Козе и овце спадају у најраније припитомљене животиње. Остаци коза пронађени су на археолошким налазиштима у Западној Азији, као што су Jericho, Choga, Mami, Djeitun и Cayonu, на основу чега се закључује да доместикација коза потиче између 6000 и 7000 пне. Међутим, за разлику од порекла оваца, порекло коза је познато . Највећи предак данашње козе је безоар коза распрострањена са планина мале Азије преко Блиског Истока до Синда.


Постоји шест традиционалних раса коза: нубијска, алпска, санска, тогенбуршка, ламанчанска и оберхасли. Остале све популарније расе су: пигмејска, бурска, кашмирска и ангорска. Скоро све козе се роде са роговима, али се већини коза (осим пигмејских), у раном узрасту, одсецају рогови ради заштите коза и људи.



Млечне расе коза


Постоји шест раса млечних коза признатих од стране удружења млечних коза. То су: нубијска, ламанчанска, алпска, оберхасли, тогенбуршка и санска коза.




Нубијска коза

Нубијска коза је најпопуларнија раса.Потиче из Велике Британије од британских и блискоисточних предака. Има изразито дуге, клопаве уши, најчешће је смеђа али може бити и других боја. Има издигнут нос и представља високу расу коза. Њено млеко има већи садржај протеина и млечне масти од других раса, те је добро за производњу сира. Обично је тврдоглавија од других млечних коза и карактеристично се оглашава. Чак се и јарићи оглашавају као да се жале.



Ламанчанска коза

Ламанчанска коза је створена у САД-у од шпанске расе укрштене са другим расама. Препознатљива је по веома кратким ушима.

Ова коза има толико мале уши да је готово шута. Може бити различитих боја. Има прав нос и ниска је. Оглашава се на начин типичан за остале козе. На основу нашег сопственог искуства, мирнија је и нежнија од других раса. Ако желите да узгајате овакву козу, знајте да ће вас стално питати "Шта сте јој урадили са ушима".



Алпска коза

Алпска коза или Француска алпска коза (Alpine) је раса домаће козе, која потиче из француских Алпа. Код стварања ове расе коришћена је дугогодишња селекција високе производње млека, због чега спада међу најмлечније расе коза. На први поглед ова раса личи на јелена, има живахне очи, уши су усправне, а нос је обично плав. Има широк дијапазон боја и обележја, боја варира од беле, сиве, смеђе, црне, до црвене, али могућа је појава комбинација ових боја на истој јединки. Француска алпска коза је крупна животиња и грубље је грађе. Просечна тежина женке је од 60-80 kg, а јарца 80-100 kg. Млечност коза ове расе износи 500-800 литара у току једне лактације која траје око 280 дана. Изузетно је цењена због своје млечности.




Срнасто алпска коза

Срнаста алпска коза одликује се високом млечношћу и плодношћу. У лактацији која траје 9–10 месеци произведе 600–800 l млека. Ојари 1,8 јаради, чија тежина у старости од 3 месеца износи 22 kg. Тежина тела коза креће се 55–65 kg. Ранозрела је, па се по први пут јарице припуштају са око 8–10 месеци. Добре резултате у производњи постиже кад уз пашу добија и неопходне и нужне количине концентрата.




Оберхасли коза

Оберхасли коза, је још једна швајцарска раса, црвено–смеђе је боје, са варијацијама од светле до тамно црвено–смеђе. Има црне уздужне пруге на лицу, црну њушку и чело. Ова раса коза може бити и црна. Што се боје тиче, мора да задовољи веома посебне стандарде. Црвенкасто–смеђа је, са црном уздужном пругом на леђима, има црно виме, стомак и потколенице. Има скоро црну главу. Може бити и потпуно црна, али оваква боја је прихватљива само за женке. Има усправне уши. Средње ниског је раста.




