У сеоским двориштима, посебно у равничарским крајевима, могу се срести афричке лепотице које називамо морка или бисерка, а у народу их још називају мисирка и морска кокош. У питању су живахне и бучне птице са перјем посутим многобројним сјајним тачкицама. Карактерисичан украс ове живине је рожнати израштај на чеоно-теменом делу главе. Он је код мужјака израженији него код женке. Боја перја - плавичаста, сребрнаста па и бела.


Пре око три хиљаде година морка је притомљена у Африци. У Гвинеји и околним земљама "црног континента" ове птице и данас живе слободно у природи, најчешће у сувим пределима обраслим шибљем. . Групишу се у јата 20-50 јединки. Гнезда праве на тлу, обично у густом жбуњу или трави.



Питоме морке (бисерке) су задржале неке карактеристике својих дивљих предака. Тако и оне, уколико могу слободно да се крећу, сакривају гнезда. Дешавало се у неким сеоским домаћинствима да у време лежења на јајима женке једноставно нестану и појаве се после четири недеље са младунцима. Пилићи су чим се излегу покретљиви и живахни па сами лове инсекте и траже другу храну.


Морске кокоши се задржавају на тлу, а ноћ проводе, уколико се гаје у слободном простору, на ниском дрвећу. Лете само када су у опасности. И тада нерадо. Лет им је праволинијски, попут фазановог.


Мужјак се пари са више женки. У случају недостака његове врсте прихвата и домаће кокошке. Из таквих парења на свет долази необично потомство, чије јединке се понекад могу срести на изложбама украсне живине, где привлаче пажњу посетилаца.


Јаја морки су хранљивија од кокошијих, ситнија су и имају тврђу љуску. Једна морка снесе годишње стотинак јаја. Њихово месо има укус дивљачи. Узгој ове живине у нашим условима нема економску димензију него се гаји искључиво као украсна живина.