Крошње воћака које се редовно не орезују имају карактеристичан изглед. Обилују кратким разгранатим избојима на спољном делу докле допире довољно светлости, а доњи део и унутрашњост су огољени. То се догађа с воћкама на окућницама јер се узгајају углавном без неког одређеног узгојног облика. Углавном се остављају да слободно расту уз повремено одстрањивање дебљих грана које, из неког разлога, сметају власнику. Крошњу запуштене воћке немогуће је претворити у неки одређени узгојни облик и сигурно ћемо бити ограничени начином на који је воћка обликовала крошњу, па смо присиљени следити тај облик.



Водопије обнављају крошњу


У првој се години резидбом у раздобљу мировања одстрањују само поједине дебље гране које сметају продирању светлости у унутрашњост крошње, а на преосталим гранама се обавља умерено проређивање родних избојака. Зависно од величине крошње, условима узгоја и кондицији воћке, не би требало одбацити више од једне трећине дебљих грана, и то оних које највише сметају продирању светлости. Оне се морају пажљиво одстранити како се не би одломиле и оштетиле крошњу. Ако у унутрашњости крошње има водопија, које би се могле употребити за нова разграњења ради обнове родне површине, обвезно се морају сачувати. На преосталим се гранама одстрањују само сломљени избојци и они које су напале болести и штеточине.


Основни је циљ резидбе запуштене воћке поправити осветљеност крошње, посебно њене унутрашњости где због засењености нема вегетативног раста, а зато ни родности. Успех није могуће одмах постићи, него је потребно неколико година како би воћка постигла добру равнотежу раста и родности.


Када крене вегетација, због продора светлости у унутрашњост крошње и одстрањивања дела дебљих грана у крошњи ће се почети развијати младице из латентних или адвентивних пупова. Кад нарасту 15 – 20 cm, оставе се оне које ће послужити за нова разграњења, а остале се редовно пинцирају или одстране, ако их има превише. Пинциране се младице крајем лета могу потпуно одстранити јер је воћка обновила довољно лисне површине и губитак тих, и онако сувишних, младица неће јој сметати. Ако је потребно, у другој се години током мировања вегетације може одстранити још по која дебља грана. То ће засигурно бити потребно на великим крошњама воћака калемљених на бујним подлогама. У другој се години резидбом обликују секундарне гране у доњем делу основних грана, а на осталом се делу крошње обавља резидба на род.


У трећој се години на воћкама калемљеним на слабо до средње бујним подлогама обавља редовна резидба на род обновљене крошње. На воћкама калемљеним на бујним подлогама обнову крошње треба наставити у четвртој години, до када би обнављање запуштене крошње требало завршити.



Правилна резидба дебелих грана


Одстрањивање дебелих грана на које смо присиљени приликом резидбе запуштених воћака често се не обавља правилно па, на жалост, настају велике ране које тешко зарастају и омогућавају улаз узрочницима болести и штеточинама. Одстрањивање дебље гране уз помоћ воћарске тестере мора се обавити у три корака.


Први се рез обавља с доње стране 20 – 30 cm од основе гране, те се тестером зареже грана до једне трећине њене дебљине. Петнаестак cm даље од првог реза сече се грана с горње стране. Грана се тако неће неконтролисано одломити под властитом тежином, него ће пући између два реза. Такође неће настати ни велика рана. Приликом сечења јако дебелих грана било би добро имати помагача који ће придржавати грану да се не одломи и падне на нас. Када је грана исечена на описани начин, одстрањује се патрљак који је остао након сечења. Треба сачувати “прстен гране” јер ће тако рана брже зарасти. Рана се заглади воћарским ножем и премаже воћарским воском или другим препаратом за премазивање рана како би се заштитила од влаге и напада болести и штеточина.



















Томислав Јемрић проф. др. сц.