Модернизација производње у пољопривреди довела је до повећања продуктивности у свим њеним областима,тако и у сточарству. У производњи се користе високо продуктивне расе различитих врста домаћих животиња. С тим у вези, долази до великог уништавања аутохтоних раса домаћих животиња широм света. Утицај таквих фактора довео је и код нас до исчезавања неких раса. Ангажованошћу великих заљубљеника у аутохтоне расе, долази полако до њиховог враћања из“заборава”.


Од аутохтоних раса oваца које се налазе код нас заступљене су:




Цигаја

Цигаја је наша најпродуктивнија раса оваца, комбинованих производних особина (вуна-месо-млеко). Распрострањена је у регионима наше најинтензивније пољопривредне производње, у Војводини, Барањи и Славонији.

О постанку цигаје нема тачних података, сматра се да је у нашу земљу, још у 18 веку, увежена из Румуније. Осим на простору бивше Југославије цигаја се узгаја у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Русији и у мањем броју у Бугарској.

Цигаја је крупна раса оваца, чврсте грађе тела и снажне конституције. Глава јој је средње величине, али доста узана. Овнови имају више, а овце мање испупчен профил. Уши су велике, а могу бити полуклопаве или чак клопаве. Овце и овнови су шути, мада овнови могу бити и рогати. Глава и уши су покривене црном или мрком длаком.

Висина гребена оваца износи у просеку 67 cm (60-76 cm), а овнова 75 cm (70-85 cm). Труп је средње дужине, дубок, али релативно узак и правоугаоног облика. Груди су дубоке, али доста уске. Гребен је увек нешто нижи од крста. Леђна линија је равна. Карлица је нешто оборена. Ноге су високе, јаких костију, чврстих папака и увек обрасле црном или мрком длаком.



Руно цигаје је полузатворено до затворено, састављено из цилиндричних или левкастих праменова. Влакно је средње финоће, са око 30-33 микрона (Ц сортимент). Руно је бело, мада у мањем броју има и црних и мрких цигаја. Честа мана вуне је појава црних влакана у мањој или већој мери (сињавост).

Овце дају просечно 2,5-4 kg, а овнови 3,5-5 kg непране вуне. Рандман вуне се креће око 55%. Велики недостатак цигаје је и слаба обраслост вусинном, нарочито по трбуху и доњем делу врата, а и густина вуне, такође, не задовољава. То је главни разлог због којег цигаја, иако крупна овца, даје релативно малу количину вуне. Јагњад се рађају са сиво мишијом бојом, која у старости од 4 месеца прелази у белу боју.

Телесна маса одраслих оваца износи у просеку 70-75 kg, а овнова 110-120 kg. У интензивном тову цигајина јагњад у старости од 90 дана посижу тежину од 31 kg.

Млечност цигаје је доста добро изражена и креће се у границама од 50-150 литара у лактационом периоду од 6 месеци. Ова велика варирања у погледу производње млека су резултат утицаја фактора споњне средине, а првасходно нивоа исхране. Ако се цигаја адекватно храни, она представља нашу најбољу овцу за производњу млека.

Плодност оваца цигаја расе креће се од 110-130%. По времену стасавања цигаја спада у групу средњестасних раса оваца. Женска грла улазе у приплод први пут у старости од годину дана. По зоолошкој класификацији цигаја спада у дугорепе овце.

Генетски потенцијал цигаје није довољно искоришћен у нашој земљи. Због тога се, на неким крупним газдинствима, предузимају мере повећања њене продуктивности. Тако су укрштања цигаје са суфолк расом дала запажене резултате на Бељу.





Домаћи мерино


Овај мерино се скоро два столећа узгајао на просторима бивше Југославије, па отуда и потиче овакав назив "домаћи мерино". Узгајан у условима Југославије, формиран је у посебан тип који се по својим особинама видно разликовао од других типова мерина. У нашој земљи ове овце коришћене су за сва три смера производње, тј. за производњу вуне, млека и меса.

Мада спада у овце средње висине, ипак може се рећи да је домаћи мерино био малих ширина, нежног костура, фине конституције, а уз то и мале живе мере, јер је просечна тежина оваца око 42 kg, а овнова око 51 kg. То је била последица, пре свега, лоше неге и исхране подмлатка и парења у блиском крвном сродству.

