У деветнаестом веку је свиња представљала један од основних извозних производа Србије, а настанак мангулице се везује управо за тај период. Забележено је да је књаз Милош поклонио мађарском грофу Јозефу Арцдуку одређени број свиња које су звали „шумадија” односно шумадинка. У Милошево време, Србија је била позната управо по гајењу свиња. Модерним речником данашњице – Србија је већ у деветнаестом веку имала свој бренд! Тадашнја свиња, шумадинка, је укрштана на имању Киш Јено са расама као баконyи и сзалантор, што је довело до формирања посебне расе свиња под називом мангулица. Због изузетне скромности и отпорности била је јако популарна у Војводини (нарочито Срему) и Мађарској у периоду од деветнаестог века све до педесетих година прошлог века. Тадашње европско тржиште је осим меса тражило и маст и сланину.



Мангулица је углавном насељавала подручја шума, пашњака, ритова, али и мочвара где су успешно одолевале временским условима оштре континенталне климе. Полудивља стада мангулица су шетала шумама, степама и пашњацима током целе године, а крмаче су се прасиле у брлозима које су саме ријући стварале у тршчацима и дубоко у жбуњу.

Све до Другог светског рата била је изузетно тражена сорта. Чак је забележено да је на бечкој сточној пијаци продавано годишње близу што хилјада свиња ове расе из Мађарске. Свиње су продаване купцима у Аустрији, али и другима из околних европских држава. Примитивно транспортоване, без проблема су савладавале стотине километара дуг пут од Војводине и Мађарске ка кланицама у Бечу.

Са простора Србије су неповратно изгубљене две расе свиња - шишка и шумадинка.

Једна од преостале 3 аутохтоне расе свиња у Србији је и поменута мангулица чији се статус може описати као „угрожено одржива”. Ова раса носи у себи драгоцене генске алеле који је чине другачијом од такозваних племенитих раса насталих једностраном селекцијом примењеном како би се повећале производне особине. Важно је истаћи да свака врста, раса, сој и варијетет, подједнако заслужује пажнју. Нјихов нестанак доводи до неповратног губитка дела генетичке варијабилности.
У Европи, од укупно 126 раса свинја, само 44% има стабилан статус, 18% раса су у потенцијалној опасности, а 21% су у критичној опасности од нестанка.

Врсте мангулице
У Србији се срећу 3 соја мангулице:
- ласаста (сремска црна ласа, или буђановачка свиња),
- бела и суботички сој.
У Мађарској и Румунији се јавлја и такозвани риђи сој.

Ласаста мангулица се развила на подручју Срема (околина Руме, село Буђановци, а мештане овог села у Срему називају „Ласани”). Мрке је боје и са црним чекињама, телесне маше од 100–150 кг, релативно кратког трупа и праси 3–6 прасади. Бели или мађарски сој који у западној литератури зову и „мађарска масна свиња”, је телесне масе од око 180 кг, белосиве до жућкасте боје коврџавих чекиња, мало веће плодности (5–6 прасади по леглу). Њена кожа је сиво пигментисана. Суботички сој је настао несистематским укрштањем белог соја мангулица са линколн и вероватно јоркшир расом, тако да је ово продуктивнији и раностаснији сој (7,5 прасади по леглу).



Особине мангулице
Интензивно фармерство и једнострана селекција резултовала је, између осталог, и великом разликом мангулица и многих племенитих раса. Преостале мангулице су, углавном, резултат природне селекције и сеоских газдинстава која нису била у могућности да примењују класичну ветеринарску превентиву и куративу.

Глава им је средње дуга, са помало савијеним профилом њушке; уши су средње велике, падају напред прекривајући предео главе око очију. Ову расе красе црне трепавице. Минимална број сиса са једне стране је 5.

