У Србији има 1.966.000 стабала ораха која дају просечан род од 24.000 тона годишње, али то није ни половина потреба у земљи која, како каже др Раде Милетић из Института за воћарство у Чачку, "има повољне агроеколошке услове за интензивну производњу ове воћке".


"Приноси по дрвету од 5,4 до 14,6 килограма су недовољни јер се производња заснива на сејанцима, стаблима генеративног порекла која расту спонтано у природи. Увоз није оправдан јер постоје велике могућности за повећање домаћег рода. Поврх свега, узимањем само неколико ораха дневно знатно се смањује опасност од срчаних болести, а засади се увек вишеструко исплате", каже Милетић за „Политику”.


Он је један од водећих српских стручњака за ову воћку и управо је, са мр Светланом М. Пауновић, објавио монографију под називом „Орах”, у издању Института. Сведочећи о употребној вредности, аутори се позивају на најновија истраживања америчких стручњака (др Линда Пош, 2011) и доказе да је језгро ораха богато омега-3 масним киселинама. Свакодневним уношењем од 30 до 50 грама снижава се холестерол јер мононезасићене масти спречавају оксидацију лошег (ЛДЛ) холестерола и његово таложење у зидовима артерија.


И са оваквом производњом, где су најбројнији сејанци са ситним плодовима и масом језгра од 2,9 до 7,8 грама, као и коштунци и бапци (орњаши, крупни плодови са малим језгром), Србија заузима пето место у Европи и дванаесто у свету. Међутим, Милетић истиче да би преласком на гајење сортних ораха наши воћари остали честити јер ова биљка може да рађа и 80 година и три пута да надживи јабучњак.



"Први приходи од ораха стижу тек после четири године па је с почетка, ради повећања прихода, потребно гајити узродице, рецимо кајсије. За пример о економичности производње, узели смо хектар здруженог засада са 116 садница ораха и 348 садница кајсије. Материјал, услуге и рад на припреми земљишта и садњи коштају 4.650 евра а у следеће четири године још 3.750. Али, трошкови подизања овог здруженог засада мањи су три или три и по пута него за јабуке и крушке."


Милетић је извео рачуницу и за један хектар ораха у монокултури, са укупно 116 стабала и просечном ценом од шест евра по килограму језгра. Он предвиђа да би тај засад сортних ораха током 60 година рађања власнику донео чисту зараду од чак 479.214 евра.


"Прве четири године био би стално на губитку, за укупан износ од 5.052 евра, али од пете почиње да зарађује. Од 10. до 60. године старости рачунам на принос од 40 килограма ораха у љусци по стаблу, односно 4.640 на хектару. Чисто језгро је упола лакше и његова вредност износи 13.920, док трошкови производње достижу 4.500 евра годишње. То значи да би током пола столећа сваке године добитак на једном хектару ораха био по 9.420 евра.“


Део такве добити, разуме се, враћао би се у воћњак, улагањем у савремене машине, као што то чине Италијани. Код њих се примењују машински тресачи и усисивачи који купе орахе, крцкалице и калибратори.


Орах не захтева много воде а пре бербе довољна су само два или три прскања препаратима, што ову воћку чини погодном за гајење на већим плантажама и с малим бројем радника. У средишњој Србији, истиче Милетић, тренутно је највећа у околини Аранђеловца, на десет хектара, са сортама расна и шеиново, а у Хомољу је у плану плантажа ораха на 30 хектара.





Гвозден Оташевић


Текст преузет са https://www.politika.rs/