Основни задатак зимске резидбе у засадима јабуке је да оствари оптималне услове за формирање квалитетних цветних пупољака, односно ограничење трајања вегетативног раста, пуно и директно осветљење и добар енергетски биланс у току периода акумулације. Ограничавање вегетативног раста постиже се оптималним оптерећењем воћке родом и остављањем оноликог броја тачака вегетативног раста а према вегетативном потенцијалу воћке.

Пуно осветљење се постиже растерећењем врхова скелетних грана и проређивање обрастајућег дрвета. Остварењем ова два чиниоца стварарју се предуслови за добру акумулацију и диференцирање цветних пупољака.



Основа за формирање кратких родних грана је једногодишње неродно дрво са вегетативним пупoљцима одређеног квалитета. На стаблима јабука срећу се две групе једногодишњих грана:



1, Умерено бујне гране (леторасти) који су избили из двогодишњег обрастајућег дрвета. Зависно од места у круни воћке могу бити већег или мањег значаја. Вршни леторасти, као јаче развијени често су слични водопијама па њих углавном треба уклањати из разлога ометања исхране нижих делова и засењавање унутрашњости круне. Најквалитетнији леторатси за формирање младог родног дрвета јабуке су умерено бујни леторасти дуж скелетних грана. Они се приликом резидбе углавном само проређују одн. уклањају прекобројни а остављени се не прекраћују. Остављање оптималног броја оваквих летораста приликом сваке резидбе гарантује нормално подмлађивање, редовно рађање са добрим квалитетом плодова . Овако остављени леторасти током вегетације формирају на врховима неколико нових младара а у средњем и нижем делу краће или дуже нове избојке са цветним пупољцима на врху. Режу се тако што се на њима остављају све кратке родне гране и само један од нових летораста (изврши се прекраћивање одн. превођење). Ако их има у већем броју и самим тим конкуришу један другом врши се њихово оптимално проређивање првенствено слабије развијених да би се из њих развили нови младари који ће следеће године послужити за формирање родних грана.



2, Бујне једногодишње гране (водопије) које су најчешће избиле из спавајућих пупољака на скелетним гранама. Оне су дуго расле и због тога су оскудно снабдевене резервним материјама а често и недовољно здрвљењене. Оне у глобалу немају производни значај па се резидбом уклањају до основе.
Уколико су воћке бујније са развијеним крунама резидба је мање детаљна и своди се на јаче проређивање или растерећење врхова грана. Када се ради код сората са израженом вегетативном активношћу и рађањем на вршним деловима круне пажњу треба посветити форсирању образовања кратког обрастајућег дрвета на нижим деловима грана.
Код сората са кратким дрветом (углавном спур селекције) које обично иду у густој садњи резидба мора да буде детаљна са прекраћивањем, подмлађивањем и проређивање кратког старијег дрвета на коме се налазе родне гранчице.
Код резидбе уопштено да би се обезбедила продуктивност и најнижих делова круне са врхова је потребно уклањати јаче развијено једногодишње и старије дрво и тиме регулисати појачани доток воде са хранивима и боље осветљење нижих делова. Што се тиче времена резидбе јабуке са истом би могло почети од опадања листа па до кретања вегетације. У време мразних дана треба је избегавати јер је у то време дрво крто па постоји опасност од лаког одламања јаче гране а и до могућности измрзавања ксилема и флоема. Међутим како је углавном реч о тањем обрастајућем дрвету које је подложно сталном обнављању евентуална оштећења практично немају значај.



Све у свему за агротехничке меру резидбе може се рећи да је једна од најзначајнијих мера у савременој производњи јабуке и један од основних параметара који нам диктира успешно, квалитетно и берићетно бављење овом производњом. Из тог разлога треба да јој се посвети изузетна пажња и да се што стручније уради са јасном визијом наредних вегетација.




Бобан Марковић дипл.инг.пољопривреде