Током 20. века до данас број коња у свету опада. Ова животиња је замењена моторним возилима и њен значај у транспорту, пољопривреди и другим делатностима је све мањи. Статистички подаци говоре да је број коња у свету од другог светског рата до данас опао са 80 на 64 милиона грла. Број коња је нарочито опао у развијеним земљама где је тек крајем 20. века овај тренд заустављен. У свим земљама ЕУ расте узгој спортских и рекреативних грла. Општа појава је експанзивно ширење раса из северне и западне Европе и формирање међународних асоцијација за ове расе. У коњарства се уочава и тренд феминизације и очекује се да у скорој будућности типични одгајивачи и стручна лица у коњарства буду жене.


Број коња у Србији је такође опадао, нарочито последњих деценија. Узгој тешких радних коња је потиснут, док је гајење домаћег брдског коња ван надзора селекцијских служби. Оно што још више забрињава то је нестанак некадашњег друштвеног сектора, односно државних ергела. У овом моменту узгој коња је препуштен приватној иницијативи и не постоји акциони план који би регулисао надзор над овом специфичном граном сточарства. Наравно, због чињенице да је интересовање шире јавности усмерено на коњске трке, коњички спорт и рекреацију, приватна иницијатива је углавном усмерена на узгој грла која одговарају овим наменама. Због тога је у урбаним целинама присутан узгој енглеског пунокрвног коња, касача и полукрвних раса и типова. Липицанер се гаји и у градовима и у селима и служи као парадни коњ за вучу, ређе за јахање. Аутохтоне расе се не гаје организовано, а нешто интереса за очување нонијуса, односно брдског коња не обезбеђује реални раст њиховог узгоја.


Узгој коња је традиционално строго регулисан националним прописима у великом броју развијених земаља. Регистрација приплодних животиња, перформанс тест и лиценцирање пастува је, по правилу, ингеренција матичних уреда које контролише држава на националном и / или регионалном нивоу. Регистрација грла је монополизована у Француској, Немачкој и Аустрији, што је у супротности са многим правилницима ЕУ, те се прописи у области вођења матичних књига либерализују. У овом моменту у Немачкој постоји чак 37 центара за регистрацију коња и у многима се воде књиге за више од једне расе, док их је пре 20 година било само 26. Матичне књиге за коње који су намењени за коњички спорт у већини случајева прихватају све пастуве и кобиле из већих и признатих матичних регистара (хановеранци, холштајн, сел-франс и КВПН) са изузетком књиге порекла расе. Установљавање међународних одгајивачких асоцијација подразумева и да регистри оних земаља које нису чланице европских асоцијација морају да поштују принципе утврђене на међународном нивоу и самим тим прихвате узгојне програме. Очекује се да се у европским земљама почну гајити и расе које су настале на другим локалитетима или су до сада гајене традиционално у појединим регионима уз примену стандарда који су утврђени за развијено коњарство земаља ЕУ.


Матична евиденција за поједине расе и типове коња у нашој земљи је на жалост у веома лошем стању. Наиме, у бившој СФРЈ постојали су селекцијски центри и организације које су водиле матичну евиденцију за поједине расе коња. Ови центри су били распоређени по бившим републикама. У пракси матичне књиге су се водиле само за најзначајније расе: енглеске пунокрвњака, касаче, липицанере, Арабер, нонијус, неке Полукрвни расе и типове. Због слабе заинтересованости за коњарство евиденција је вођена без консултовања асоцијација које воде књиге порекла расе, врло често и без задовољавања основних критеријума који су постављени у узгоју појединих раса, чиме су наше књиге, али и коњи искључени из међународних оквира. У последњих пар година удружења за галопски и касачки спорт покушавају да превазиђу нагомилане проблеме и да обезбеде услове за међународну верификацију домаћег узгоја. Остала грла и даље се гаје стихијски, а у неким случајевима се не зна ни коме се треба обратити за пријаву ждребади. И даље је интересовање државе за ову грану сточарства слабо.



