Највећа опсаност од ниских температура воћкама прети у прелазној фази из фазе вегетације у зимско мировање те касније - у фази прелаза из зимског мировања у вегетацијски период. Воћке ће у правилу у зимским месецима бити изложене ниским температурама када могу страдати пупови, ситно грање па и цело стабло услед смрзавања. Нису сва ткива једнако отпрна на ниске температуре, а то зависи од много фактора, а један је и расположива резерве хране.


Надземни делови ће издржати температуре и до -35 °C, али ће корен страдати на -9 до -10°C. Цветни пупољци су осетљивији од лисних и дрвенастих. Цветови и заметнути плодови страдају већ при температури од -2 до 1,5°C. Услед промрзавања могу се појавити пукотине или некротичне пеге на стаблу.


У нашим крајевима ниске зимске температуре су "нормална" појава. Последице изазване појавом зимских мразева могу се у многим случајевима избећи превентивним мерама као што је правилан избор положаја, природно отпорнијих врста и сората према мразу, избор подлоге итд. Осим превентивних мера, неопходна је и примена агротехничких мера које омогућавају да се воћке одрже у стању што веће отпорности на мразеве. Агротехничким мерама потребно је спречити пребујан раст летораста, касно завршавање вегетације, слабије одрвењавање летораста, претерано исцрпљивање воћака родом, јача оштећења органа узрокована штеточинама.


Једна од превентивних мера у спречавању неповољног деловања мраза, а која се показала ефикасном и је кречење дебла и јачих грана кречом у јесен након отпадања лишћа.



Понекад се и након свих предузетих мера могу на деблу и гранама појавити некрозе и пуцање коре и то најчешће са југозападне стране. На тим местима испуцалу кору треба што пре приљубити поново уз дрво и повређени део премазати воћарским воском. У случају тежих страдања треба приступити вакцинацији "на мост" које код младих воћака даје добре резултате.


Ради правилне неге воћака оштећених појавом зимског мраза, потребно је после сваке јаче зиме и пре кретања вегетације прегледати воћњак, посебно она стабла која су била оптерећена родом или су била слабије виталности. Код старих, слабих и исцрпљених воћака, ако се примете јача оштећења, најбоље је пред почетак вегетације обавити подмлађивање воћке.


Пролећни мразеви јављају се најчешће у фази цветања. Тада затворени или отворени цветови и тек заметнути плодови могу бити потпуно или само делимично уништени. Цветни пупољци су најосетљивији на касне пролећне мразеве.


Касни пролећни мразеви могу учинити велике штете у смислу да униште целу бербу. Заметнути плодови су још осетљивији од цветова и пропадају на температури од -1,2 до 2 °C, док цветови страдају на -2,0 до -3,0 °C. Поједини делови цвета су такође неједнако отпорни према мразу. Најосетљивији је семени заметак, а најотпорнији полен.


Заштитне мере су многобројне и разноврсне, а темеље се на одгађању почетка цветања и спречавању снижавања температуре на критичну тачку ( Мраз и суша - јесу ли то стварно непредвидиве појаве ).


Одгађањем почетка цветања може се у потпуности избећи опасност од касних пролећних мразева. То се може остварити избором врсте и сорте које касно цветају, избором бујних подлога које успоравају цветање, избором хладнијих положаја на којима цветање мало касни те прскањем стабала фитохормоналним средствима. Опасност од појаве мраза знатно је мања у близини већих водених површина, изнад необрађеног земљишта и на јужним обронцима.


Мере заштите своде се на спречавање снижавања температуре на критичну тачку. Као превентивна мера заштите најчешће се примењује задимљавање, а на већим површинама орошавање вештачком кишом. Ако се задимљавање благовремено примени може се повећати температура и до 1,5 степен. Овај начин је јефтин и практичан. Постиже се паљењем унапред спремљених, тешко сагорљивих материја ( коров, натрула слама, плева, кукурузовина, старе гуме итд. ). Ове материје се стављају у гомиле по воћњаку, а треба их тако распоредити да у правцу ветра буду што гушће. По потреби их палити. Ова мера при јаком мразу није довољна.


Орошавање вештачком кишом треба почети када температура ваздуха падне на нула степени, а траје све док постоји опасност од мраза.Непрекидним прскањем обичном водом, у виду распрскавања и стварања измаглице у критично време може се обезбедити повећање температуре. Постиже се заштита и при јачим мразевима. Користе се распрскивачи који прскају цветове или заметнуте плодове воћака водом у виду измаглице. Вода која кваси органе воћака, услед ниске температуре претвара се у лед тј. заштитну скрамицу. Тада се ослобађа топлота која штити пупољке, отворене цветове и заметнуте плодове од мраза. Квашење треба да траје све док траје мраз. Престати кад лед на биљкама почне да се топи. Распрскиваче треба поставити у темена равностраних троуглова, при чему једна ротација треба да се обави за један минут.
Резидбом, којом се родним гранчицама обезбеђује такав положај да су им цветни пупољци већим делом окренути наниже, за разлику од оних који су окренути на горе, може се повећати температура за један степен, па су самим тим мање изложени мразевима.












Постоје и друге методе ( загревање помоћу разних пећи, авиометоде ), али оне су скупе и захтевне. Заштита је сигурна и примењују се само код економски оправданих, већих засада. Спречавањем снижавања температуре на критичну тачку може се обезбедити успешна заштита од касних пролећних мразева.