Постанак расе

Здравињска свиња, као заметак расе, постоји на подручју крушевачких села на северној и северозападној страни планине Јастребац још од књаза Милошеве Сербије када се сматра да је и настала. Центар одгајивања било је село Здравиње и села око њега: Петина, Дворане, Пољаце, Ловци, Станци, Рлица и друга.


По својим карактеристикама, раса је настала укрштањем шумадинке и мангулице, а сматра се да је настала оплемењивањем домаћих свиња (шумадинке, могуће и шишке) нерастовима "мађарима" како наводи у делу "Прилог познавању здравињског свињчета" инж. Богољуб М. Симовић.

Оплемењивање су радили локални трговци, који су после успешне продаје својих товљеника куповали нерастове мангулице и доводили их у свој крај. После оплемењивања, вероватно крајем деветнаестог века, својства расе су се усталила и као такву аутор ју је описао у свом делу из 1952 г.


Здравињска раса свиње настала је у време када се зарађивало извозом свиња у Мађарску. Пошто је крај био богат жиром, вршено је дотовљавање „жирењем” назимади на храстовом и буковом жиру. Просечно се по газдинству држало око 10 крмача и товило се око 80 грла у јесен. Приплодна грла у току године, власници су оскудно хранили: лети пашом, а зими џибром шљиве осталом од печења ракије, са врло мало додатка овса или белог кукуруза. Крај је био шумовит, пасиван и слабије насељен.

Ситуација се мења после Првог светског рата, када им број опада са смањењем површине храстових шума. Свиње су биле препуштене природној селекцији, те се, понекад, између крмача „умешао” и дивљи вепар.

Мало је писано о овој новој, будућој раси (осим наведеног дела инж. Богољуба М. Симовића). Раса је поменута у Попису раса ФНРЈ 1948. године. Разлог за занемаривање је њена слабија продуктивност, постепено потискивање квалитетнијим расама, локална распрострањеност, слабија обавештеност стручне јавности и недостатак финансијских подстицаја за стручну и научну верификацију њених расних и производних квалитета

У реону где је настала здравињска раса конкуренција су биле признате, продуктивније расе ресавка и моравка. Ове расе свиња потиснуте су у другој половини двадесетог века од белих свиња, а данас се на овом подручју гаји искључиво пиетрен и његови мелези.



Опис расе

Касностасна раса свиње масног типа, дуге главе, равног профила главе; има снажно, пигментирано рило; уши су клопаве. Врат је узан средње дужине. Слабих је ширина, када се посматра спреда, стиче се утисак да је грло доста уско. Труп је збијен, чврсте грађе, леђна линија је благо испупчена. Крста су виша од гребена а сапи су оборене. Реп је дуг, са кићанком на врху. Ноге су чврсте, правилних ставова, папци су пигментирани. Чекиња је дуга груба и коврџава (постоје грла сасвим праве до уковрџане чекиње). Боја длаке је прљаво беле преко зеленкасто-сиво-дивље до жућкасте. На појединим варијететима се појављује браон боја ногу и доњих делова главе, док је остатак био сивкастозелен.


Прасад по прашењу су прљаво беле или жућкасте боје која после потамни-позелени (могу бити и са пругицама које бледе са старошћу). Иначе, код ових свиња је супротан процес од промене боје код коња зеленка/липицанера (млада грла су бела, а старија постају сивкастозелена до тамно зелена - код говечета подолца теле се сивкастозелена телад а са старошћу побеле.)


Код неких постојећих примерака здравињске расе свиње, услед мале популације и укрштања у сродству појавиле су се црне тачке на ногама, доњем делу стомака или у малом броју по телу. Сматра се да је можда на неког претка грло ресавке оставило утицај, или су црне флеке оставштина гена мангулице од пре једног века. У делу инж. Б.М. Симовића помиње се да су грла једнобојна, како би и требало да буде, али из онога са чим се располаже треба расу сачувати а после је селекционисати. Сем тачака црне боје по телу нема одступања ових грла ни по конституцији ни по основној боји од стандарда расе.

Грла која сам нашао на терену нисам мерио а интересантан је податак да иако је мале плодности, од 4 до 8 прасади у леглу, ова раса има индекс прашења скоро 2,2.



Стање на терену

Раса се очувала једино у планинском селу Рлица и на ивици је истребљења. Тренутно постоји код 5 одгајивача у 3 села а сва грла, сем једне назимице, воде порекло од истог запата из Рлице. Све скупа постоји 12 грла и 2 или 3 мелеза, са тенденцијом даљег смањења броја грла.

Пронашао сам здравињску свињу у селу Здравиње код тројице одгајивача. У селу Петина постоји запат који је у мом власништву. Раса је на ивици истребљења.



Циљ очувања здравињске расе свиња

Смисао очувања ове расе могао би се наћи у њеној великој отпорности на лоше услове одгајивања, добром искоришћавању жира, паше и хранива из шуме. Крај у коме је ова свиња настала је планински. Све је више напуштених и пошумљених површина на којима би се она хранила.

С обзиром на почетак развоја сеоског туризма у овом крају, могла би се уврстити на мени као локална раса упоредо са кајмаком и пројом који се овде производе и служе као локална јела.

У производњи органске хране ова заборављена раса свиња би могла да буде важан чинилац и произвођач органског меса и масти.

Природни услови одгајивања створили су здравињску расу свиње која изискује минимална улагања и може лако да се гаји.




Немања Петровић, дипл.инж.