Линија леђа може бити или права или благо савијена. Типично за ову рашу је обраслост густим, дугачким, увијеним чекињама („налик вуни”) које су, у зависности од соја у сивожућкастој, риђој или црнобраон боји. Управо, на основу те карактеристичне прекривености чекињама, у германском говорном подручју је називају wоллсцхwеин „вунаста свиња”. Чекинје се мењају на јесен и у пролеће, при чему су коврџавије током зимског периода. Чекиње их штите од различитих временских услова – како од хладноће тако и од високих температура. У Србији се често свака коврджава свиња назива мангулицом.

Кожа им је сивоцрна, светлија код белог и суботичког соја, а спољни делови тела, уста и ивице носа, груди и папци су црно пигментисани. Током лета кожа поприма браонсиву нијансу. Мангулицу одликују снажне кости, снажна мускулатура, минђуше на врату и куштрав реп са кићанком. Прасад су обележена пругама сличним прасадима дивљих свиња („ливреја”), а пруге се губе после десетог дана код белог соја и после 3–4 неделје код ласасте мангулице. Изузетно је добра мајка, често и агресивна у случају угрожавања или узнемиравања прасади.


Прасад свуда прате крмачу, проводе зиму напољу заједно са њом, копајући и ријући земљу у потрази за жиром храста и букве. Прираст је око 750 гр дневно.
Многи ће на основу ових особина помислити да је ова раса свиње неисплатива: мангулица је касностасна раса, спорог прираста и релативно високе конверзије хране… Ипак, она има изузетне предности у односу на друге расе у погледу слободног напасања у екстензивним системима држања када њена робустност, отпорност на болести и стрес и издржљивост у климатским условима долази до изражаја.

Имају велику потребу за кретањем. Снажни екстремитети ојачани чврстим папцима омогућавају велику слободу кретања по различитим географским пределима и типовима земљишта. За разлику од такозваних племенитих раса, немају проблема са деформацијама локомоторног апарата тако да опстају без проблема како на равничарским, планинским тако и брдско-планинским пашњацима – од Алпа и Паноније до Карпата на Истоку и Старе планине на југоистоку Европе.

Начин узгоја
Мангулица је, по свему реченом до сада, изузетно једноставна за држање. Буквално ужива у блату и део простора на коме се држи треба наменити за каљугање. Каљугање им је неопходно због терморегулације, али и заштите од ектопаразита. У екстензивном држању имају потребе за једноставним склоништем од кише и снега, што нарочито важи за бремените животиње.

Треба водити рачуна да се омогуће основни услови за држање, јер у противном може доћи до канибализма, односно инфантофагије од стране других грла. Прохтеви за храном су им скромни, али ипак траже разноликост што у слободном напасању није ограничавајући фактор. Добро искоришћавају то што нађу у природи, а са додавањем концентроване хране и ограничавањем простора изузетно су подложне товљенју и гомилању масног ткива, при чему старија грла достижу масу од 200 и више килограма. Због изузетно спорог прираста и високе конверзије хране, мангулица може бити економична искључиво уколико се примењује слободно напасање. Без додатне прихране достижу око 80 кг за годину дана, што се адекватним прихрањивањем може увећати.



Особина производа
Свињско месо је у последњим деценијама у поређенју са неким другим врстама меса неправедно запостављено у исхрани људи! Биле су читаве кампање да се избегава свињетина због масноће и холестерола. То су само предубеђења! Међутим, у поређењу са неким другим веома омиљеним врстама меса (пилетина или јунетина), посни делови свиње могу бити са мањим садржајем и укупних калорија и масти, често и холестерола. Са друге стране, оно има велику хранљиву густину: у 100 г свежег меса садржано је 15–20г високо вредних беланчевина (40% укупних дневних потреба).

Свинјско месо је, такође, један је од најбољих извора витамина групе Б, а посебно тиамина (50% укупних дневних потреба), пиридоксина (20% укупних дневних потреба) и витамина Б12 (30% укупних дневних потреба) и гвожђа (10% укупних дневних потреба). То је посебно важно за неке категорије као што су деца у расту и развоју, труднице, дојиље и све жене у генеративном периоду које су веома склоне хипохромној анемији где је унос протеина, гвожђа и витамина Б12 круцијалан за превенцију.

