Сматра се да нар потиче с простора некадашње Персије, одакле се проширио по читавом суптропском појасу. Данас се највише узгаја у Тунису, Турској, Египту, Шпанији, Мароку, Ирану, Авганистану, Индији, Кини, Јапану, Калифорнији (САД) и Русији.


Процењује се да је светска годишња произвадња око 800 хиљада тона плодова. У Црној Гори нар или шипак, моргањ, калинка, узгаја се од давнина и заједно са смоквом и маслином једна је од најстаријих гајених врста. По квалитету плода познат је шипак у околини Бара, који је дуго био значајан извозни артикал.


Ова воћна врста може да се гаји у тропским и суптропским, а најбоље у семиаридним областима, у којима су за време сазревања високе температуре. У том периоду неповољне су обилне кише, које узрокују пуцање плодова, посебно у засадима који нису наводњавани.


Гаји се као грм или мање стабло. Нарасте до пет метара. Због особине да при основи стабла развија доста изданка, чешће се гаји као жбун.


Отпоран је на ниске температуре и до минус 20 степени, што му значајно проширује ареал узгоја. Киселе и слатко-киселе сорте, које дозревају касније од слатких, отпорније су на ниске температуре.


Спада у групу листопадног суптропског воћа. Плод је округласта или спљоштена бобица масе 300 - 800 грама. Покожица је чврста, различите дебљине која зависи од сорте, жута до црвена. Унутрашњост плода је танким преградама подељена на сегменте с много сочних зрна.


Лако се размножава ожиљавањем зрелих резница без употребе фитохормона. За ожиљавање у песку резнице треба да су добро здрвењене, здраве и дуге до 20 центиметара. Ако се ожиљавају у земљи, треба да буду дуге најмање 30 центиметара. Тада се бира растресито тло које треба обрадити до 40 центиметара дубине.



Ожиљене резнице је пожељно пресадити у контејнерске посуде и неговати још једну годину, да би се добиле квалитетне саднице.


Успешно се може гајити на различитим земљиштима, често и на оним која нису погодна за друге воћне врсте. Најбољи принос и квалитет постижу се на плодном, растреситом и дубљем тлу, где је потребно три до пет обилних наводњавања у току летњих мјесеци. Не подноси тешка и збијена земљишта.


Може се подићи посебан воћњак у којем су саднице на растојању 4 x 4 или 4 x 3 метра. Честе су и живе ограде на размаку 2,5 - 3 метра. Приликом заснивања комерцијалних засада потребне су све агротехничке мере предвиђене за воћњаке. У току мировања препоручује се једно дубље орање, а у вегетацији неколико плићих обрада да би се уништили корови и смањила потреба за наводњавањем.


Веома повољно нар реагује на ђубрење. Пожељно је сваке треће године додавати стајњак и сваке комплексна минерална ђубрива, до 1,5 килограма по стаблу, у зависности од његове величине и старости. Прихрана азотом мора бити пажљива, јер прекомерна употреба може да изазове пуцање плодова у пуној зрелости. Најчешће се користи КАN у два наврата, пола килограма по стаблу у пуном роду.


Орезује се сваке године. Тако се постиже формирање жељеног облика и касније усклађује однос пораста и родности. Формирање узгојног облика траје три - четири године. Треба тежити да се добије лепо распоређена крошња чији ће сви делови бити добро осветљени. Род се формира на врховима танких гранчица, насталих у претходној вегетацији на родном дрвету. Временом се родност преноси у удаљеније зоне крошње и долази до изрођавања, па је потребно резидбом род преводити на младаре избиле из зона ближих основи крошње. Ова воћка мало или готово уопште не рађа у унутрашњости крошње.



Сорте нара најчешће се класификују у три групе према укусу, тј. односу шећера и киселина у соку. То су слатке, слатко-киселе и киселе. Киселе сазревају од краја септембра до краја октобра. Морају се брати у пуној зрелости, јер рано убрани плодови немају могућност накнадног дозревања и никад не достижу праву вредност.


У црногорској суптропској зони гаји се више сорти. Најраспрострањенија је "слатки барски", преко 80 процената, а на око 10 одсто површина је "шербеташа". Спорадично се гаје "дивидиш" (кисела сорта), "коњски зуб", "мојдешки ситнозрни", "слатки танкокорац" и друге.


Сок питомог нара садржи 13-15 процената шећера и 0,3 - 3,3 одсто органских киселина. Има и влакана, витамина C и других састојака. Користи се за свежу потрошњу, као стоно воће. Плодови дивљег шипка су сировина у производњи сирупа за сок. Од лековите коре плода припрема се чај против дизентерије, а ако се осуши и иситни, зауставља крварења и сузбија цревне паразите. Користи се и за штављење коже због обиља танина. Из цвета се добија јарко црвена боја.



Мр Мирослав Чизмовић,
Центар за суптропске културе, Бар