Тогенбуршка коза

Тогенбуршка коза је раса домаће млечне козе, која потиче из швајцарске области Тогенбург. Њој се такође приписује да је једна од најстаријих познати раса млечних коза. Тогенбуршка коза је после Санске расе, најважнија за козарство у Швајцарској јер је врло продуктивна, отпорна, чврста и енергична планинска раса.

То је раса средње величине. Минимална висина одрасле козе износи 63 cm, тежина коза 45-60 килограма, а јараца преко 65 колограма. Обично је једнобојна, а боја варира – од светло смеђе до тамно чоколадне са уочљивим белим белезима. Иако нијансе смеђе боје могу варирати, бели белези имају устаљен изглед. Тиме је јако развијено, а млечност врло добра, па просечно у лактацији од 277 дана, даје 600 килограма млека, са 3,5 % масти. Боја длаке је карактеристична срнећа, сивомрка са светлим пругама дуж главе и светлијим длакама по ногама. Правилности распореда белих пега су следеће: беле уши, са тамном пегом у средини, две беле пруге низ лице изнад сваког ока па до њушке, пеге код задњих ногу од скочног зглоба до копита; беле предње ноге од колена надоле са понекад тамним пегама испод колена; бели троугао са обе стране репа. Ове козе могу имати у различитом степену крем белеге уместо чисто белих. Уши су усправне и нагнуте ка напред.



Санска коза

Санска коза је бела пасмина коза, пореклом из Санске долине у Швајцарској. Санска коза је светски најзначајнија и најпознатија врста коза. Настала је постепеном селекцијом на млечност. Данас постоје бројни локални сојеви широм света од којих су најпознатији швајцарски, немачки и француски.

Санска раса је светски рекордер по количини млека које је дала, 3.028 литара за 305 дана.Oна је крупне грађе, чврстих костију и животиња пуна енергије. Просечна тежина санске козе је око 68 килограма, док јарчеви теже преко 91 килограм. Труп је дуг око 80 центиметара код коза, и 95 cm код јарчева. Висина без главе је код коза просечно је 74 cm, а код јарчева 85 cm. У просеку 100 коза ојари 180–200 јаради. Породна маса женске јаради је 3,5 килограма, а мушке 4 килограма. Млечност износи 750 - 800 kg, а лактација траје од 280-300 дана.

Санска коза је природно бела, понекад благо крем са сивим или црним пегама на носу или око очију.




Планинске расе коза




Планинска коза - Oreamnos Americanus

Релативно ниска коза, набијено тело, кратке ноге. Жућкасто бело крзно, дуго и рутаво зими, краће лети; брада, бодежасти рогови. Мужјаци одбацују своје руно од јуна до средине јула месеца, а женке се митаре све до средине августа. По броју прстенова на роговима може се одредити старост планинске козе. Први прстен се формира у узрасту од 22–24 месеца, а сваки наредни прстен сваког наредног пролећа. Дужина главе и тела је 124–178 cm, висине рамена до 100 cm, тежина 80–140 kg.

Планинска коза није права коза. Њена “брада” није права брада јарца, већ продужетак вратне гриве. Активна је изјутра и увече, а понекад и током месечином обасјаних ноћи. Њени папци су добро прилагођени стрмим и стеновитим врховима и имају оштар спољни обод којим се хвата за подлогу и еластично стопало које омогућава кретање по стрмом или глатком терену. Прелазе преко врхова и уских планинских обода елегантним ходом или касањем и чини се да се креће по готово окомитим литицама. Неке се, међутим, оклизну и погину. Током топлог времена, коза обично лежи на снегу, на сеновитим месту или на планинском ободу. Живи у малим стадима, али се током лета и јесени обично осамљује. У сезони парења, мужјаци трљају о дрвеће жлезде које се налазе иза рогова; а такође својим урином обележавају територију.

Сезона парења од средине новембра до средине децембра; време гравидности је 6 месеци; 1–3 младунчета се роди од средине маја до средине јуна. Мужјаци и женке су у одвојеним стадима до сезоне парења, која наступа обично у новембру или децембру. Честе су борбе између супарника мужјака око женки, али се борбе око оплодње ретко дешавају, пошто су лобање и рогови релативно ломљиви.

