Воћарство представља једну од најрентабилнијих грана пољопривреде. Корист од воћарства је вишеструка. Сама вредност воћака изречена је у мудрој народној изреци ,,Воћке у пролеће развесељавају човека, у лето га хладе, а у зиму греју’’. Плодови воћа имају корисну улогу у побољшању исхране, обезбеђењу здравља и у лечењу многобројних болести. Поред коришћења воћа у свежем стању, у исхрани се користе и разне прерађевине од воћа, суво воће, компоти, сокови, џемови, мармеладе, сирупи, воћно вино...


Ниједна пољопривредна грана не може донети толику зараду, као воћарство, поготово у брдско-планинским подручјима. То је једна од најпродуктивнијих пољопривредних грана, која вишеструко надмашује рентабилност других грана. Производњом воћа се остварује 10-15 пута већа вредност производње по хектару, него при производњи пшенице и кукуруза. Бављење воћарством захтева много живог рада, тако да се, у крајевима где има доста радне снаге може допринети њиховом рационалнијем коришћењу, а уједно и задржавању пољопривредног становништва у тим крајевима.


Воћарска производња запошљава по јединици површине око 20 пута више радне снаге него при производњи пшенице. Велико је ангажовање радне снаге у низу пратећих делатности, које су везане за пољопривредну производњу. Некада су се воћке гајиле на окућницама, баштама и поред путева и то су биле претежно отпорније сорте на проузроковаче болести и штеточина и на лошије агроеколошке услове. Међутим, данас је воћарство постала уносна грана и њени плодови се не користе само за сопствене потребе домаћинства, већ су намењени и за тржиште.



У вредности извоза пољпривредних производа, воће и прерађевине учествују са 15 до 20 одсто. Стога је воће један од најзначајнијих извозних производа, па би овој грани требало посветити далеко већу пажњу него до сада. Пољопривредним домаћинствима у овој области није поклањана довољна пажња, мада су највеће потенцијалне могућности за повећање производње баш у овом сектору. Ако се жели ићи напред у воћарској производњи, није битно само имати огроман земљишни фонд и механизацију него како то земљиште најрационалније користити.


Међу најзначајније воћке у нашој земљи спада јабука - годишње се производи просечно 200.000 тона и у последње време просечно по стаблу 12,3 килограма. Проиозводња јабука осцилира, тако да је 1990. године у земљи било произведено 231.000 тона (16,7 килограма по стаблу), затим 1995. године 163.000 тона (11,8 килограма по стаблу), 2000. године 197.000 тона или 13,8 килограма по стаблу, па 2003. године 246.000 тона, односно 16,8 килограма по стаблу, а 2004. године 183.000 тона или 12,3 килограма по воћки.





Владан Трандафиловић, дипл.инг.спец.ампелографије