Воћарство је једна од најпродуктивнијих пољопривредних грана. Значајан број воћних врста омогућава коришћење бројних локација и подручја са веома различитим земљишним и климатским условима за воћарску производњу.

За гајење воћака могу да се користе и земљишта слабија у погледу физичких, хемијских и других особина као и земљишта са већим нагибом. Производњом воћа остварује се 10-20 пута већа вредност производње по хектару него при производњи пшенице и кукуруза.



Шљива

Прозводња шљиве и прерађевина од шљиве има велики привредни и друштвено економски значај, због повољних природних услова и традиције гајења ове воћне врсте. Шљива је воћна врста умерено континенталне климе која се на просторима Србије прилагодила различитим условима. Веома је адаптивна и успева чак и на преко хилјаду метара надморске висине. Сматра се да се од шљиве може добити преко 50 прерађених производа док се код нас добија око 30.

Укупан број родних стабала у Србији износи 42,6 милиона са тенденцијом незнатног опадања по просечној стопи од 0,2% годишње. У структури укупне површине под воћем шљива заузима доминантно место, са учешћем више од половине. Највећи број стабала шљиве налази се у Централном делу Србије 94%. Један од основних проблема је и незадовољавајућа старосна структура засада. Просечан принос шљиве код нас износи 9 килограма по стаблу односно 3,3 тоне по хектару, што је за 1,6 тона ниже у односу на остварени европски просек. Највећи просечан принос у Европи има Словенија са преко 20 тона по јединици површине. Европска унија остварује просечан принос од 9,2 тоне по хектару. Према оствареном обиму производње код нас шљива учествује са 42%. Највећи произвођач је Руска Федерација.

Иако у Србији нема егзактних података о сортименту може се рећи да се гаји веома велики број сората од аутохтоних чији је типичан представник пожегача па до најплеменитијих сорти.Генерално гледано структура сортимента доста је неповољна јер се процењује да аутохтоне ракијске сорте учествују са једном половином, оне су изразито осцилирајуће родности и врло различитог па чак лошег квалитета плода.

Знатно већу пажњу треба усмерити на маркетиншке активности, што подразумева висок квалитет суве шљиве, атрактивно пакованје и дизајн амбалаже,одговарајућа цена,правовремена дистрибуција и одговарајуће промотивне активности како би се повратила изгубљена тржишта.

Регионално посматрано највећи произвођач је Колубарски округ. У структури прераде шљиве доминантно учешће има производња ракије, наиме у ракију се преради 66% укупне производње шљиве.Просечна производња ракије износи 44,8 милиона литара са тенденцијом пораста по стопи од 2,9% годишње.

У суву шљиву преради се 3,4% укупне производње, што је лимитирано тржишним потенцијалима, односно тражњом, како на домаћем, тако и на међународном тржишту. Просечна производња суве шљиве износи 4,3 хиљаде тона са тенденцијом повећања по стопи од 2,3% годишње.

На жалост може се констатовати да смо изгубили раније позиције у извозу овог производа, пре свега услед неодговарајуће крупноће шљиве, квалитета и технологије сушења.



Вишња

Представља значајно и перспективно воће, пре свега са становишта извоза на међународно тржиште. Спада у групу висококвалитетног деликатесног воћа. Има значајну нутритивну, лековиту, дијететску и технолошку вредност. Користи се у свежем стању или као сировина за прераду, углавном у сокове,нешто мање у джемове, слатко, јогурте и мармеладе, ликере, ракије, компоте, а служи и као сировина у кондиторској индустрији.

Просечан број родних стабала под вишњом у Србији износи 8,6 милиона са тенденцијом благог раста по просечној стопи од 1,6% годишње.

За вишњу је карактеристично да је веома адаптивна, успева чак и до 1000 метара надморске висине али јој највише одговарају терени од 400-800 метара. Принос вишње по стаблу у Србији релативно је скроман и износи 2,5 т по хектару што је за 60% ниже у односу на остварени европски просек. Највећи просечан принос у Европи има Грчка са 12 тона по јединици површине. У последњих пет година просечна производња вишње на нивоу је од 72.000 тона, у структури производње воћа вишња учествује са 7,8%.



Бресква

Бресква представља веома цењено и квалитетно воће. У исхрани се углавном користи у свежем стању, а мањим делом као сировина за индустријску прераду. Потрошња углавном има сезонски карактер. Релативно рано ступа у род, а максималне приносе остварује у шестој години гајења.

