Старе, аутохтоне сорте су донори гена који су одговорни за специфичне особине: отпорност према проузроковачима болести и штеточинама, обојеност, арому, отпорност према абиотским факторима средине, складишне особине – трајност. Схватање да су све старе сорте отпорне према проузроковачима болести је погрешно јер и међу њима има осетљивих. Један од разлога њихове отпорности у агрономском смислу је технологија гајења у тзв. затрављеним воћњацима на великим растојањима садње на мањим површинама и у вишесортним засадима. У таквим условима патогени воћа се слабије развијају и имају мањи потенцијал.



Први и незаобилазни услов за гајење неке сорте воћа у органском поступку је њихова отпорност односно мања осетљивост према биотским и абиотским факторима. Гајење отпорних сорти има вишеструки значај са еколошког али и економског аспекта. Засади старих сорти доприносе очувању биолошке разноврсности и стабилности агроекосистема.


Поред могућности продаје у свежем стању плодови аутохтоних сорти су погодни и за прераду у сокове, воћно вино, воћно сирће, ракију, за сушење.


Аутохтоне сорте воћа распрострањене су као појединачна стабла или у мањим засадима на великом броју локалитета у Србији, а посебно на подручјима централне и западне Србије на обронцима планина Копаоник, Голија, Каблар.




Мимица Костић-Ђорђевић дипл.инг.