Старе, аутохтоне сорте су донори гена који су одговорни за специфичне особине: отпорност према проузроковачима болести и штеточинама, обојеност, арому, отпорност према абиотским факторима средине, складишне особине – трајашност. Схватање да су све старе сорте отпорне према проузроковачима болести је погрешно јер и међу њима има осетљивих. Један од разлога њихове отпорности у агрономском смислу је технологија гајења у тзв. затрављеним воћњацима на великим растојањима садње на мањим површинама и у вишесортним засадима. У таквим условима патогени јабуке се слабије развијају и имају мањи потенцијал.


Први и незаобилазни услов за гајење неке сорте јабуке у органском поступку је њена отпорност односно мања осетљивост према биотским и абиотским факторима. Гајење отпорних сорти има вишеструки значај са еколошког али и економског аспекта. Засади старих сорти доприносе очувању биолошке разноврсности и стабилности агроекосистема. Поред могућности продаје у свежем стању плодови аутохтоних сорти су погодни и за прераду у сокове, воћно вино, воћно сирће, ракију, за сушење.


Аутохтоне сорте јабуке распрострањене су као појединачна стабла или у мањим засадима на великом броју локалитета у Србији, а посебно на подручјима централне и западне Србије на обронцима планина Копаоник, Голија, Каблар.


Будимка је стара одомаћена сорта, претпоставља се да је донета са Истока. Стабло је бујно, дуговечно, ретке, ускопирамидалне круне. Плод је средње крупан, лоптастоколачаст, често асиметричан, зеленкасто-жуте боје покожице, са сунчане стране прекривене бледим руменилом. Месо је беличасто, чврсто, недовољно сочно, слатко до благо накисело. Сазрева половином октобра. Плодови се могу чувати до краја маја. Средње је отпорна према проузроковачу пепелнице (Podosphaera leucotricha) и чађаве краставости (Venturia inaequalis).



Будимка – клон Градац.

Одликује се виталним, бујним стаблима, уске крошње, обилне родности. Плодови су средње крупни, колачастог облика, зелене основне боје покожице, са мало допунског руменила са сунчане стране, уз присуство рђасте превлаке око петељке. Показује значајну отпорност према проузроковачу чађаве краставости (Venturia inaequalis), у условима када није вршена заштита фунгицидима.



Будимка – клон Ариље.

Највећи број варијетета и клонова Будимке пронађен је управо у ариљском подручју. Један од најбољих клонова ове сорте пронађен је у селу Миросаљци. Одликује се веома виталним, умерено бујним стаблима, отвореније крошње. Плодови су крупни, уједначене масе, издужено колачастог облика, светлозелене основне боје покожице, која је већим делом плода прекривена допунским атрактивним руменилом. Изузетно је високе родности. Испољава задовољавајућу отпорност према проузроковачу чађаве краставости.



Кожара – клон Градац.

Карактерише се релативно бујним стаблима средње отворене крошње, високе родности. Плодови су средње крупни до крупни, колачастог облика, рђасте боје, храпаве покожице, израженог киселог укуса, сочни, пријатне ароме. Нема симптома чађаве краставости на листу нити на плодовима у условима без заштите. Погодна је за органску производњу.



Кожара – клон Ариље.

Одабрани клонови ове сорте на локалитету Ариље одликују се знатно мањом бујношћу у односу на стандардну сорту Кожару. Плодови су крупни, округласто колачастог облика, уједначене масе, танке златно рђасте боје покожице, прекривене благим руменилом са сунчане стране. Месо је жућкасто беле боје, хрскаво, избалансираног односа шећера и киселина, веома пријатног укуса. Плодови не опадају пред бербу. Показује значајну отпорност према проузроковачу чађаве краставости.



Ђулица.

Аутохтона сорта јабуке спорадично распрострањена на подручју Централне Србије. Неки аутори сматрају да ова сорта представља клон сорте Будимке (Ђуле). Њен плод је знатно ситнији у односу на плод Будимке, док је према другим помолошким карактеристикама веома сличан са матичном сортом.



Крстовача.

Веома стара сорта непознатог порекла. Највише је има у Полимљу. Отпорна је према већини проузроковача болести и штеточина. Плод је крупан, зелено-жуте боје са допунским руменилом. Месо је сочно и ароматично. Сазрева крајем септембра или почетком октобра.



Шуматовка.

Аутохтона сорта непознатог порекла. Стабло је веома бујно, уске, пирамидалне круне. Плод је ситан (50-80g), издужено лоптастостог облика, танке, зеленожуте основне боје покожице, прекривене тамноцрвеном допунском бојом са сунчане стране. Месо је беличасто, чврсто, слатконакисело. Сазрева крајем октобра и плодови се чувају веома дуго (до маја). Отпорна је према проузроковачу чађаве краставости (Venturia inaequalis).




Магдалена Тодоровић дипл.инг.