Гајење купине у Србији је почело 70-их година прошлог века. У почетку су то биле врло мале површине, али се са појавом сорти без бодљи она нагло повећала и сада већ имамо неколико хиљада хектара под купином. За њу је и раније била изражена цикличност што се тиче и површина и цена у откупу, али се она после неколико кризних година поново враћала у нову производњу и откуп за извоз.


Сведоци смо да су последње године заиста биле катастрофалне за произвођаче купине. Откупна цена није покривала ни основне материјалне трошкове производње, па су произвођачи на озбиљном губитку што се тиче производње купине. Поставља се оправдано питање зашто је то тако и где је излаз из кризе и шта је довело до оваквог стања. Као прво десило се неколико крупних промена на светском тржишту купине. Производња је повећана у неколико земаља које су нам сада највећа конкуренција. Треба истаћи податак да је светска потрошња негде око 150 000 t и да све земље желе да уђу у ту квоту.


Други велики проблем је сортимент који је заступљен у нашој земљи, као и сама технологија гајења. Појавом наше сорте Чачанска бестрна купина је доживела наглу експанзију, јер се ради о врло приносној сорти која рађа од 25 до 50 t/hа. Она је врло брзо потиснула све остале сорте и сада је заступљена са 90 % у сортименту наше земље. Поред велике родности која се показала као мана, има и доста крупан род, али слабије чврстине који после смразавања враћа црвену боју што извозницима купине никако не одговара. Сама технологија гајења сорте Чачанска бестрна није била адекватна, јер су произвођачи остављали велики број изданака у жбуну (више од 5) како би постигли што већи принос, али се то веома лоше одразило на квалитет и могућност продаје.



Излаз из постојеће ситуације постоји само под условом да се кроз добро осмишљен план уради следеће:

- да се процени оптимална површина под купином у Србији у рејонима где даје најбоље разултате;

- да се изведе планска замена сортимента увођењем нових сорти високог квалитета, као што су Lohnes, Chester, Triplkraun, и др. (овде је проблем што је већина ових сорти заштићена лиценцним правом);

- увођење савремене технологије у производњу уз обавезно наводњавање и постављање заштитних мрежа или фолије;

- уговарање производње кроз удружења или преко задруга што би омогућило загарантован пласман кроз извоз или прехрамбену индустрију.




Јован Милинковић дипл. инг.