Негативни услови под којима је формиран наш мерино утицали су и на принос и на квалитет његове вуне. Густина вуне убрајала га је међу мерино расе с најгушћом вуном, што је заједно са добром обраслошћу грла вуном учинило да се просечна тежина руна у оваца кретала око 4 kg, а у овнова око 5,5-6 kg. Финоћа влакна била је испод 20 микрона.

Способност за производњу млека била је значајна карактеристика нашег мерина. Тако у бољим условима исхране и држања овце су давале и до 100 kg млека у лактацији.

Због изузетно лоших економских прилика у сточарској производњи, а посебно у овчарству, током дужег низа година, домаћи мерино је уништен и данас практично више и не постоји. Домаћи мерино оставио је, практично, упечатљив траг у развоју нашег овчарства јер се веома много користио за укрштање са различитим сојевима праменке широм Југославије и стварање бројних мелеза.




Праменка


Праменка је појам који означава примитивну овцу, слабих физиолошких својстава, која је настала у оскудним условима исхране и неге, а на које се кроз дужи низ година добро адаптирала. Врло је отпорна и издржљива.

Праменка некада је била раширена по читавој Европи. Интензивирањем пољопривредне производње, примитивна праменка је потоснута продуктивнијим расама, тако да се у већем проценту одржала само на југу Европе и то посебно на Балканском полуострву.

У Србији се праменка гаји на врло екстензиван начин. У току летњег периода све време проводи на планинским пашњацима, који су најчешће оскудни у Овчарство – технологија производње приносу највреднијих хранљивих материја, због сиромаштва у погледу ботаничког састава паше. Зими се држе у објектима, настрешицама и нехигијенским шталама, где најчешће гладују. Многи одгајивачи ове расе оваца, у потрази за храном, у јесен одлазе са својим стадима са планина у равничарске регионе удаљене и по неколико стотина километара јер на овим подручјима у току зиме овце најчешће нису у могућности да задовоље ни основне потребе у хранљивим материјама.

У нашој земљи постоји више сојева праменке, који се међусобно разликују по величини, приносу, квалитету и боји вуне. Заједничке екстеријерне одлике свих сојева праменке су: дуга и уска глава, овце су шуте, ређе рогате, овнови су по правилу рогати.

Врат је средње дужине, или дугачак, али доста узан и слабо мускулозан. Труп је средње дужине и по правилу нешто дужи од висине гребена. Ширине су слабо, па и недовољно изражене. Грудни кош је средње дуг, дубок, али узан и пљоснат. Ребра су пљосната и пружају се косо уназад. Ширина леђа и сапи је слабо изражена.

Ноге су снажне са јаким костима, које су повезане чврстим зглобним везама. Праменка има чврсте папке који су издржљиви на дуга пешачења и терене.

Сви сојеви праменке су касностасне животиње, које полно сазревају са 16-18 месеци, а пораст завршавају у старости од 3-4 године.

Праменка је овца комбинованих производних својстава (месо-млеко-вуна). Производња овчијег и јагњећег меса праменке је доста скромна, у зависности од сојева и нивоа исхране, односно степена утовљености животиња. Жива мера оваца креће се између 25 и 55, а овнова између 35 и 80 kg. Од истих фактора зависи и рандман меса, који се креће од 40-50 %.

Производња млека праменке је релативно мала, а знатно варира између сојева (од 40-100 литара и више у лактацији од 6 месеци) и услед утицаја исхране.

Тежина руна у просеку износи 1,4 kg. Рандман вуне се креће од 55-70 %. Руно праменке је састављено, као што и само име каже, од праменова који су отворени0, дугачки, груби, шиљасти или левкасти код рудих праменки. Вуна је мешана и састоји се из осјастих влакана и пуха. У зависности од заступљености осјастих влакана и пуха разликују се сојеви праменке са грубом и сојеви са рудом вуном. Праменка је слабо обрасла вуном по трбуху и доњем делу врата, а ноге, глава и уши су јој обрасли длаком.

Боја руна је најчешће бела, мада код неких сојева праменке руно може бити мрко па чак и црно, док их је веома мали број са шареним руном. Длака која покрива лице и ноге може бити различите боје, беле, црне, правилно или неправилно шарена, жуто-бела, црно-бела, затим жута и прскана (бела са црним, жута са белим и слично).

Плодност праменке је релативно добра. Од 100 ојагњених оваца добија се 100-110 јагњади. Порођајна тежина ових јагњади је између 2 и 4 kg, што зависи од соја и нивоа исхране мајки. Јагњад су отпорна, а морталитет је низак.

