Заснивање воћњака је озбиљан подухват који подразумева низ истраживачких радова и велико стручно знање, потребно за изналажење најбољих технолошких решења у гајењу јабуке у за конкретне социјалне, економске и еколошке услове.


Први услов успешне производње је добро изведено планирање и избор локације где ће воћњак бити заснован. Јабука је вишегодишња биљка. Подизање засада се мора извршити у складу са правилима струке јер су трошкови заснивања веома високи. Не смеју се направити грешке, зато што се током вишегодишњег периода експлоатације засада врло тешко могу исправити, и могу настати велике економске штете.


За гајење јабуке идеални су благо заталасани и нагнути терени са којих хладан ваздух отиче, односно врши се дренажа терена за време пролећних мразева. На таквим теренима за гајење јабуке најбоље су северне експозиције али се успешно могу користити и остале. Најлошије су југозападне позиције јер је на њима најјаче осунчавање па је честа појава ожеготина на плодовима, најинтензивније је исушивање земљишта, а могуће је и измрзавање дебла и појединих делова круне током зиме.


Посебно треба анализирати топлотне и светлосне услове терена, присусутво воде за наводњавање, влажност земљишта, учесталост елементарних непогода (град, ветар).Јабука може успевати на различитим типовима земљишта. Експлоатација различитих типова земљишта је омогућена избором великог броја подлога које јабуци стоје на располагању. Засади јабуке најбоље резултате постижу на плодним, дубоким и лаким земљиштима која су добро дренирана и у које коренов систем лако продире. Она треба да имају добар водни, ваздушни и топлотни режим. Плитка земљишта, без влаге, треба да буду избегнута за гајење јабуке.



Избор сорти јабуке за гајење је веома значајан са аспекта рентабилности производње. Када се заснива нови засад јабуке, за сваку локацију треба изабрати одговарајућу сорту, која у складу са сопственим природним квалитетима, нуди највећу шансу за редовне приносе и добар квалитет плодова.Посебан значај у интегралној производњи јабуке имају сорте које су отпорне на поједине проузроковаче обољења. Гајењем ових сорти може се значајно редуковати потреба за третирањем фунгицидима, чиме се смањују трошкови производње али и загађење природе. Оне су створене дуготрајним оплемењивачким радом и највећи број ових сорти је отпоран на патогене који изазивају чађаву краставост, пепелницу и бактериозну пламењачу. Отпорност према проузроковачима болести не значи истовремено и потпуну ослобођеност од коришћења пестицида, пошто ниједна од створених сорти није отпорна на оштећења од инсеката.


Код стварања нових сорти отпорних на патогене најбитније питање које треба решити је да оне имају исти квалитет плода као и тренутно популарне комерцијалне сорте. Новостворене сорте из ове групе које обећавају за гајење у комерцијалној производњи су: Williams Pride, Modi, Topaz, Enterprice, Rubinola и друге. Сорта Rubinolа има и добар потенцијал за дуже чување у складишту.


Земљиште је један од основних чинилаца који утичу на успех воћарске производње, тако да се морају детаљно анализирати његове физиче, хемијске и биолошке особине. За успешно гајење воћака земљиште у коме се воћке саде треба да буде оптималнг физичког и механичког састава. Због тога је неопходно урадити анализу земљишта пре заснивања воћњака. Лабораторисјким испитивањем пожељно је да се утврде следеће физичке особине земљишта: педолошки опис профила, механички састав (садржај песка, праха и глине), порозност и ваздушни капацитет и хидролошке особине (пољски водни капацитет и влажност увенућа). Важније су хемијске особине земљишта и њих обавезно треба урадити пре подизања воћњака. Од хемијских особина земљишта треба утврдити: садржај хумуса, pH-вредност у калијум хлориду (или калцијум хлориду), садржај карбоната, садржај лакоприступачног фосфора, калијума, магнезијума и бора. Пожељно је утврдити и садржај мангана, гвожђа и цинка.


Основна припрема земљишта обухвата низ мера којима се особине земљишта доводе у оптимално или приближно оптимално стање за гајење воћака. Основном припремом земљишта се елиминишу или умањују стресни чиниоци који угрожавају производњу јабуке. Састоји се од мера којима се поправљају физичке и хемијске особине земљишта. Основна припрема земљишта по правилу се изводи на целој површини предвиђеној за заснивање засада јабуке.Саднице јабуке се саде у периоду зимског мировања - од опадања лишћа до појаве новог лишћа наредне вегетације.



Најчешеће се садња обавља у другој половини јесени, другој половини зиме и првој половини пролећа.Јесења садња у агроклиматским условима Србије даје добре резултате. У овом термину саднице се саде одмах након вађења из расадника. Такве саднице су свеже, пресеци на жилама лако зарастају и на њима се образују ситне, апсорпционе жилице које рано у пролеће, чим се земљиште загреје, омогућавају кретање саднице и њен интензивнији раст наредне године. Земљиште у јесен располаже са великом количином влаге, температуре су ниске па је и пријем садница добар. Воћњак у коме су саднице посађене у јесен мора бити ограђен, или свака садница појединачно мора бити заштићена одмах након садње, да би се спречило оштећење садница од стране дивљачи.


Под негом воћака подразумева се примена агротехничких и помотехничких мера како би се обезбедили оптимални услови за растење и плодоношење воћака. Од агротехничких мера најважнији су одржавање земљишта, ђубрење и наводњавање, а од помотехничких мера резидба воћака и проређивање плодова.Током животног циклуса, воћкама је за нормалан раст и плодоношење потребно 16 хранљивих елемената. Елементи које воћке усвајају у великим количинама зову се макроелементии где спадају: угљеник, кисеоник, водоник, азот, фосфор, калијум, сумпор, калцијум и магнезијум. Хранљиви елементи које воћке усвајају у малим количинама зову се микроелементи. То су: гвожђе, бор, цинк, манган, молибден, бакар и кобалт. Недостатак било ког елемента изазива низ поремећаја у функционисању воћке што битно смањује њене производне способности. Циљ ђубрења у интегралној производњи јабуке је да надокнади количине појединих хранљивих елемената које воћки недостају у зони кореновог система како би се животни циклус биљке одвијао нормално. Количине ђубрива које треба унети у земљиште одређују се према утврђеној плодности земљишта, изношењу хранљивих елемената везаних за пораст вишегодишњих делова биљке, формирање листова и формирање плодова.


Интегрална заштита биља представља модеран приступ контроли организама који могу причинити штете биљној производњи и тако угрозити производњу хране. Овај приступ се базира на комбинацији различитих мера које је потребно правовремено применити у циљу контроле штетних организама (патогени, штеточине, корови), а које истовремено обезбеђују позитивне економске ефекте производње и чувају здравље људи и животну средину.


Под овим појмом се подразумева биљна производња која садржи све елементе конвенционалних система биљне производње, с тим да се хемијске мере заштите препоручују када су исцрпљене све друге мере у борби против биљних патогена, штеточина и корова.





Глишић Драгољуб
Саветник за воћарство и виноградарство