Перголе се код нас називају и хладњаци, вињаге, вењаци, османлуци, сенице и одрине. Основна карактеристика овог узгојног облика, који има бројне модификације, јесте високо стабло које се на одређеној висини грана у два, три или висе дугачких или краћих кракова кордунице. На њима се примењују разни облици резидбе, у зависности од сорте.


На примеру калифорнијске перголе објаснићемо како се овај узгојни облик формира. У првој години гаји се само један ластар, који се у јесен орезује на једно до два окца. Друге године на чокоту се, уз колац гаје један или два ластара, ради постизања што веће дужине и дебљине. У пролеће треће године ластари се срезују до висине крова перголе, која је код калифорнијске перголе на 130 до 140 cm. На тој висини је за стуб учвршћена коса пречка и ту се налази и жица. Када ластари на стубу достигну од 3 до 6 cm, одстране се сви осим 3-4 на врху.


У пролеће четврте године два највиша ластара на стаблу орежу се на 2-3 окца, а два доња се потпуно одстране. У петој години се из прошлогодишњих кондира добијају четири добро развијена ластара. Четири правилно распоређена ластара на глави чокота треба орезати на 2-3 окца. Тиме је створена основа за четири кратка крака кордунице, на којима ће се убудуће примењивати мешовита или дуга резидба.



Најчешћи узгојни облик винове лозе у јужној Италији (може се видети у Херцеговини и Македонији) је пергола тендона (завеса). Кровну конструкцију овог узгојног система чини мрежа жица разапетих у квадрат. Чокоти се саде на 2.5 до 4 m међуредног размака и исто толико у реду. Највећа предност овог узгојног система у односу на друге у томе је што је испод крова перголе могућа механизована обрада у свим правцима. У шпалирном узгојном систему обрада у реду није могућа. Висина стабла перголе тендоне је од 1.8 до 2.3 m. Начин формирања овог узгојног облика сличан је калифорнијској перголи – за стабла се морају обезбедити дуги ластари.


Узгојни облици винове лозе високог стабла (перголе понекад достижу и 250 cm, а на окућницама и више), осетљиви су на ниске зимске и пролећне температуре. У севернијим крајевима могу се делимично заштитити остављањем кондира при дну чокота, који у јесен треба загрнути. У случају измрзавања кордуница, чак и стабло, кондир ће послужити за замену.



Винова лоза спада у биљке прилично отпорне на мраз – зрела једногодишња лоза измрзава на -25, а зимска окца на -16 степени. Ипак, лози највећа опасност прети у пролеће, када набубрели пупољци страдају већ на -4 степена, а зелени ластари на -2.5.


Из ових података је јасно да високи узгојни облици виновој лози одговарају углавном у јужнијим крајевима (пергола је најзаступљенија у Херцеговини и Македонији), али и на окућници, уз добру негу и заштиту, и у севернијим подручјима. Искуство показује да овако гајена може дати задовољавајући и квалитетан род и у Војводини.



Мимица Костић-Ђорђевић дипл.инг.