Месо мангулице спада у групу меса са већим садржајем масти. Свеже месо је тамније од меса других раса, снажног мириса, сочно и нежне грађе. Дебљина сланине на леђима је око 6 цм, али након достизанја тежине од 120 кг код крмача и 140 кг код нерастова, даљи прираст се остварује превасходно стварањем масних наслага. Тада, при ограниченом кретању, достижу и до 250 – 300 кг, а дебљина сланине на леђима достигне и 25 цм. За разлику од белгијског ландраса и пиетрена, код мангулица није забележена склоност ка изузетној осетлјивости на стресс и БМВ (бледо мекано воденасто месо; ПСЕ - пале, софт, еxудативе меат).

Неколико установа је истраживало феномен мангулице.Стручно мишљење о нутритивној вредности кланичних продуката свиње расе мангулице урадио је Институт за хигијену и медицинску екологију, Медицинског факултета Универзитета у Београду, али и Научни институт за ратарство и повртарство у Новом Саду. Новосадски Институт је, на захтев Савезног секретаријата за рад, здравство и социјално старање, у свом истраживању обухватио 6 узорака кланичних продуката (врат, бут, крменадла, сушена ребра, сланина, топљена маст) свиње расе мангулице. Процена нутритивне вредности узорка показује да се садржај протеина у 100 г кретао од 14,99 до 21,84%. Проценат масти у свежем месу се кретао од 13,44 до 33,25%, у сушеним ребрима је износио 52,15%, а у сланини 86,21%. У поређењу са табличним вредностима узорака свињског меса са нашег подручја, месо мангулице спада у оне са већим садржајем протеина. Оне се за већину узорака креће између 9,5 и 18,3 г са изузетком одмашћених свињских одрезака где износи 21.5 г.

Просечан садржај масти у тим истим узорцима креће се од 12,6 до 55,8 г са изузетком одмашћених одрезака, где износи 2,2 г. Када се упореде резултати у садржају холестерола, месо мангулице показује следеће вредности: 42,5 мг у узорку крменадле, 45,07 мг у буту, 47,36 мг у узорку врата. Компаративне вредности просечних узорака свињског меса са нашег подручја су 65–72 мг и 58–95 мг за узорке са подручја Канаде. То значи да је садржај холестерола у месу мангулице у просеку за 50–75% нижи у односу на просек садржаја холестерола у свињском месу других раса. Поређење са другим врстама меса показује следеће резултате: пилеће месо са нашег подручја има у просеку од 60 до 89 мг/100 г свежег меса, а говеђе месо 65–70 мг.

Подаци за америчко подручје су веома слични – пилеће месо без кожице има садржај холестерола 66–81 мг, а јунеће 59–76 мг на 100 г. Анализа маснокиселинског састава показује да се садржај засићених масних киселина (палмитинска, стеатинска, миристинска и лауринска) креће од 41,5 до 43,4%, док је појединачно најзаступљенија олеинска као мононезасићена масна киселина са 44,45–45,93%. Остатак чине полинезасићене масне киселине – линолна, линоленска и арахидна масна киселина.



Анализа нутритивне вредности кланичних продуката расе свиње „мангулица” показује да је садржај протеина просечно висок, да је садржај укупних масти прихватљив, посебно са становишта маснокиселинског састава, да је по садржају холестерола месо мангулице у групи меса са најнижом концентрацијом.

Месо мангулице се успешно користи у производнји кобасица (сушених и димлјених).

Мангулице у Србији
У Србији се мангулица организовано узгаја у Сремској Митровићи (Природни резерват „Засавица”), Белој Цркви, Мачванском Прнјавору, Суботици и Димитровграду, али и на новим локацијама у околини Беле Паланке, Параћина итд. На подручју општине Димитровград, 4 пољопривредна газдинства тренутно одгаја око 100 мангулица, уз саветодавну и материјалну подршку Природнјачког друштва „Натура Балканика”. Пољопривредна газдинства која одгајају мангулицу у Србији добијају од државе годишнју финансијску подршку у износу од 7.000 динара по приплодном грлу.

