Подолско говече (сиво степско говече или подолац) спада у групу примигених говеда Бош еуропеус примигениус. Води порекло директно од Европског дивљег говечета – тура (Боспримигениус Бојенус). Ова и њима слична говеда су раширена у прошлости на огромном простору од Руских степа до северног Јадрана. Гајена су у Подолији (отуда и име), Волинији, Галицији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Србији (Војводини) и Хрватској (Славонији). Употребљавани су углавном за рад, ређе у производњи млека и тову. Постоји више сојева.



Изглед и особине:

Подолско говече је крупно, грубе конституције, висина у гребену је око 130 цм, код крупнијих сојева и око 140 цм. Маса крава је од 400 до 600 кг, а бикова 750 до 1000 кг. Боје су сиве, сиво-бела. Губица, врхови рогова и папци су увек тамно пигментисани. Има изузетно велике рогове у облику лире, чија дужина може бити и 1 м, а распон и до 1,5 м. Касностасна су говеда, јунице се припуштају са 2 до 2,5 године старости. Телад при тељењу имају масу између 18 и 40 кг.

Лактација је кратка а млечност је мала и креће се од 700 до 1000 литара млека. Млечност варира од услова држања и исхране и може се добити и до 2000 литара у лактацији.

Подолац је одгајан у најекстензивнијим условима. За исхрану током лета користе се пашњаци који, најчешће од јула и августа, у сушним годинама имају мало зелене траве. После скиданја усева, могу се користити кукурузишта и репишта. Зимска исхрана још је оскуднија, најчешће је је то слама и кукурузовина. Ретко се додаје зрнаста храна, обично отељеним кравама или воловима пред почетак радова.

У таквом систему исхране и неге, подолац, се изванредно прилагодио. Од осталих особина које карактеришу ову расу су способност адаптације на климатске прилике, добра плодност, отпорност на болести, способност компензације после неповољних услова неге и исхране.


Текст преузет са хттп://www.цепиб.орг.рс