У нашој земљи постоји велики број сојева праменке који су настали у различитим климатским и исхрамбеним условима. Имена су добивали, обично, према подручју постанка, планини и слично. Најпознатији сојеви праменке су: сјенички, сврљишки, кривовирски, шарпланински, овчепољски, косовски, метохијски, пивски и други. Сви сојеви праменке могу се поделити у две групе и то сојеве са рудом и сојеве са грубом вуном.




Сојеви праменке са рудом вуном


У групу праменки са рудом вуном спадају следећи сојеви:
сјенички,
сврљишки и
шарпланински


Тело ових животиња обрасло је нешто финијом (рудом) вуно него у груборуних праменки.Руно им чини прелаз од отвореног до полуотвореног. Састављено је одпраменова левкастог облика. Праменови оваца руде праменке су краћи, а руно претежно састављено од прелазних влакана. Због веће густине вуне и финијег влакна, принос и квалитет вуне ових сојева праменке је бољи него у груборуних.




Сјеничка овца


Сјеничка или пештерска овца добила је име по месту Сјеници на Пештерској висоравни, која се налази на југозападу Србије на надморској висини преко 1000 метара. Са Пештера се ова овца, задњих деценија, проширила на скоро цео западни део Србије, северни део Црне Горе, а има је и у Босни и Херцеговини.

Сјеничка овца је једна од наших најкрупнијих сојева праменки. Висина гребена оваца износи око 65, а овнова 70 cm. Маса тела оваца је у просеку 45, а овнова 60 kg. Рандман меса је око 42%. Груди су јој доста дубоке, али је грудни кош узан.

Глава сјеничке овце је обрасла длаком која је најчешће бела, са црним колутовима око очију, с црно оивиченом губицом доње и горње усне и са црним врховима ушију.

Ноге су јој такође обрасле длаком, најчешће беле боје, а могу бити црне или прскане (црно-бела).

Сјеничка овца је доста добро обрасла вуном по доњем делу врата и по трбуху. Руно је отворено до полуотвореног, а принос релативно мали. Годишњи настриг вуне оваца износи 1,4, а овнова 2 kg. Финоћа влакна износи око 38 микрона, што значи Ц и Д сортимент. Према неким сазнањима овако фини сортимент вуне сјеничка овца има због тога што су у њеном стварању учествовале азијске овце с фином вуном, које су Турци гајили на Балкану у току петовековне владавине.

Вијугавост влакна је слаба, а рандман вуне износи око 70%.

Просечна млечност сјеничке овце у лактацији од 5-6 месеци се креће од 60-80 литара рачунајући и млеко које јагње посиса.

Од 100 оваца добије се 11о-13о јагњади. Сјеничка овца спада у групу дугорепих оваца. Касностасна је јер први пут улази у приплод са 18 месеци, а пораст завршава у старости од 3-4 године. Овце су шуте, а овнови имају добро развијне рогове у облику спирале.




Сврљишка овца


Овај сој праменке име је добио по Сврљишким планинама, где јој је и место одгајивања. Сврљишка овца обрасла је белом вуном. Лице и ноге обрасле су јој белом длаком са црним тачкама, а на челу има ћубу.
Ова праменка спада у крупније сојеве. Висина гребена оваца је око 60, а овнова 60-65 cm. Одрасле овце су тешке просечно око 36 kg, а овнови око 45 kg. Рандман меса код одраслих грла износи око 48%.

Сврљишки сој има најбољу обраслост од свих сојева, што утиче и на тежину руна. Дебљина вунских влакана је око 36 микрона (Ц и Д сортимент). Прамен је левкаст, а руно полуотворено. Годишњи настриг вуне у просеку се креће око 1,5 kg у оваца и око 2 kg у овнова. Рандман вуне износи око 55%. Просечна производња млека за лактациони период од 6 месеци износи 8о литара, рачунајући и количину млека коју јагње посиса.

Плодност ових оваца се креће од 100-110%. Сврљишка овца је касностасна. Спада у групу дугорепих оваца. Овце су шуте, а овнови могу бити шути или пак рогати.

Сврљишка овца је веома цењена на читавој територији источне Србије, тако да је и најраширенији сој праменке на том подручју. Изван овог ареала распростирања ова овца се није даље ширила.




Шарпланинска овца


Овај сој оваца се доста гаји у Македонији где чини око 30% од укупног броја оваца у овој Републици. Доста се гаји и на Косову, у региону Шар планине, по којој је и добила име.