Највећи проблем јесте чињеница да упркос значајном увозу племенитих грла нема потстрека да се организује гајење полукрвних коња и коња који су погодни за школе јахања, премда постоји значајан интерес за ова грла у целом региону. Што је још горе, многи увезени коњи су припадници раса за које нема услова да се оснују националне матичне књиге, те се увозе кастрирана грла или се кобиле користе за гајење укрштањем. Планско гајење појединих раса и типова за специфичну намену не постоји ни у наговештају, при чему су појединци који покушавају да организују узгој препуштени сами себи или натерани да сами контактирају организацију која води књигу порекла расе како би обезбедили услове који евентуално могу да им омогуће дозволу регистрације грла ван наше земље. Узгој домаћег полукрвњака је такође условљен поштовањем правила која диктира Европски комитет за зоотехнику и захтева хитно установљавање минималних стандарда за узгој коња. Да би се превазишли нагомилани проблеми у нашем коњарства неопходан је друштвени консензус и мобилизација свих заинтересованих за узгој коња .


Планска селекција у коњарства је усмерена ка специфичном циљу заснованом на виталној одлици сисара - способности кретања, која представља основу за све облике експлоатације радних, спортских и рекреативних коња. Радна способност је условљена морфолошком грађом и физиолошким и кинетичким одликама локомоторног апарата, па је селекцијом фаворизован узгој здравих, биомеханички правилно грађених јединки чија је локомоција ефикасна. Селекција је наравно специфична за одређену намену, али не једнострана, с обзиром на мултифакторијална начин наслеђивања жељених особина.


Плански селективни узгој подразумева планирање родитељског пара у жељи да се добије потомство погодно за одређену експлоатацију, што је у великој мери олакшано уколико је херитабилитет особине на коју се врши селекцијски притисак висок, односно уколико је индивидуална вредност посматране особине јасно мерљива. Како је егзактна процена радних параметара условљена великим бројем амбијенталних и других чинилаца: кондиција, здравље, утренираност, благодет, присуство, односно одсуство озледа и друго, селекција у коњарства је утолико тежа него код осталих врста домаћих животиња.


У основи добар узгој подразумева одабир родитељског пара на основу њихових перфоманси и резултата предака (селекција према пореклу), затим процену "слагања" линија на основу резултата који се добијају сличним комбинацијама парења (одгајивачки индекси), ау савременом коњарства се све више ради и на прогени тестирању грла. Ова метода селекције је омогућена применом савремених техника репродукције и захтева посебан надзор. Код енглеског пунокрвњака је забрањена свака репродукција осим природне.





Селекцијски утицај полова

У узгоју коња су присутна два става при одабиру родитељског пара. Према једној групи утицај пастува је преувеличан и потпуно се занемарује квалитет кобиле. Друга пак, група сматра да је по утицају на ждребе кобила далеко значајнији родитељ. Суштински, како је број потомака већи, утицај пастува на популацију у целости је далеко значајнији него утицај кобиле, међутим када посматрамо конкретно ждребе онда морамо прихватити да кобила утиче на развој ждребета и формирање његовог менталитета, почев од интраутериног развоја и током периода сисања. У основи кобила «васпитава» ждребе и психолошки профил и навике коња су у великој мери настале под утицајем мајке. Овим се често учи и језик подређивања или надређивања у крду, што утиче на даљи статус ждребета и његову амбицију. Ждребад доминантних кобила по правилу постаје доминантна.


У жељи да развију коње који по коституцији одговарају специфичној намени, одгајивачи коња су тежили ка добијању одговарајућег типа животиње. Овај концепт селекције је подразумевао одабир морфолошке грађе која биомеханички олакшава жељену функцију (намену). Тако је, на пример, Арабер настао доместикацији предака из пустиње где је брзина и издржљивост на великим раздаљинама и у суровим условима обезбеђивала опстанак. Доместикацији је тренинг под утицајем људи, само повећавао природне особине ове популације.