Младунче, које се обично роди на ободу планине, може убрзо по рођењу да устане и почне да се пење. Неколико дана по рођењу, оно почине да се храни, али процес залучења траје све до августа или септембра. Младунче остаје поред своје мајке до рођења новог младунчета наредне године.

Снежне лавине и одроњавање стена су највећи узрочници смрти планинских коза, које страдају више услед ове чињенице него услед предаторства. Само црни орао може да нападне ову врсту на високим планинама; а може и да отера младунче у провалију. Месождери попут планинског лава могу да нападну планинску козу при њеном спуштању у долину, али коза, због својих оштрих папака, представља веома опасан плен.



Кашмирска коза

Кашмирска коза (Capra hircus kaschmiriensis) је раса домаће козе, која потиче из региона Кашмир који се налази на граничном појасу Индије, Пакистана и Кине, ова раса има природно станиште и у области Тибета. Прве кашмирске козе увезене су из Аустралије и Новог Зеланда касних 80–их година прошлог века. Стрижу се једном годишње. Одрастао јарац даје oко 10 -12 kg руна. Руно се састоји од две врсте влакана, кашмирске и заштитне длаке.
Гаји се првенствено због квалитетне длаке. Дугачка је до 1,5 м и висока око 60 цм. Данас се успело са њеним гајењем и на другим местима, нарочито у Француској. Козина јој је бела и жућкаста. Има две врсте влакана: дугачка и кратка. Кратка влакна су сјајна и врло мека. За израду познатих кашмирских тканина употребљавају се кратка и мека влакна. Дугачка влакна се употребљавају за израду обичних тканина. Женке дају мање длаке, али бољег квалитета него мужјаци.



Ангорска коза

Ангорска коза је раса домаће козе, која потиче из околине Анкаре (Ангоре) у Турској. Гаји се првенствено због квалитетне длаке (вуне), познате под именом мохер.

Растом је доста мања од млечних коза. Тежина коза је 32-35 kg. Тело је покривено дугачком коврџавом свиластом длаком, сем ушију њушке и ногу код папака. Боја длаке је бела или беличаста са жутим пресјајем. Због своје дугачке беле длаке, изгледом веома подсећа на овцу. Оба пола имају рогове, само што су код мужјака већи и спирални. Уши су им спуштене. Плодност је доста слаба, јер нормално даје једно јаре, а ближњење је изузетно. Младунци су у првим месецима осетљиви нарочито на влагу и маглу и зато морају бити гајени у стаји. Одрасли су такође доста осетљиви, фине конституције, траже добру храну, козе нису добре мајке, а и осетљиве су при порођају. Слабије су отпорности од других раса коза, нарочито на паразите. Млечност је минимална, око 25 литара и обично се све млеко оставља јаради.

Најзначајнија одлика ангорске козе, у поређењу са осталим расама коза, јесте мохер који се стриже. Просечна коза у произведе око 2,5 kg мохера по стрижењу, а шишање се врши обично два пута годишње. Мохер је веома сличан вуни по хемијском саставу, али се од ње разликује по томе што је финијег квалитета, танке и глатке површине. Због тога нема способност филцања коју поседује вуна. Мохер је веома сличан сировој, грубој вуни по величини влакна. Мохер се сматра значајним материјалом који се може користити за тапацирање, производњу плиша, прекривача и других чврстих, лепих и издржљивих материјала

Из Турске је први пут у Европу пренео Карло V 1554. године. У Јужну Африку је ова раса увезена 1838., а у САД 1849. године. Данас су те земље, поред Турске, највећи узгајивачи ангорске козе.




Балканска коза

Домаћа балканска коза је типичан пример примитивних раса слабих продуктивних особина. Највише је распрострањена у брдско планинским пределима наше земље.

