У народу се пожегача још назива и маџарка, бистрица, плава шљива, ћустендилска шљива. Пореклом је из Азије. У Европу (Грчку) је дошла пре нове ере. Распрострањена је у Европи и Северној Америци. Некада је била водећа сорта шљиве код нас. Сазрева крајем августа и почетком септембра а на већим надморским висинама и касније. У хладњачама се плод може чувати до месец дана.


Стабло пожегаче на изданачком корену је средње бујно, а на корену џенарике бујно. Дебло пожегаче је осетљиво на измрзавање, нарочито на југозападним положајима. Круна је густа, пирамидална, и одликује се великом носивошћу. Гране су еластичне и ретко се ломе под теретом плода. Може се калемити на џенарику и белошљиву. Касно листа, нарочито клонови познати у народу као познице.


Пожегача је осетљива на пламењачу, рђу, рогач, а нарочито је осетљива на шарку шљиве, што јој и ограничава даље гајење и ширење као сорте. Осетљива је на штитасту ваш која брзо суши стабла. Није осетљива на монилију и мање је осетљива на напад шљивиних оса.


Цвета касно и експлозивно, а један пупољак садржи 1,3 цвета. Самооплодна је, па може да се гаји у моносортним засадима без опрашивача. Лако се прилагођава различитим климатским и земљишним условима. Најбоље резултате постиже на гајњачама и лакшим смоницама на источним, североисточним и северним положајима. Западни положаји нису погодни за гајење, јер на њима пати од недостатка воде.



Плодови су ситни и опадају, нарочито на изданку. Почиње да рађа у четвртој години и, уз примењену пуну агротехнику, рађа редовно и обилно. Пожегача се класично реже у периоду формирања круне, а касније се само изводи проређивање, без прекраћивања грана и гранчица. Због осетљивости на шарку шљиве, мора се бити веома обазрив при избору парцеле за подизање засада. Код нас је шарка толико раширена да је мало чистих подручја, а ако се неко одлучи да подиже засад, онда он мора бити у строго изолованом подручју, практично тамо где се до сад није гајила шљива и где нема засада шљиве у окружењу. Саднице за заснивање нових воћњака морају бити здраве, сортно чисте и да потичу из контролисаних услова производње.


Плод пожегаче је ситан, просечне тежине око 17 грама, неправилно јајаст и модро плаве боје, покривен сивим пепељком. Има бразду по дужини плода. Месо је златножуте боје, чврсто, сочно, слатко накисело, ароматично, и одличног квалитета. Коштица је ситна и лако се одваја од меса, типична цепача. Плод се дуго држи на грани и добро подноси транспорт. Плодови имају вишеструку употребну вредност. Користе се за потрошњу у свежем стању, сушење, у прехрамбеној индустрији и у производњи ракије. Ситан плод риликом продаје представља озбиљну метњу. У природној популацији пожегаче остоје клонови са крупнијим лодовима, каснијим цветањем, лабијом и бољом родношћу. У свету и од нас одабрани су крупнији клонови, али се у производној пракси нису збиљније раширили. Има и клонова оји су толерантни на шарку.


Шта даље са овом сортом, велика је илема не само код произвођача већ и од научних институција, управо због ене преосетљивости на вирус шарке. Пожегача је пронела славу српског шљиварства по свету. Највећу експанзију имала је крајем 19. и почетком 20. века. Тада се пожегача у Србији производила у великим количинама, сушила, прерађивала у пекмез и ракију и извозила по целом свету. Године 1917. откривен је вирус шарке шљиве у Ћустендилу у Бугарској и од тада почиње пропаст и нестајање пожегаче као сорте.


У Србији, ова сорта се до данашњих дана највише задржала у њеним западним деловима. Источна, централна и јужна Србија скоро да немају пожегаче и здравих стабала која имају економску оправданост гајења. У ваљевском крају и осталим деловима западне Србије пожегача се највише гајила и ширила шездесетих година прошлог века. Тада су на имањима задруга прављени већи комплекси земљишта на којима су подизани засади пожегаче. Поред засада, у скоро свакој задрузи прављене су и индустријске сушаре за сушење плодова. Сада тих засада нема, они су покрчени, земља враћена бившим власницима, а сушаре порушене или ван функције. Нестале су велике површине под шљивом пожегачом. У том периоду, садни материјал пожегаче се производио на подлози џенарике која је негативно утицала на крупноћу плода - плод је био ситнији него на сопственом корену, а то је доста допринело тражењу сорти крупнијег плода које ће бити конкурентније на светском тржишту и њиховом увођењу у производњу. У производњу је уведена америчка сорта стенлеј, сорта крупнијег плода и толерантна на шарку. Она се брзо ширила по Србији и са собом носила вирус шарке који ће се касније раширити по целој земљи и допринети убрзаном пропадању пожегаче. Недовољном контролом садног материјала у расадницима, дешавало се да садни материјал оболео шарком оде на терен и са њим буде подигнут нови засад у подручју где има пожегаче. Вектори преносиоци шарке је за краћи временски период пренесу на пожегачу и у таквим засадима више нема производње плода пожегаче. Ти засади се убрзо покрче и пожегача нестаје са тог простора. Тако се то радило годинама до данашњих дана и то је један од одговора зашто пожегача нестаје.



Осамдесетих година прошлог века било је неких покушаја да се колико-толико заустави ширење шарке шљиве. Тада су засади шљиве прегледани на присуство шарке, оболела стабла маркирана и хемијским путем уништавана. Ова акција је трајала три године и многи засади шљиве су прегледани, стабла маркирана, али нису сва хемијским путем уништена и због тога та акција није дала пун ефекат. У том периоду било је села где је оболелих стабала био 2-3%, и да је ова акција трајала континуирано до данашњих дана и болесна стабла уништавана, ми бисмо данас на просторима западне Србије имали локације са малим процентом оболелих стабала где би се без проблема и даље могла гајити пожегача. Међутим, ми сада имамо велики број стабала шљиве оболелих од шарке, и у овом моменту гајење пожегаче се доводи у питање и на подручју западне Србије. Ситан плод пожегаче доприноси њеном нестајању без обзира на квалитетне технолошке особине које поседује. Све више је потискују новостворене сорте крупног плода толерантне на шарку. Клонском селекцијом и одабирањем стабала са крупнијим плодовима и умножавањем потомства у том правцу није се успело продужити гајење пожегаче са крупним плодом јер одабрани клонови нису нашли место у широј пракси. У задњих неколико година, расадничари су престали производити садни материјал пожегаче због њених негативних особина па и овај моменат помаже њеном нестајању. Без обзира на брзо нестајање пожегаче, ову сорту треба још увек задржати тамо где има услова за њено гајење. У Србији још има љубитеља ове сорте, а љубав према њој ће успети да је још одржи на овим просторима.





Драгољуб Драгојловић, дипл. инж.