Виноградарство, по принципима органске пољопривреде, подразумева производњу здравог грожђа и квалитетног вина. Уважавају се биолошки закони, подржавају и унапређују природна плодност и биолошки процеси у земљишту, користи његова микробиолошка активност која доприноси правилној исхрани лозе. Обрада земљишта своди се на најмању меру, а забрањена је употреба минералних ђубрива и синтетичких пестицида у заштити.


Виноград мора бити довољно удаљен од индустријских загађивача, ауто-путева и засада са класичном производњом. У близини треба посадити појас дрвећа и грмља, јер то повољно утиче на присуство корисних организама и стабилност агро-еколошког састава. Садржај штетних материја у земљишту мора бити испод прописаних вредности. Ако су претходне године примењивани синтетички хемијски препарати, за органску производњу може се користити тек после годину-две. Одлуку о погодности неке парцеле за овакву производњу доноси овлашћена особа из лиценциране институције после контроле земљишта,воде и ваздуха.


За подизање винограда по принципима органске пољопривреде најповољније су благе косине и падине окренуте југу, југозападу и југоистоку, односно брежуљкаста подручја до 350 метара надморске висине.


Припрема земљишта за садњу почиње подривањем земљишта. Препоручују се подривачи који имају два или три радна тела и раде на 70 центиметара дубине. Овом дубоком обрадом не нарушава се структура и не избацује на површину доњи, „мртви“ слој земљишта, већ се само продубљује оранични. Тако се побољшавају водно-ваздушне и топлотне особине земљишта, задржава постојећа микробиолошка равнотежа и стварају повољни услови за развој корена винове лозе. Пошто су земљишта за подизање винограда углавном сиромашна органском материјом, неопходно је додати хумус. Наиме, за нормалан развој и добар принос винове лозе земљиште треба имати 2,5 - 3 % хумуса. Пре садње површински слој земљишта се уситни тањирањем. На крају следи обележавање садних места, а потом ископ јама.



За заснивање винограда користе се само квалитетан сертификован садни материјал, произведен уз строгу контролу стручњака и материјал тестиран на вирусе. Доњи део садног материјала мора имати три до пет звездасто распоређених основних жила. Кореново стабло мора да буде право и без оштећења, спојно место мора добро да срасте, а младица да је здрава и најмање дужине око 50 cm. Садни материјал се може садити ручно и воденом садиљком. У савременом плантажном узгоју винове лозе, размак између редова је 2,5 – 2,8, а у реду 1 – 1,2 метра, што зависи од бујности сорте. Од узгојних облика препоручује се Гијот.


У органској производњи обрада је минимална. Земљиште се површински обрађује при уношењу органске масе у припреми за садњу. У току вегетације може се комбиновати са затрављивањем јер се спречава ерозија и одржава структура земљишта, побољшава плодност и смањује присуство узрочника хлорозе, вирозe и сиве плесни. За исхрану винове лозе користе се искључиво органска ђубрива. То може бити стајско, компост, хумус, тресет, дрвени пепео, и др. Важно је да су без остатака пестицида, тешких метала, семена корова и штеточина што се утврђује анализом узорака у референтним и овлаштеним лабораторијама. У супротном, могу имати штетан ефект на земљиште, воду и саму лозу.


Штету могу проузроковати пепелница и пламењача, па је неопходна заштита. У органској производњи она се примењује у време када је степен заразе мали, уз обавезно праћење и контролу присутности болести и штеточина. Винова лоза је најосетљивија на пепелницу седам недеља после пуцања пупољака. Лишће, ластари и петељке гроздова осетљиви су док су зелени, а бобице само 4-6 дана после цватње. Зато је важна рана заштита.Ако се у винограду појављују младице, односно ластари који се развијају из окца зараженог пепелницом у претходној години треба да се одстране. Присуство симптома пепелнице контролише се и после цветања, 10-12 недеља од кретања вегетације.


Корисна је и благовремена агротехника у току вегетације. Првим заламањем заперака смањује се број листова на чокоту, боље је проветравање и наношење препарата. Ако су врхови ластара заражени, заламањем се одстрањују и тако смањује тзв. инфективни потенцијал који се преноси у следећу вегетацију. Винова лоза се може третирати средствима која повећавају њену отпорност, а не делују директно на узрочнике болести и штеточине. То су препарати од екстраката биљака, алги, прополиса, производи од сирутке, екстракти хумуса, хомеопатски и биодинамички препарати.




Бобан Марковић, дипл.инж.пољопривреде