Просечне је висине око 65 cm у гребену, а маса им је 34-40 kg. Длака је дуга и јавља се у свим варијететима боје. Јарчеви на глави имају велике и добро развијене рогове, код коза ти рогови су мањи. Тек је плодна са навршене 2 године. Јари 1-2 јарета. Лактација кратка 7-8 месеци. Врло је отпорна на ниске температуре.

Угрожена је врста а у Србији је од 500-1000 примерака у 2009.



Остале расе коза



Пигмејска коза

Пигмејска коза је првобитно названа камерунска патуљаста коза. Углавном насељава западноафричке земље. Слични облици пигмејских коза јављају се у целој северној Африци, у југозападним афричким земљама, као и у источној Африци. Потиче из бившег француског Камеруна. Каме-рунске козе извожене су из Африке у Немачку и Шведску, за зоолошке вртове, где су излагане као егзотичне животиње. Прва пигмејска коза је вероватно доспела у САД 1959. године из Шведске. Пигмејске козе се углавном држе као кућни љубимци, пошто не спадају у изразито млечне расе.




Бурска коза

Бурска коза (Bur) је раса домаће козе. Први пут се појавила почетком 20. века у Јужној Африци. Њено име потиче од холандске речи (hol.Boer), што значи "фармер". Настала је укрштањем европских и афричких раса коза. Код стварања ове расе коришћена је дугогодишња селекција на квалитету меса, због чега у расе коза које одликује велика меснатост. Ове отпорне, плодне козе скромних захтева су још у деветнаестом веку привукле пажњу сточара. Биле су меснатије од свих до тада познатих, па су желели да их оплемене и створе сој погодан за фармско гајење. Укрштане су с ангорама и још неким европским и индијским расама, које су у то време унесене у Африку.

Изузетно је захвална раса. У поређењу са алпским козама, дупло су теже, доста су масивне, развијених мишића и снажне конституције. Имају рогове и могу да буду различитих боја. Најтраженији примерци су с црвеном длаком на глави и белим трупом. Козе су тешке 90-100, јарчеви 110-135 килограма. Одлика расе је раностасност, односно мужјаци постају полно зрели већ са шест месеци, а женке нешто касније. Због дуже сезоне парења, козе се јаре три пута у току две године, због чега су такође цењене међу одгајивачима. На свет доносе просечно два јарета. Мајке имају доста млека и добар родитељски инстинкт, па се залучи 1,6 младих по кози. Просечан дневни прираст је 150-170 грама, чак и 200, када су јарићи најнапреднији. Месо је изванредног квалитета, укусно и с малим процентом лоја. Бурске козе имају високу отпорност на болести и могу да се прилагоде и топлим и сувим пределима.

Данас се узгајају у свим деловима света. Први примерци ове расе су тамо дошли из стада са Новог Зеланда, а тек касније су директно увезени из Јужне Африке. Код нас, у Србији ова раса је стигла тек почетком 2009. године.




Падајућа коза

Падајућа коза је раса домаће козе која је карактеристична по томе да јој се мишићи укоче (замрзну) на десетак секунди, уколико се уплаше или нагло развеселе храни. Козе се једноставно извале на земљу, а након "одмрзавања" оне даље наставе својим путем. Познате су као малаксаве козе, козе у несвести и слично, а потичу из Тенесија у САД, први пут су се појавиле почетком 19. века. Доста су популарне, па имају и свој фестивал у региону Маршал (Тенеси) који се сваке године одржава у октобру. Ова појава кочења мишића је безболна и као особина је узрокована наследним поремећајем званим myotonia congenita. Није нађен још ниједан случај ове појаве код ангорских коза. Животни век ових животиња је 12-15 година. Ове козе су у просеку нешто мање од обичних коза. Високе су од 43 до 64 cm, а теже од 27 до 75 kg. Имају велике очи и појављују се у стандардним бојама.




Текст преузет са http://veterina.info/