Просечан број родних сатабала под бресквом у Србији у периоду од 2000. год. износи 3,8 милиона са тенденцијом умереног раста по просечној стопи од 2,4% годишње. У структури укупних површина под воћем бресква учествује са нешто преко 3%. Принос брескве по стаблу просечно износи 12 кг, односно 6,1 т/ха, што је дупло мање у односу на остварени европски просек. Највећи принос у Европи има Француска са 20 т/ха. За брескву је карактеристично да добро подноси сушу, а нешто већу осетљивост показује према позним пролећним мразевима и високој влажности. У посматраном периоду просечна годишња производња у Србији је износила 48.000 т. У структури производње анализираног воћа у Србији бресква се налази на шестом месту са учешћем од 5,3%. Просечна европска производња брескве износи 4,2 милиона тона. Највећи европски произвођач је Италија. У структури европске производње Србија учествује са 1,1%.

Регионално посматрано највећи произвођач брескве у Србији је округ града Београда, који даје 46% просечне домаће производње. Повољни климатски услови, близина тржишта утицали су на поменути обим производње. Следе Сремски, Подунавски, Јужно банатски и Северно бачки округ који укупно дају 80% производње.


Кајсија

Кајсија поседује значајну комерцијалну и нутритивну вредност. У исхрани се користи у свежем стању и у виду разних прерађевина сокова, слатког, пекмеза, ракије, мармеладе, компота итд. У новије време у свету користи се и као сушена,односно дехидрирана са значајним нутритивним вредностима.Релативно рано ступа у род тако да већ у трећој години постиже доста високе приносе.

Просечан број родних стабала под кајсијом у Србији у периоду од 2000. г. износи 1,6 милиона са тенденцијом незнатног раста по просечној стопи од 0,6% годишње. У Централној Србији налази се три четвртине површина под кајсијом. Произвођачи се тешко одлучују да подижу засаде под кајсијом због велике осетљивости на ране пролећне мразеве као и због болести и штеточине које је нападају. Принос кајсије по стаблу просечно износи 13 кг, односно по хектару 11,7 тона. Највећи просечан принос у Европи има Словенија са 17 т/ха. Европска Унија остварује просечан принос од 10 т/ха.

Кајсија је слабо отпорна на ниске температуре, односно веома реагује на позне мразеве, који често веома редукују принос. Ризик у производњи кајсије испољава се у раном цветању када је изложена раним мразевима. За кајсију је карактеристично да периодично рађа, услед измрзавања генеративних органа, а доста често је и присутно сушење стабала услед болести апоплексије. У структури производње воћа кајсија се налази на деветом месту са учешћем од 2,3%. На кретање производнје поред климатских утицаја имају и економски фактори.

Просечна европска производња кајсије износи 846 хиљада тона. Највећи европски произвођач је Италија. У структури европске производње Србија учествује са 2,5%. Многе земље су захваљујући савременом начину гајења кајсије повећале производњу за неколико пута нпр.Италија за 2,8 пута,Турска 3,9 пута и Грчка за преко четири пута.

Регионално посматрано највећи произвођач у Србији је округ града Београда који даје 39% просечне домаће производње. Следе Северно бачки, Јужно бачки, Мачвански и Подунавски округ који дају две трећине укупне републичке производње.




Трешња

Трешња представља перспективну воћну врсту, али значајно заостаје за производњом вишње. Добро успева у брдовитим подручјима и већим надморским висинама. Представља рано воће. Има изразито сезонски карактер потрошње. Највише се користи у свежем стању, а мање у виду прерађевина. Просечан број родних стабала под трешњом у периоду од 2000. године износи 1,8 милиона са тенденцијом благог пада по просечној стопи од 0,7% годишње.

У Централној Србији налази се три четвртине стабала под поменутом воћном врстом. Принос трешње по стаблу просечно износи 11 кг, односно по хектару 3,3 тоне, што је мање у односу на европски просек који износи 4,3 тоне. Највећи европски произвођач је Немачка. У структури европске производње Србија учествује са 2,7% и налази се на једанаестом месту.

Регионално посматрано највећи произвођач трешње је округ града Београда који даје 17% просечне домаће производње. Следе Мачвански, Браничевски, Нишавски и Пчињски округ.



Владан Трандафиловић, дипл.инг.
спец.ампелографије