Назив је добио по месту Липица код Сежане у Словенији где је 1580. год. основана ергела лаких коња за потребе Бечког двора. У стварању Липицанске расе учествовали су коњи из ергела у Чешкој и Немачкој, а повремено су коришћена грла Арапске расе.

Да би се добиле чисте и снажне линије, коришћени су пастуви Плуто из Данске и Тулипан из Хрватске.


Ова раса има уску главу, а у задње време налик на Арапску расу равног чела. Врат је средње дуг, мишићав, високо насађен. Гребен није исказан, скрива га високо насађен врат. Сапи су равне и лепо заобљене. Зглобови су добро развијени, а цеванице обима 20 cm. Висина гребена је око 155 cm. Боја је сива, што је код коња ретка расна одлика. Рађају се тамно пигментирани и временом боја прераста у сиву или белу.


Ова раса не служи за трке, али је одлична за дресуру. При касу диже ноге високо, па подлактице долазе у скоро хоризонталан положај-шпански корак.





То је добар и пољопривредни коњ и последњих деценија је делимично заменио Нонијуса у Славонији и Војводини ( наравно скоро искључиво служе за хоби и као парадни коњи ).


Дакле Липицанска раса служи и за спорт-дресурно јахање, јахање као хоби, у пољопривреди и као парадни коњ.

Временом су се проширили по Босни, Србији, затим Аустрији , Мађарској, Румунији, Италији, Чешкој.




Дипл. инг. сточарства Горан Јоксић