Спада у краткорепе овце, а по величини формата пре се може сврстати у мале, него у средње велике овце. Висина гребена јој је око 58 cm. Телесна маса овнова износи у просеку 45-50 kg, а оваца 32-35 kg. Рандман меса одраслих грла износи 45%.

Овај сој је једини сој домаће праменке који има чисто белу вуну, без црних или сињавих влакана. Глава и ноге су обрасле длаком, која је такође беле боје, без икаквих пигментираних места.

Обраслост вуном шарпланинске овце не задовољава. Руно је отворено, често подељено дуж кичменог стуба, праменови су шиљасти. Овце дају просечно годишње 1,3 kg, а овнови1,6 kg непране вуне, чији је рандман око 60%. Дебљина вунских влакана се креће од 35-37 микрона (Ц и Д сортимент).

Просечна млечност ове овце је 90 литара, рачунајући и количину коју јагње посиса. Од 100 оваца добија се 100-105 јагњади. Животиње су касностасне. Овце су шуте, а овнови рогати.





Сојеви праменке са грубом вуном


У ову групу спадају сви сојеви праменке чије руно сачињавају груба и осјаста, а веома мали проценат финих и прелазних влакана. Руно је отворено, а праменови су дугачки и шиљасти.

Због лошег квалитета влакна, вуна ових оваца није интересантна за потребе текстилне индустрије, него служи као сировина у домаћој радиности, за израду најгрубљих тканина.

Најпознатији сојеви праменке са грубом вуном су:

пиротски,
кривовирски,
бардока,
каракачански,
пивски и други.




Пиротска овца


Ова овца је најраспрострањенија на подручју Пирота, по коме је и добила име.

Пиротска овца спада у групу дугорепих оваца. Висина гребена јој је око 55 cm. Маса тела одраслих оваца износи просечно 36-41 kg, а овнова 50-55 kg. Рандман меса одраслих грла је 45-47%, а код јагњади око 50-52%, што зависи од степена њихове утовљености. Од 100 оваца добија се 110-115 јагњади.

Овце су обрасле белом вуном, а има и грла са црном и сињавом вуном. Годишњи настриг непране вуне износи1,2-1,4, а у овнова око 1,5 kg. Финоћа вунског влакна је у просеку 40 микрона (Ц и Д сортимента). Рандман вуне се креће око 60%. Од вуне пиротске овце, у Пироту и околини, се израђују надалеко познати пиротски ћилими.

За 6 месеци лактације ова овца произведе 75-80 литара млека, рачунајући и млеко које посиса јагње. Касностасна је. Овце су шуте, а овнови рогати.

Од 1954.године почео је рад на оплемењивању ове овце са овновима Мерино Арл и Виртембершке расе. Користећи се методом комбинацијског укрштања, уз примену ригорозне селекције, створен је много продуктивнији генотип, тзв. пиротска оплемењена овца.





Кривовирска овца


Кривовирска овца узгаја се у Србији, у околини Кривог Вира, по којем је и добила име.
Спада у групу средње крупних праменки. Просечна телесна маса оваца је око 38 kg, а овнова 50 kg.
Руно је отворено, састављено од шиљастих праменова, а код бољих запата може бити и полузатворено, јер је овај сој на прелазу између руде и груборуне праменке. Просечан годишњи настриг непране вуне износи око 1,5 kg код оваца и око 2 kg код онова. Финоћа влакна је око 40 микрона. Рандман вуне износи у просеку 60%. Вуна је беле боје.

Глава и ноге су обрасле длаком, која је једнобојно жуте или прскано жуте боје. На челу и по темену главе налазе се дугачки праменови вуне који образују ћубу.

Просечна млечност ових оваца је 30 kg, без млека које посише јагње. Просечна плодност се креће до 110%. Спада у групу краткорепих оваца. Касностасна је. Овце су шуте, а овнови имају добро развијене, спиралне рогове.




Бела метохијска овца (Бардока, Барлока)


Бели метохијски сој праменке је аутохтона овца која је распрострањена у Метохији, по којој је и добила име. Поред Метохије узгаја се и на Косову, а гаји се и у неким деловима Црне Горе. Метохијска овца је потпуно беле боје, по којој је и добила име Бардока или Барлока (на шиптарском значи бела овца).

Животиње су обрасле белом вуном по целом телу, а глава, уши и ноге белом длаком.