Према подацима Оделјенја за генетске ресурсе и ГМО Министарства полјопривреде Републике Србије, укупна величина популације мангулица у Србији током 2005. године била је 164 грла. Укупан број женских грла за приплод је 107, а мушких приплодних грла је 16. Популацију мангулице на простору Србије угрожава, између осталог, инбридинг, због чињенице да укрштанје у сродству доводи до смањења степена хетерозиготности, односно повећања учесталости хомозигота за многе па и рецесивне алеле. Такође су могуће и бројне пратеће негативне појаве у популацијама (последице смањене плодности, слабијег преживљаванја и мање отпорности на болести).

На подручју Димитровграда, у пределу Бурела, стотинак мангулица подељених на два газдинства користе неколико десетина хектара изданачке букове шуме, храстове и борове шуме и запарложених ораница и пашнјака. Фарма Илије Најденова у селу Врапца, има око 30 крмача и 20 назимица. Прихрањују се минималним количинама кукуруза и то у вечерњим и јутарњим часовима како би се враћале редовно са испаше. Ниво прихрањиванја је виши током зимског периода. Мангулица својим снажним рилом стално култивише површинске слојеве земљишта у потрази са храном, што има позитивну улогу у смислу очувања предела и спречавања даљег ширења жбунасте вегетације и сукцесије ових простора који су некада представљали ливаде и оранице.

Модели економског вредновања мангулице
Ове животиње у Мађарској, Швајцарској, Аустрији и Немачкој уживају популарност која је у последње време у порасту. Њено месо се продаје као резултат маркетиншког приступа који посебно промовише еколошке аспекте њеног екстензивног узгоја, али и генетску предодређеност за производњу биолошки високо квалитетног меса.

Породица Едлингер у Сицхлиербацху, у Горнјој Аустрији, током целе године мангулицу држи на отвореном простору, омеђеном електричним пастирима којима се врши прегонско, контролисано коришћење травњака и воћњака у околини куће власника. Свиње се прихрањују сваког другог дана концентрованим хранивима, а током сезоне прераде воћа и нуспроизводима у производњи алкохола и сокова. У једном делу пашњака породица Едлингер је засадила чичоку којом прихрањује свиње током пролећних месеци, када је садржај шећера инулина у кртолама ове биљке највиши. Свињама је обезбеђен простор за каљугање, као и надстрешница. Едлингерови имају намеру да испробају разне технике димљења меса уз додавање зачина, а један од рецепата које препоручују је намаз са свињском машћу и маслинама.

Горанско-еколошки покрет у природном резервату „Засавица” организовао је прераду меса мангулица у кулен по принципу коришћења кланичних услуга до нивоа прераде и паковања. Дизајнирали су своје картонско пакованје, а производ носи назив „По’ метера сремске кобасице”.

За сада се популација мангулица у Европи и Србији одржава у виду појединачних запата, при чему је њен опстанак и даље угрожен. Интересовање домаће јавности за производима мангулице даје наду у њен опстанак. Међутим, постоји потреба да нуклеуси у свакој држави где постоји програм њеног очувања буду ојачани и подвргнути узајамној, међудржавној размени приплодног материјала.

Мангулица је карактеристичних спољних и производних карактериситка, изузетно отпорна, јако добро користи природне ресурсе и поседује све предуслове за осмишљено економско искоришћавање. То је и један од предуслова њеног биолошког опстанка, упркос чињеници да ова раса није конкурентна на конвенционалном трзишту свињског меса. Концепт екстензивног узгоја мангулица, уоквирен стандардима органске пољопривреде, уз квалитетне програме њене промоције и економске валоризације, представљаће сигурну опцију опстанка ове расе у Србији.

Бранко Вучковић