У воћњаку због превенције и смањења заступљености појаве биљних болести и штеточина, које презимљавају на и испод опалог лишћа , најбоље га је сакупити, изнети из воћњака и спалити, па тек онда ићи на ђубрење и обраду воћњака. По потреби отклонити и евентуално заостале мумифициране плодове као и суве гранчице.


Земљиште на ком расту и плодоносе воћке, мора садржати све хранљиве, неопходне састојке. Ђубрење се директно одражава на плодност и структуру земљишта, регулише се трајање вегетације, пораст вегетативне масе, побољшава родност и квалитет плодова, као и отпорност према ниским температурама, болестима и штеточинама.


Основно ђубрење има за циљ да се у земљиште унесе одговарајућа количина хранива која је потребна воћкама, зато што се током вегетације трошењем хранива, његова концентрација у земљишту смањује. Ђубрење воћака у овом периоду ради се са органским и минералним ђубривима. Она се растурају по целој површини воћњака.


Од органских ђубрива најчешће се користи стајњак (згорело или полузгорело стајско ђубриво). Стајњак је потребно уносити у земљиште сваке 3-4 године, у количини 30 - 40 тона по хектару. То је нарочито потребно ако су та земљишта слабохумусна, а све у циљу његовог обогаћивања органском материјом. Најчешће се користи говеђи стајњак. Он поред тога што регулише исхрану воћака, битно поправља физичке особине земљишта, водно ваздушни и топлотни режим. Регулише структуру земљишта, као и аерирање и поправку водопропустљивости. Стајњак је потребно заорати одмах након растурања.


У овом периоду треба користити и минерална ђубрива где је садржај фосфора и калијума повећан. То је због тога што се фосфор и калијум спорије разлажу, па су доступни биљкама у дужем периоду. Од времена примене ђубрива зависи и његова формулација. Тако се мањи садржај азота примењује у јесен, а како се садржај азота повећава и време његове примене се помера ка вегетацији. Зато је азотна ђубрива боље додавати током вегетације, када их воћке могу максимално искористити, а фосфор и калијум кроз сложена основна ђубрива. Ова ђубрива треба уносити дубље у земљиште.



Ђубрива у воћњаку треба растурити пре обраде земљишта, и то прво треба додати минерална, потом органска, па тек онда вршити орање или фрезирање земљишта. Обраду земљишта треба спровести на мањој дубини 15 – 18cm, зато што би дубљом обрадом могло доћи до оштећења кореновог система. Она зависи од земљишта, кореновог система воћака, као и од времена извођења. Ако је коренов систем плитак, ако је земљиште било под ледином или су засади густи, дубину треба постепено повећавати. Обрадом се постиже аерација земљишта, побољшава се водни и топлотни режим земљишта, корен се лакше развија, лакше се усваја и храниво, растреситост је повољнија итд.


Ако су воћњаци подигнути на већим косинама, довољно је обрадити површину око стабла воћке. Ако би се у оваквом случају обавило орање целе површине засада, услед падавина би дошло до спирања земљишта, огољавања кореновог система, а евентуално би могло доћи и до страдања кореновог система услед зимских мразева. Обрада земљишта се примењује само на теренима који нису подложни спирању земљишта.


Актуелно је и кречење стабла, при чему треба искористити временски одговарајуће дане, са температуром у плусу, за рад. Тако се смањује опасност од измрзавања. Заштита кречењем се заснива на бази беле боје која одбија сунчеве зраке и отежава загревање дебла, које као незагрејано отежава кретање сокова и воћкама одлаже почетак вегетације. То истовремено помаже и у избегавању пролећних мразева. Кречење спречава пуцање коре (нарочито млађих воћака), услед наглих температурних промена, тј. кретања сокова, стварања ледених кристала, пуцања залеђене коре итд. Зато кречење треба одрадити код младих воћака, јер им је кора дебла нежна, глатка и осетљива. Кречење је пожељно и на старијим воћкама чија је испуцала кора постала склониште за разне штетне инсекте.