Руно је отворено, састављено из врло грубих осјастих влакана (преко 80 микрона), и пуха што му у просеку смањује грубост, те је финоћа вуне Е сортимента (око 45 микрона). Влакна су без вијуга. Годишњи настриг вуне оваца је 1,5-2 kg, а код овнова око 2,5 kg. Рандман вуне се креће око 65%.

Бардока спада у крупније сојеве праменке. Висина гребена одраслих оваца износи 62, а одраслих овнова 70 cm. Телесна маса овацакреће се од 38-45 kg, а овнова 60-67 kg.

Бела метохијска овца или бардока сматра се једном од најмлечнијих сојева праменке у нашој земљи. У доста скромним условима гајења у просеку даје око 100 литара млека, рачунајући и количину коју јагње посиса (за 6 месеци лактације). Међутим, плодност јој је слабо изражена. Од 100 оваца добија се 105 јагњади.

Спада у групу краткорепих оваца. Касностасна је. Овце су шуте, а овнови имају снажне рогове.




Каракачанска овца


Каракачанска овца је аутохтона праменка, коју су још давно гајили Власи и Каракачани.

Спада у најситније сојеве праменке. Висина гребена оваца у просеку износи 55, а овнова око 60 cm. Телесна маса одраслих оваца креће се од 23-40 kg, а овнова око 35 kg.

Животиње су обрасле карактеристичном црном вуном, која у мањем броју случајева може бити мрка, или пак бела. Лице, уши и ноге су обрасле кратком црном длаком. Руно је састављено из отворених праменова са влакном без вијуга. Просечна финоћа вунских влакана је око 45 микрона. Годишњи настриг непране вуне у оваца се креће 1,1-1,3, а 1,5 kg у овнова. Рандман вуне износи око 60%.

Просечна млечност по овци је око 25 литара (без млека које јагње посиса). Каракачанска овца је чврсте грађе тела, снажне конституције. Скромна је и веома отпорна, али слабо производна. Спада у групу изразито краткорепих оваца. Касностасна је. Од 100 оваца добија се око 105 јагњади. Овнови су рогати, а овце шуте, с тим што се рогатост јавља и код њих у мањем броју случајева (до 10%).




Пивска овца


Пивска овца је аутохтона праменка која се од памтивека узгаја у Црној Гори.

Живи у веома суровим условима, али ипак има доста добре производне резултате, те је због тога веома популарна овца и на њу отпада око 17% од укупне популације која се узгаја у Црној Гори. Пивска овца је доста крупна. Висина гребена одраслих оваца износи 63-65, а овнова 68-70 цм. Маса тела оваца се креће од 50-52, а овнова 62-65 kg.

Овце су обрсле вуном беле боје са извесним процентом сињавости. глава, уши и ноге су обрасле кратком, белом длаком са ситним пегама црне боје. Руно је отворено, састављено од шиљастих праменова. У руну доминирају груба, осјаста влакна. Годишњи настриг непране вуне износи у просеку 1,3-1,5 у оваца и 1,8-2 kg у овнова. Вуна је веома груба и спада у сортимент Е, а ређе у Д. Рандман вуне је око 65%.

Пивски сој праменке познат је по доброј производњи млека. Тако утврђено је да за око 200 дана лактације ова праменка даје око 110 литара млека. По зоолошкој класификацији спада у дугорепе овце. Касностасна је. Плодност оваца се креће од 110-120%. Овнови имају добро развијене рогове, а и овце су у већини случајева рогате.




Приворска овца


Овај сој оваца добио је име по Привору, месту у централној Босни. Спада у праменке средње величине, отвореног руна. Снажног је скелечврсте конституције. Телесна маса оваца је 35-40 , а овнова 60-65 kg.

Животиње су обрасле вуном беле боје, а ноге и глава покривене пигментураном длаком (већа или мања црна поља или пеге). Просечан принос оваца је 1,5, а овнова око 2 kg. Финоћа вуне је око 42 микрона, а рандман 65%.

Укупна годишња производња млека ове праменке је око 100 лит. Од 100 оваца добија се око 110 јагњади. Касностасна је. Спада у грдугорепих оваца. Овце су шуте, а овнови имају добро развијене рогове.




Овчарство – технологија производње;
Гутић Миленко,
Милун Петровић,
Снежана Богосављевић-Бошковић,
Владимир Курћубић,
Лека Мандић,
Владимир Досковић;

Чачак, 2006.