Стабла дуда су код нас позната из времена када су њеним лишћем хранили свилене бубе за производњу свиле. Данас красе вртове својом сеном и богатством слатких плодова, који су намењени за различиту употребу.

Зреле плодове дуда можемо јести сирове, можемо им додати павлаку, прилично слатке су већ саме по себи, а можемо их додати као прилог за пудинг, воћне салате, воћне купове, пите... Плодови дуда употребљавају се за кување мармелада, желеа, за сокове, сирупе, вино, можемо сушити плодове за касније време или од плодова пећи ракију такозвану дудувачу. Од плодова можемо направити одличне сладоледе, креме и шербете, а дудов сос се добро слаже са печеним месом јаког укуса, пре свега од дивљачи, јагњетине или уз печену гуску.



Плодови дуда могу послужити као сезонско воће и нешто ново у нашој кулинарској понуди јер дозрева постепено крајем јуна и у јулу некада још у августу. Плод је сочан и освежавајућ, помаже код неких обољенја као што су протин, водена болест, упала слузокоже уста, шећерна болест (диабетес).

Бели дуд (Морус алба) – плодови су бели до бело жуте, повремено ружичасте боје,
Црни дуд (Морус нигра) – плодови су тамно љубичасти или црни, имају високу заступљеност антоцијана у боји
Црвени дуд (Морус рубра) – сличан је црном дуду, са тиме да су плодови у зрелој фази црвени.

У јесен су листови црвеног дуда посебне златно жуте боје зато је такође и лепо украсно дрво. Имамо и саднице дуда који нема плодова, намена му је украсна и за сену.

Садницу можемо посадити и на земљу слабијег квалитета а крошњу обликујемо по потреби и желји, орезујемо је у фази мировања, зиму подноси врло добро, дуд нема наметника и болести тако да прскање није потребно, што доприноси здравим и еколошко чистим плодовима. Код брања плодова најбоље је ставити простирку испод дрвета и затим дрво трести тако да имамо чисте плодове.

Уколико настане мрља од зрелог плода дуда најлакше је одстранимо, ако је протрљамо са плодом незрелог дуда.



Дудиње садрже око 10% инвертног шећера, око 2% слободних органских киселина (лимунске и јабучне), витамин Ц, слуз, пектинске и друге корисне материје.

Зреле, врло слатке беле и ароматичне накисело-слатке тамнољубичасте или потпуно црне дудиње једу се свеже, прерађене или осушене. Осушене дудиње могу да замене шећер и због тога их мељу и додају тесту при изради слаткиша.

У народној медицини свеже недозреле дудиње се дају против пролива, а зреле као благ лаксанс. Сок дудиња дају и за лакше искашљаванје, знојење и мокрење, за испирање код запаљења грла и уста, нарочито сок црних дудиња, који делује и антисептично.

У корејској традиционалној медицини од лисних пупољака дуда које сакупљају преко зиме и суше справљају чај против гојазности и обољенја кардио-васкуларног система. Прашак од коре дуда употребљава се споља у облику мелема за брже зарашћивање рана, а одвар коре пије се код повишеног крвног притиска.

У Кини је кора дуда састојак биљних смеша за лечење шећерне болести. У западној Европи и на Балкану у исте сврхе користе осушено дудово лишће које се понегде као прашак посипа по храни (нпр. вариву).

Антидијабетично деловање се делимично приписује присуству витамина Б2 и има значај као допунска терапија.

У Јапану се из цветова дуда израђује козметички крем за одстрањивање пега и других нечистоћа на кожи.

Од ферментираних зрелих дудиња у народу се пече ракија дудовача.

Млади, здрави и потпуно развијени листови беру се током лета и суше у танком слоју на промаји у хладу.Још од времена Диоскорида препоручује се горка кора корена дуда као лек против цревних паразита (нарочито против тение одн. тракавице – пантличаре).