Насупрот селекцији брзог коња на Блиском истоку, у северној Европи су доместицирани локално адаптирани тешки коњи, обрасли густом длаком, који су коришћени за рад у пољопривреди и вучу, или за ношење тешког терета. Ове популације су касније подвргнуте селекцији снажних јединки за јахање које могу да носе оклоп и оклопљеног витеза у ратним походима.

Касније је укрштањем тешких европских грла са оријенталним коњима добијена бржа и лакша нешто популација коња. Најважнији коњ који је настао укрштањем са оријенталним коњима је без сумње енглески пунокрвњак који је знатно крупнијег формата и бржи на кратким раздаљинама од арабера, што су особине које су се захтевале од тркачког коња и од лаке коњице. Други значајни продукт укрштања оријенталних коња и европских коња је андалузијски коњ, снажне грађе, способан да мења брзину и начин кретања, што је било погодно за бој као и за борбу с биковима.


У Америци су се тражили снажни и издржљиви коњи, погодни за рад са говедима у прерији. Ово је иницирало укрштања арабера, енглеског пунокрвњака и шпанских коња и довело до појаве нових раса као што су квотер и аргентински крио.


Данас је селекција усмерена на даљу специјализацију за одређену намену. Тако, на пример, данас се квотер који је настао као фармски коњ за све намене: изгон стоке, транспорт, рад у пољу и вуча, линијски гаји за различита такмичења. Тежа грла, смиреног темперамента се гаје за надметања у хватању говеда ласом. За такмичење у издвајању из стада се гаје лакши коњи који лако мењају брзину и правац кретања и за које се сматра да имају особину која се назива «осећај за краве», односно антиципирају шта могу говеда следеће да ураде.



Осим за галопске трке, енглески пунорвњак се такође гаји и за надметања у лову и прескакању препона. Коњи намењени за лов треба да су високи и складни, што им омогућава равномерни кас и кентер, при чему су удобност јахача у седлу, издржљивост као и способност да прескачу преко препрека веома значајне особине. Препонаш се гаји да прескаче преко високих препрека, што подразумева и вољу и жељу коња да то учини. Ова грла треба да имају солидан галоп, снажне сапи које омогућавају брзу промену правца кретања и снажан рикошет, али и угао плећке и дужину врата који омогућавају да се коњ одбаци довољнио у вис иу даљ и да се стабилно дочека у доскоку. Овај коњ мора бити чвршће грађен од галопера.




Током 17. и 18. века установљено је да је у циљу добијања ждребади са пожељним особинама потребно пажљиво формирати родитељски пар. У циљу узгоја потребно је сагледати следеће чињенице:



- Да ли јединка коју уводимо у приплод поседује вредне наследне особине које желимо код потомака?

- Да ли је грло у задовољавајућем здравственом стању и конституцијски одговара напорима које подразумева репродукција?

- За коју намену мислимо да користимо ждребад?

- Да ли постоји интересовање за планирани узгој на тржишту, односно да ли овај узгој може да донесе економску корист? (Многи коњи се гаје само за остваривање емотивне користи и радости.)

- Да ли је власник (држалац) кобиле у стању да јој обезбеди негу током гравидитета, порођаја и док гаји ждребе?

- Да ли су власници упознати са правилним поступком узгоја и обуке ждребади?


Прво што треба размотрити јесте шта се очекује од узгоја: профит или емотивна добит. Ако се очекује профит онда је неопходно стручно сагледати захтеве тржишта и планирати особине које ждребе треба да развије: плански одабирати према жељеној намени.



Коришћена литература:

САВРЕМЕНИ ТРЕНДОВИ У УЗГОЈУ И ЗДРАВСТВЕНОЈ ЗАШТИТИ КОЊА
Проф. др Драгиша Траиловић,
Проф. др Тихомир Петрујкић,
Проф. др Маријана Вучинић,
Асист. мр Ружица Траиловић,
Др Зоран Катринка,


Текст преузет са http://veterina.info/