаје да буде изражена. Крупноћа листа дуње је врло различита, и креће се од врло крупних (нпр. врањска), где може достићи дужину и до 18 cm, до ситних (лесковачка). У случају појаве вироза, лист дуње постаје изузетно ситан. Листање у дуње почиње релативно рано у односу на цветање, обично око 20 дана пре цветања. Лист дуње је активан практично до дубоке јесени, па зато често и не опадне са стабла јер му се хлорофил није разградио нити формирао слој за одвајање између лисне петељке и гране.


Из мешовитог пупољка дуње развија се у пролеће кратак пораст, дужине од 5 до 15 cm са 3 до 5 нормално развијених листова на чијем врху се потом појављује појединачни цвет из кога се добија један плод. Цвет дуње чине 5 врло лепих круничних листића беле боје или беле боје са црвеним врховима, 5 чашичних листића, 25 до 30 прашника и 5 слободних тучкова. Након заметања плода гранчица која носи цвет престаје да расте. Дуња спада у воћне врсте које врло касно цветају, после ње цвета практично само мушмула. Она у нашој земљи, у разним рејонима, цвета од половине априла до половине маја и цветање траје релативно дуго, од 8 до 20 дана. У бујнијих летораста се дешава да се доњи цветови налазе у стању цветних бутона док су у горњем делу већ прецветали.


Плод дуње је лажни, јер се развија из цветне трубе и задебљале цветне ложе. Маса, односно тежина плода је врло различита и креће се од 50 грама у неких дивљих врста и украсних форми до чак 2 000 грама у културних сорти. По облику плод може бити округласт (јабучаст), издужен (крушкаст), звонаст, спљоштен итд. Петељка плода је практично гранчица на којој је настао цвет. Покожица је глатка или маљава, равна или неравна у пуној зрелости лимунасто жуте боје и врло пријатног мириса. Месо плода је сочно, тврдо, опоро, киселослатко и ароматично. У месу плода се често налази мноштво камених ћелија. Обично се у 5 семених кућица налази од 5 до 35, понекад и више семенки, слепљених слузастим, слатким материјама. Семенке су смеђе боје, неправилног облика, у семеним кућицама које су окружене појасом склеренхимских ћелија.


За успешну комерцијалну производњу дуње веома је значајно да се изврши добар избор локације. То значи да би требало да се пре подизања дуњика, поготово на већим површинама, установи да ли постоје услови за њено гајење. То су климатски услови, земљишни услови и орографија терена.


Дуња је хелиофилна (светлољубива) воћка, па јој највише одговарају добро осветљена места. Уколико су стабла дуње засењена, она слабо рађају, у прегустом склопу рађају само по периферији круне. Плодови у сенци не добијају сортно карактеристичну арому и знатно су зеленији и маљавији од нормално осунчаних плодова. Светлост као фактор успешне производње код нас не представља никакво ограничење.


Ограничавајући фактор ширења дуње је управо топлота. Дуња добро расте у условима виноградарских зона, док у хладнијим зонама и на већим надморским висинама често страда плод па и дрво. Дрво дуње измрзава на око -27° C, док део родних пупољака и старијих грана измрзава већ на -23°C. Северна дуња, коју је створио Мичурин, издржи и до -35°C а да не дође до било каквих промена тј. оштећења. Измрзавање корена дуње јавља се на температури од -12°C. Оштећења цвета дуње настају већ на -1°C у фази отворених круничних листића, док ако нису отворени оштећења ће настати на око -1,5°C. Плодови дуње, уколико буду изложени дејству раних јесењих мразева почињу да измрзавају на -2,2°C док се нпр. плодови јабуке смрзавају на -1,97°C а крушке на -1,8°C.


Количина воде у појединим органима дуње се креће до 85%, па се зато без довољно воде у земљи и ваздуху она не може успешно гајити. Ипак, дуња сразмерно добро подноси сушне периоде. У екстремним случајевима савија листове у трубицу ради смањења транспирације. За нормалан раст и успешно гајење дуње, у литератури се наводи да је потребно да падне годишње 750 до 990 mm воде са добрим распоредом у току вегетације. Међутим у пракси се показало да се дуња веома успешно гаји и у воћарско-виноградарским крајевима где најчешће не падне више од 600 mm воде годишње. Ипак она даје знатно боље резултате у условима наводњавања па оптималну влажност земљишта треба одржавати током целе године, а посебно у августу и септембру када је прираст плодова најинтензивнији.



Ветар у интензивним засадима дуње наноси велике штете. Ако дува после јачих киша може да изазове нагињање стабала. Он може утицати и на одваљивање појединих скелетних грана или круне дуње. Поред тога, ветар утиче и на испаравање воде из земљишта, интензитет транспирације, на опрашивање воћака а пред бербу може да изазове значајно опадање плодова дуње. Због тога је на ветровитим положајима пожељно подизати заштитне појасеве.


Најпогоднија земљишта за дуњу су она која су умерено влажна, пропусна и богата хранљивим материјама. Тешка и влажна земљишта, као и јако сува и песковита и карбонатна су непогодна за гајење дуње. На јако карбонатном земљишту дуња на дуњи је угрожена хлорозом. Стабла дуње врло повољно реагују на ђубрење стајњаком па је као и код других воћних врста пожељно да садржај хумуса буде што виши, макар 2-3%. Пракса је међутим показала да има врло успешних засада који су подигнути на земљишту са свега 1% до 1,5% па чак и мање хумуса.
Дебљина ораничног слоја за дуњу треба да буде најмање 50 – 60 cm, да би се дуња нормално развијала.


Што се орографије тиче, приликом избора места за подизање дуњика треба обратити пажњу на надморску висину, експозицију и нагиб (инклинацију) терена.



Владан Трандафиловић, дипл.инг.спец.ампелографије