У време када се гаје еколошко (често се оваква пољопривреда назива и биолошком односно органском) воће и поврће, прави еколошки мед разумљиво је и да постоји еколошко сточарство и свињогојство. Еколошки узгој свиња се заснива на узгоју у што природнијим условима. Циљ еколошке производње је производња високо квалитетних производа уз хуман третман према свињама и заштиту животне средине. Овим се спречава загађење животне средине.

Да би се остварио еколошки узгој свиња неопходно је испоштовати строге прописе који се односе на зоотехничке поступке, прописе при смештају и држању свиња, као и исхрани и здравственој заштити свиња.



Максималан број свиња по јединици површине је строго регулисан прописима и износи 75 прасића, 6,5 гравидних крмача или 14 товних свиња по хектару. Свиње за узгој морају потицати са еколошке производне јединице. Када се први пут успоставља производно стадо, а не постоји довољан број животиња, по одобрењу надзорне станице могу се укључити и грла из конвенционалних пољопривредних газдинстава, (40%), сваке године до 20% одраслих женских свиња (стада са мин. 10 грла) , узгојена према одредбама правилника и при томе прасад не тежа од 35 кг (расплодни нерасти може). Раплод свиња се обавља природним путем или вештачким осемењавањем, кастрација се врши до 15. дана, а прасићи сисају минимум 40 дана.

Свиње се могу хранити еколошки произведеном храном са властитог газдинства или купљеном храном са другог газдинства које се бави еколошком производњом.Уколико се не могу обезбедити довољне количине произведене хране Тада се може дозволити набавка конвенционалне хране, али највише до 20 одсто годишњих потреба.



У еколошкој производњи није дозвољена употреба месног брашна, коштаног брашна и генетски модификоване хране, те материја којим се подстиче раст и производња (антибиотици, кокцидиостатици, стимулатори раста).

При лечењу се треба што више служити средствима биљног, животињског и минералног порекла, а избегавати класично лечење помоћу антибиотика, сулфонамида, хормона, живих вакцина који су резултат генетског инжењеринга, кокцидиостатика, антихелминтика, акарицида, антиоксиданата, те различитих других хемотерапеутика и хемијских средстава.

Због свега набројаног трошкови овако произведеног меса су знатно виши (неких 75%) и производња на овај начин још увек није рентабилна, али пошто су захтеви тржишта све строжији и купци све избирљивији за очекивати је да ће се оваква производња временом омасовљавати и код нас.