Буша је домаћа примитивна раса, у прошлости гајена готово у свим крајевима наше земље. Све до средине двадесетог века, говедарска производња у Србији базирана је на Брацхицеровом типу. Адаметз (1895) је сматрао, да је управо буша аутохтоно говече Балканског полуострва и назвао је илирско говече. Све до ИИ светског рата, Брахицери тип говеда је био доминантан на овим просторима (Огризек, 1941). Током двадесетог века, константним мележењем, буша је доведена на ивицу нестанка. Данас се у нашој землји гаји претежно у брдско-планинским пределима (Власина, Прокупље, Прибој, Пријепоље, Димитровград, Тутин и Нови Пазар), док се у траговима налази и у Војводини (Суботица, Ковин). Осим у Србији, налази се и у суседним земљама, скоро на читавом Балканском полуострву (Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија, Грчка и Македонија).

То је изразито ситно говече, комбинованих производних особина, скромна у погледу исхране, неге и смештаја и држи се претежно екстензивно. У пролеће говеда се изводе на пашњаке, где бораве до касно у јесен. Зимска исхрана је доста скромна, а користи се углавном: слама, кукурузовина и нешто сена уз незнатно прихрањивање концентратом. Због услова у којима егзистира има веома снажну и грубу конституцију, добро се прилагођава условима средине, а одликује се и отпорношћу на заразне и паразитске болести.



Спада у ситне расе говеда. Просечна висина гребена одраслих мужјака у просеку износи 110 цм, а женки 100 цм. Просечна телесна маса креће се између 280-350 кг. Буша спада у касностасне расе говеда. Полну зрелост постиже са 15-18 месеци, а приплодну зрелост са 26-30 месеци. Пораст и развитак завршава са 3-5 година, а за приплод се може користити и до 12 година.

У односу на боју постоје различити сојеви буше: црни, полимски (рујави), црвенометохијски, сиви (Белић,1988). Како наводе Чобић и сар. (1997), најдетаљније проучавање буше код нас извршио је Митровић (1939), код црвеног метохијског говечета. Исти аутор је у својим истраживањима констатовао два типа буше, од којих је први остао непромењен, док је други тип у виду мелеза брахицерног црвеног метохијског говечета и сименталске расе.

Млечност код буше је слабо изражена, али у односу на њену телесну масу и услове држања је задовољавајућа. За време једне лактације, просечно даје око 1000 кг млека са 5% масти.

Према статусу угрожености, у Републици Србији, буша се убраја у групу угрожено-одрживе расе (Стојановић и Павловић, 2003). Популациони тренд је у порасту. Главна локација је на територији општина Нови Пазар и Тутин (Стојановић, 2006).



Организован рад на очувању буше започет је крајем 1994. године, идентификацијом и пописом постојећих грла. Идентификација још увек није завршена, јер се идентификују сва грла која по фенотипу одговарају буши. Основне селекцијске службе и стручнјаци са Полјопривредног факултета у Земуну су дали велики допринос у идентификацији преосталих грла, како би се ставила под контролу и уклјучила у програм очувања генетичких ресурса. Наиме, данашње активности на очувању буше предузете су у складу са Конвенцијом о биодиверзитету и Глобалном стратегијом ФАО о конзервацији и очувању генетичких ресурса домаћих животиња

Централна матична кнјига (Хердбоок), за сада не постоји, али се одређени подаци о пореклу налазе у датабази Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде (Управи за ветерину и Одсеку за генетичке ресурсе). Може се закључити да буша није доволјно проучена, посебно из области молекуларне биологије, генетских маркера и мапиранја гена, што пружа велику могућност за евентуално искоришћавање добијених резултата у будућности.