Прве сорте винове лозе човек је издвојио из дивљјих популација шумске лозе (Витис силвестрис).
Слободном оплодњом и спонтаним мутацијама од њих су настале нове сорте. Оне су формирале аутохтони (домаћи) сортимент сваке земље. Негруљ (1956) је развио теорију о еколошко-географском пореклу сорти. Он је запазио да различите сорте које су пореклом из једне географске области имају низ сличних морфолошких и биолошких карактеристика.



Дефинисао је три групе сорти:

1. Оцциденталис (Западноевропска група);
2. Понтица (сорте басена Црног мора)
3) Ориенталис (група источних сорти).

Из групе сорти басена Црног мора издвојена је подгрупа Балканика, која обухвата стари сортимент Србије, Румуније, Бугарске, Грчке и Албаније. Заједничке особине сорти ове подгрупе су: изражена маљавост листова, велика родност, средњи или слабији квалитет грожђа и вина и осетљивост на мразеве (Циндрић и сар. 2000).


У средњем веку гајене су сорте лозе:
Прокупац (рскавац),
Тамјаника,
Лалица,
Кечун,
Гак,
Пандурка,
Сметуша,
Хајмана,
Волујско око,
Шљива грожђе,
Црна ранка,
Бела ранка,
Першун грожђе,
Пљуца,
Радовинка,
Мељник,
Врапчије грожђе...


Са доласком Турака и Аустријанаца стижу и сорте
Дренкови,
Афус-али,
Чауш,
Ћилибарка,
Разаклија...


После Карађорђа и током Обреновића гаје се
Прокупац,
Зачинак,
Багрина,
Кавчина,
Црна оката,
Тамјаника,
Смедеревка,
Зеленика,
Сламкаменка црвена (Пловдина),
Сламкаменка бела (Мађарка),
Ружица (Кевидинка),
Скадарка...




Сорте из подгрупе Балканика су дуго доминирале . Међутим, после Другог светског рата, преласком на савременији начин виноградарења и интродукцијом западно европских сорти, многе аутохтоне сорте су потиснуте и заборављене а неке и трајно изгубљене.


После превазилажења филоксерне кризе, у периоду између два Светска рата, у Фрушкогорском виногорју се шире директно-родни хибриди прве генерације, као што су: Жакез (Француз), Отхело, Делаваре, Ноа, Сасарош и други. Због лошег квалитета вина и нарушавања угледа виноградарства, законом је забрањено нјихово даље ширење, а постојећи чокоти су опорезовани.


У овом периоду сортимент се значајно мења. Уместо сорти за црна вина предност добијају беле винске сорте. Према подацима Покрајинског завода за виноградарство и воћарство из Сремских Карловаца, у извештају за период 1938–1948. године (Лазић 1982), сорта Сланкаменка црвена је била заступљена са 55% површина, Црвена динка (ружица) са 10%, Шасле (Племенке) са 10%, Мирковача – 6%, Бела сланкаменка – 5%, Италијански ризлинг–4%. Гајене су у мањој мери и друге сорте: Смедеревка, Бела кадарка, Бувије, Португизер, Прокупац, Франковка, Воловско око, Црвени дренак, Мускат хамбург, Краљица винограда, Чабски бисер и друге сорте.


Данас се у сортименту налазе три категорије сорти:
1.Старе домаће и одомаћене винске и стоне сорте,
2) Интродуковане западно европске винске сорте и
3) Новостворене домаће винске и стоне сорте.


После другог светског рата, мења се технологија гајења винове лозе у нашој земљи.
Уводе се шпалирски узгоји са средње високим и високим стаблом, који не одговарају биолошким особинама аутохтоних сорти. Са променом технологије гајења долази и до промене сортимента. Шездесетих година масовно се уводе западноевропске сорте, које су значајно отпорније на ниске зимске температуре него аутохтоне сорте. Водеће место у сортименту добија Италијански ризлинг, а за нјим следе сорте: Траминац, Рајнски ризлинг, Бели и црни Бургундац, Совинјон, Семијон, Шардоне и друге.