Једна од најчешће уочених појава у интензивном гајењу домаћих животиња је слабљење конституције. Процеси који су довели до појаве слабљења опште и специфичне отпорности, адаптационих и аклиматизационих моћи су, на жалост, диктирани од стране одгајивача и селекционера који су вековима следећи једностран циљ домаће животиње извукли из природног амбијента, или их гајили у модификованој средини у одсуству природних селекционих вектора као што су предатори, циклуси исхране у зависности од сезоне и климатских циклуса, деловање патогених микро и макроорганизама и други.

Последица селекције у одсуству патогених изазова пропушта случајним дрифтом насталу ерозију наследне основе одговорне за општу и специфичну отпорност организма, чиме омогућава опстанак имунолошки некомпетентних јединки. Савремене методе гајења могу да погодују утискивању оваквог генома у популацију. Како се код већине високо продуктивних, специјализованих раса домаћих животиња уочавају знаци генетског копњења (genetic melting), тако расте и учесталост појаве различитих инфекција.

Спречавањем губитака до којих долази услед деловања патогених микроорганизама на организме животиња, вакцинацијом и хемиотерапијом, нестао је имунски изазов као услов селекције отпорних организама.
Микроорганизми су испољили своју невероватну моћ прилагођавања на нове услове, потражили су прелазне домаћине, притајили се и променама врста на којим паразитирају условили еволутивне промене које су довеле до појаве нових патогена и до ширења могућег броја алтернативних врста на којима они могу да испоље и појачају своје патогено деловање.

Због ових чињеница, некада потенцирана хемијска контрола штеточина данас све више уступа место биолошким средствима контроле нежељених појава у екосфери, па је ово подручје доспело у центар истраживачког интересовања. У исто време, развијене земље света све више покушавају да успоставе органску производњу на основу изазова као што је побољшање постојећег животног амбијента у циљу обезбеђења општег благостања људске популације, уз постизање даљег економског напретка у пост-индустријској ери развоја цивилизације.

Аутохтоне расе, чија се микроеволуција одигравала под утицајем амбијенталних селекционих вектора, представљају јединствен извор генетских варијанти које омогућавају адаптацију на новонастале услове и могу да омогуће опстанак популације под неповољним деловањем патогених микроорганизама. Како су нативне популације савршено прилагођене на биогеографске услове, њихово гајење у неразвијеним регионима, као и у условима где биогеографски услови онемогућавају интензивну производњу може да представља окосницу приведног развоја у условима полуекстензивне и екстензивне пољопривреде.

Ове животиње се могу гајити традиционално у слободном систему држања, а како добро користе природне пашњаке и ливаде, њихова исхрана је базирана на постојећим биљним ресурсима и не захтева интензификацију биљне производње. Веома изражена отпорност аутохтоних раса омогућава и њихово гајење без већих улагања у здравствену заштиту и лечење, па се на овај начин добијају анимални производи посебног квалитета за исхрану људи, који не садрже резидуе различитих антибиотика и средстава за заштиту биља.

Економским коришћењем добро адаптираних домаћих животиња постиже се очување диверзитета доместицираних врста животиња, за селекционе захвате и извор генофонда који може да се суочи са непредвидљивим познатим или непознатим имунским изазовом у блиској или далекој будућности.



мр Дејан Ранђеловић